Павловићеве опомене – Moдерна поезија између аутономије и самопорицања

(Поводом неких рефлексија из књиге
Поетика модерног Миодрага Павловића)

Теоријска мисао Миодрага Павловића о поезији увек је веома сложена, пре свега јер је реч о есејисти чије је искуство читања и промишљања поезије у нераскидивој спони са искуством самог писања. Ништа мање аутентичан у есејистици него у поезији, он се не приклања ни једном постојећем систему вредновања, ни једној школи или методу. Напротив, његове рефлексије су производ дубоког преиспитивања свих механизама који су у посредном или непосредном додиру са поезијом, и неуморног трагања за сврховитим, онтолошким. Могли бисмо слободно да кажемо да имамо посла са аутором који ствара сопствену теорију чија моћ аргументације пркоси чак и његовом личном ставу да ни једно тумачење не може бити коначно.

Књига Поетика модерног насловом сугерише да је једна од главних ауторових преокупација у њој сâм појам модерности, установљавање његовог значења из перспективе тренутка у ком се о њему пише. А тај тренутак у коме се пише, односно, време у коме настају текстови обједињени у овој књизи, представља тачку у којој је развој поезије, али и мишљења о поезији, доживео свој врхунац. Време у ком је један од основних задатака поезије преиспитивање себе саме, те сопственог односа са свим структурама свесно или несвесно у њу утканих. Рекло би се – за поезију најплодоноснији период, од памтивека. Павловић, међутим, луцидно увиђа један велики парадокс таквог времена: аутореференцијалност као поетички принцип, као један од основних механизама модерне поезије, постаје вирус којим се инфицирају друге структуре са којима поезија остварује однос: примена методе на дело постаје читање саме методе, где изостаје ваљано читање, односно разумевање дела; примена философских доктрина на тумачење дела води ка тумачењу самих доктрина, бавњењу елементима у делу непостојећих и удаљавању од естетске суштине дела; аутори критичких текстова уображавају да су њихова тумачења коначна и апсолутна, и тиме своје текстове несвесно позиционирају изнад дела које је требало да буде тек повод за њихову рефлексију; тумачење песничких симбола постаје равно психоаналитичком преиспитивању архетипова, што значи да се симбол посматра независно од поетике у којој се обрео; и тако даље. Сви системи који су у спрези са књижевним, у модерном времену усмеравају се ка сопственој дијалектици. Једноставним речима нашег аутора: „Текст не треба злоупотребљавати додацима, надградњама, стављањем у службу сопствених идеја“.[1]

Једним од највећих доприноса ове књиге сматрамо управо Павловићево увиђање да тадашњи актуелни приступи уметности осиромашују егзистенцијални, естетски, катарзички, аутентични доживљај уметничког дела, губитак привидно компензујући стварањем ерудитне, интелектуалне мреже појмова, симбола, начела. Како је реч о неосимболисти, и уопште о једном од најобразованијих српских песника и мислилаца, било би апсурдно помислити да се, попут наивног занесењака, он противи ерудицији и развоју методологије проучавања уметности. Али он храбро и са покрићем открива парадоксалну ситуацију у којој се поезија његовог времена нашла. Сигнализира да је веровање у аутономију поезије тек привид, да се у тој борби за своју аутономију поезија удаљила од читаоца, у смислу гашења оне духовне, човековој природи иманентне, потребе за њом:

Заблуда коју ствара јесте заблуда о сопственој, суштинској аутономији. Ако је тачно да се поезија, и уметност уопште, издвајају из осталих људских делатности, и заслужују посебан приступ и својеврсно поштовање, не значи да је та аутономија апсолутна, ванљудска[2], да поезија представља суштину над суштинама, истину различиту од других истина овог света. Из прве заблуде проистиче и друга: да је поезија посебан поглед на свет, посебна филозофија живота, да се свет може поетизовати.

[3] И заиста, ако је поезија „посебан поглед на свет“, онда у њој владају законитости које у свету не постоје. Онда је она лаж, или „пена“, како је то лепо формулисано у једном од текстова у овој књизи:

Да ли да се поносимо суштином поезије, коју све више освајамо, или да жалимо за оним што губимо? (…) Поезија не може да живи само од своје сопствене, унутрашње дијалектике, она неће моћи остати свој сопствени култ, она не може остати безукусна пена која нас лебдећи окружује. Она мора пронаћи поетично ван поезије, и своју способност да конституише вредности мора да усмери на цео феномен људског постојања.

