“Otac”- Optika sumorne današnjice – Film Srdana Golubovića polazi od zbilje i svojim većim delom govori istinu poraznu za naš društveni trenutak.

FEST 2020. je otvoren dramom posle koje je ostalo gorko u ustima, a onda se publika razišla u tišini, gotovo onako kako je i predvideo Jugoslav Pantelić u svom obraćanju na otvaranju 48. izdanja ovog festivala. Film Srdana Golubovića polazi od zbilje i svojim većim delom govori istinu poraznu za naš društveni trenutak.

Na više mesta u filmu gledalac se pita postoji li okrutniji socijalni okvir od ovoga kada su u pitanju elementarna prava, zaštita porodice, zloupotreba zakona i teror nad decom, u času u kome se priziva horda migranata kao rešenje za budućnost. Jezgro ovog filma uzeto je zaista iz srpske stvarnosti i najvećim delom dejstvuje kao opravdana kritika iste, tim pre što budi emocije i ljudsku solidarnost. Srdanu Goluboviću stalo je upravo do emocija kao glavnog zamajca dobrog filma, i to onih koje stvara njegova radnja, koliko i onih kojima uzvraća gledalište (što je izvesna novost u njegovom stvaralašvu). Jer rađanje naročitih afekata i posledice njihovog unutrašnjeg vrenja otkrivaju aristotelsku suštinu tragedije; tu je autor bio na pravom putu u traženju svoje umetničke istine. Inače, sve je u “Ocu” uglavnom na mestu. I režija oporih tonova i optika sumorne današnjice Srbije i rečita scenografija putovanja preko ruševina i skalamerija poslednjeg socijalnog društva u našoj novijoj istoriji. Sve do trenutka u kome se zategnu sve antinomije i kad se očekuje neko razrešenje.

Tu film stane. Ne pomažu sad znaci političke korektnosti prema beogradskim ministarstvima (koja jedina imaju nekog razumevanja za užasnu sudbinu oca iz Priboja!), pojedinačni izlivi ljudskog saosećanja i blagonaklonost prema medijima (i oni, gle čuda, mogu igrati neku pozitivnu ulogu). Film, kao i njegov junak i autor, počinju da se vrte u mestu. Golubović ne zna kuda dalje. Ne zato što pobuna izostaje (film ipak ne može da menja svet, iako i vaš kritičar još u to veruje), nego u smislu izvesne “filosofije celine” (Boro Drašković), koja ovde nije zaokružena, ne postoji sa stanovišta celovitosti, izostaje iz strukture (koja se – baš zato! – i ne uspostavlja).

Sve što se događa u poslednjoj trećini filma, omaž je Srdana Golubovića svom ocu Predragu, našem izuzetnom filmskom reditelju i tvorcu žanra “filmske novele” u srpskom filmu, a naročito njegovom malom remek-delu “U predahu” (1978), nastalom po priči Isaka Babelja “Priščepa” i utkanom u dugometražni igrani film istog autora, iz iste godine, pod nazivom “Sudbine”, koji je bio naš kandidat za “Oskara”.

U ovom filmu čovek koji dolazi iz rata zatiče u svom selu pustu i opljačkanu kuću, zatim pod oružjem vraća svaku stvar na svoje mesto, uključujući i stari sat (veoma čitak simbol), seda za sto, nastavi da jede na onom mestu gde su porodični ručak nekad prekinuli strašni događaji, a zatim odlučuje da sve polije benzinom, zapali i ode odatle zauvek; ishod Babelja i Predraga Golubovića je sudbinski rez, prekid, diskontinuitet, šok; vera u pobunu protiv starog sveta. Gest bez reči. Revolucija. Tek u retrospektivi uspostavlja se umetnička struktura i metafora tvori smisao.

Kod Golubovića mlađeg sve je gotovo isto: po povratku iz Beograda, koji ništa nije rešio (nego, naprotiv, pogoršao stvar), njegov junak ponovo uspostavlja opljačkanu kuću, vraća svaku stvar na svoje mesto uključujući i stari sat sa celom pređašnjom simbolikom, nastavlja svoj ubogi obrok na mestu gde je nekada (verovatno) prekinut i – kraj. Nema više. Smisao je ponovo izgubljen i što je gore, ostao je sasvim nedokučiv. Babelj i Predrag Golubović našli su svoju umetničku istinu. Srdan Golubović nije.

Božidar Zečević

Večernje Novosti

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Otac, Srdan Golubović, Srpski film