Аутор сигналазира такође и то да је депласирање текста у корист методе повезано управо са одсуством поменуте истинске потреба за песништвом:

Примењивање једне методе на тумачење песничких текстова могуће је, али то постаје читање саме те методе. На то имају право они који се баве песничким текстовима, а немају потребу за њима.[4]

А потребу гуши управо развој теорије (који је свакако условљен тенденцијом поезије да се бави самом собом док не дође до тачке у којој између поезије и поетике стоји знак једнакости). Теорија на крају уображава да поезија треба да произилази из ње, а не обратно, захтевањем поштовања њених норми:

Литература се препорађа и тамо где стукне доминација теоријске, апстрактне мисли, која је запретила гвозденом нормативном руком, ствараоцима, онима који више воле језик него лингвистику.[5]

Не без својеврсне патетике, Павловић ће текст који још увек није доживео туђу интерпретацију назвати „невиним даром“[6], а интерпретатора представити као песниковог ривала: „Тумачење песничких текстова јесте једна неучтивост, посредна увреда сваком читаоцу поезије. Има само једанан начин да се тумач извини за увреду коју наноси читаоцу песника и самог себе – он мора да покаже недовршеност свог разумевања, па и саму немогућност да се оно доврши“.[7] У овим речима поново препознајемо потребу да се нагласи чињеница да песнички текст ком читалац први пут приступа треба да буде једина неприкосновена, иако до краја необјашњива истина[8], и да стотине ерудицијом наоружаних књижевних критичара не може да сагледа укупност значења песничког текста. Јер је суштина песничког текста, како Павловић каже, натчулна.[9] У истом духу, на једном месту у књизи рећи ће да о поезији морамо да говоримо избегавајући да је дефинишемо.[10] (Можда је једино Кант успео уметност да дефинише тако да самом дефиницијом – синтагмом „сврховитост без сврхе“– укаже на узалудност тражења дефиниције уметности.)

Велику опасност по песнички текст аутор види и у тада још увек популарном, психоаналитичком тумачењу симбола сублимисаних у песничком језику. Рекли бисмо да он у томе препознаје чин вулгарне демистификације, јалово превођење симболичко-поетског језика на здраворазумски језик познатих и објашњивих ствари: „И пре су симболи, и симболичке радње, имали своје званично тумачење, али оно није било аналитичко, није било психолошко (…) и није имало претензије тоталности. Симболи су представљали такве тоталитете који су сами били ван објашњивости“.[11] Појаву психоаналитичког тумачења песничких симбола сагледао је као последицу опште секуларизације друштва, а потом установио њену последицу по саму стваралачку продукцију симбола:

Добијамо симболе употребљене у дискурзивном значењу, које се потпуно разоткрива кад у руке узмемо одговарајуће књиге Фројда и Јунга. (…) Један симбол узет директно и пренесен из психоанализе, да би дакле као топос фигурирао у књижевном тексту, у стварној психолошкој анализи мораће по једном другом и другачијем систему кодовања значити нешто. Тек такве будуће психолошке анализе симбола у модерним литерарним текстовима имаће своје стварно оправдање и откривачку моћ. [12]

Доста текстова објављених у Поетици модерног настали су, оквирно гледано, у турбулентном периоду преласка са структуралистичког на постструктуралистички концепт мишљења. У том периоду паралелно опстају неосимболисти, неговатељи традиције и вере у (пра)језик, и неоавангардисти, де(кон)структивистички настројени према традицији и језику. Иако је један од главних представника прве „струје“, Павловић уочава проблеме тек настале на почетку развоја друге „струје“, проблеме чији ће се смисао заокружити тек у времену у ком живимо данас. Примећује, тако, да се „говори о кризи литературе“, али да истовремено „све више људи верује у њу“[13]. Даље поставља питања:

Да ли мислимо на исту литературу, на исту културну делатност? Да ли је реч заправо о производима масовне културе и потрошачких друштава, о потпуно анонимним феноменима?“, да би закључио како је „(…) особеност данашње литерарне експанзије – ако је тачна претпоставка да она постоји – (…) заправо њена непрегледност“[14]. Поново долазимо до истог парадокса, односно питања да ли модерна књижевност заиста остварује своју аутономију ако се прилагођава захтевима конституисаним изван њеног система, као што су то захтеви потрошачког друштва.

Чини нам се да се Павловић залаже за модерну поезију која не подлеже баналним захтевима „обичног читаоца“, лишеног ерудиције, али која се ипак одриче своје самозагледаности, херметичности, тог гордог сна о аутономији; која се ипак приближава читаоцу, или, можда боље речено, животу. Чини нам се такође да је он један од ретких наших проучавалаца књижевности који је проговорио о читаочевом губитку поверења у песму као последици заљубљености поезије у саму себе. На једном месту у књизи присећа се почетка Џојсовог Уликса:

Али шта заправо казује песник тиме што нас у првом стиху обавештава да се он брије? Он каже да је обичан човек, да није ништа друкчији ни изузетнији од нас, и да зато треба да му поклонимо нашу пажњу и наше поверење, јер ће нам он говорити само о стварима које смо у стању да разумемо, дакле о јединим стварима о којима говорити и вреди.

А ми се присетимо једне од најчувенијих песама нашег песника, Научите пјесан – не позива ли њоме читаоце да се приближе песми, да је науче? И то како – уласком „кроз гусле у мраморно око“. Нису случајно баш гусле одабране за симбол спајања песме и читаоца. И није случајно та песма, иако изузетно модерна, испевана мелодијом блиском мелодији народне песме. Гусле нас одводе у време када је позија служила својој публици, време када су певач и публика били у дијалогу. Залагање за разумљивост поезије налазимо и у једном од текстова ове књиге који се претежно бави односом песничког језика и мита:

И поред своје инхерентне многозначности мит је у стању да помогне дехерметизацији песничког језика, превођењу песничког говора на јавни, универзалнији план.[15]

Сматрамо да је Павловић чинио добро и литератури и читаоцима свога времена инсистирајући на њиховој међусобној комуникацији. Он је слутио куда води прекид те комуникације, слутио је које су крајње последице модернистичке идеје уздизања херметичности и ауторефлексивности на ниво главних начела уметности. Иако је најбоља поезија настајала у његовом времену, Павловић је слутио да ће нас процес удаљавања од читаоца, процец апсолутизовања речи, укидања „означеног“, одбацивања вере у поезију као антрополошку ствар а уједно и субјективни чин нужно одвести у стварање књижевног система у ком су непрецизност, брбљивост, или, ако баш хоћемо – лаж – афирмативне вредности. Система у коме дело постаје роба:

Отуд нам се чини да је тежња која је данас прилично распрострањена, тежња за формалном универзализацијом песничког идиома, у суштини симптом површне стандардизације производа у индустријском времену. А свакако не мислимо да је спас поезије у изједначавању са индустријским производима (…) Безбојни и безлични продукти данас распрострањеног, стандардизованог модерног песничког идиома, у којем се не зна ко је учитељ а ко ученик, могу служити као роба широке потрошње, али ће такву битку у конкуренцији са другим артиклима сигурно изгубити, јер потичу из дубоке несвести о свом материјалу, из дубоке несвести о природи језика, о којој поезија мора толико да води рачуна.[16]

За Миодрага Павловића је стварање поезије увек, па и у модерном времену, одговорна делатност чија је вредност мерљива између осталог и њеном могућношћу да допре до света. Она се не ствара како би левитирала у имагинарном простору, како би се огледала у свом мутном огледалу. Песник је за њега биће које „чује нешто иза свог уха“, и које „верује да и други чују то иза уха, ако их он речима подсети“[17].

За П.У.Л.С. Исидора Бобић

Литература

1. Миодраг Павловић, „Поетика модерног“, Графос, Београд, 1978;
2. Миодраг Павловић, „Научите пјесан“ у: „Светли и тамни празници“, Матица српска, Нови Сад, 1971.

[1] Миодраг Павловић, Поетика модерног, Графос, Београд, 1978, стр. 16

[2] Курзив И.Б.

[3] Нав. дело, стр. 9.

[4] Исто.

[5] Исто, стр 81.

[6] Исто, стр. 9

[7] Исто, стр. 16 и 17.

[8] Управо се у парадоксалном споју неприкосновености и необјашњивости крије тајна уметности.

[9] Нав. дело, види стр. 15

[10] Исто, види стр. 9

[11] Исто, стр. 22.

[12] Исто.