Persona – Ingmar Bergman. Film je magija. Svaka pojedinačna slika dolazi i nepomično stoji delić sekunde a onda se zamračuje. To znači da polovinu vremena koje provodemo gledajući film, ostajemo u potpunoj tami.

Takođe iza svakog ljudskog lica stoji još jedno…pa još jedno…i još jedno. Ne sva u istom trenutku, ali je promena dovoljno hitra da jedno lice usvajamo kao jedinstveno i stalno. U te pukotine filma kao medija i naših životnih lica ulazi Bergmanova Persona. Primenjujući Bunjuelovu tezu o nužnosti inicijalnog šoka, film počinje brehtovskim kršenjem iluzija, ređanjem slika goruće trake filma, zabadanja eksera u dlanove, očima umiruće životinje, lica staraca, penisa u erekciji…što nas sve uvodi u, samo prividno, realističnu priču o glumici Elizabeti koja usred predstave, odlučuje da zaćuti. Dodeljuju joj bolničarku Almu, koja bi trebala da joj pomogne u procesu oporavka i sa kojom odlazi u letnjikovac na obali mora. Odnos dve žene, ili preispitivanje jedne žene, od kojih jedna stalno ćuti a druga govori, najpre svoje a zatim, sve više izgovara reči i živi zivot pacijentkinje koja joj je poverena, je tačka u kojoj se skupljaju sve Bergmanove misli o sticanju i gubljenju identiteta, samoobmani, i strahu da pokažemo i da vidimo sopstveno pravo lice. Utoliko se sva lažna lica olako gube, prepuštaju drugima i preuzimaju nova.

Postoje barem dve ravnopravne mogućnosti gledanja filma. A to je da gledamo jednu istu osobu, gde je Alma spoljnja manifestacija zanemele Elizabetine unutrašnjosti ili da se Alma u procesu lečenja poistovećuje sa Elizabetom i preuzima njen karakter, njene misli i reakcije, njen život pa i sam njen fizički izgled, tako da, na kraju, Alma kao Elizabeta napušta letnjikovac i odlazi. No i jedan i drugi način gledanja filma nam govore da, u stvari, nije toliko bitan strah od smrti koliko strah od života i da se tom strahu, od sebe samih i od drugih, suprostavljamo navlačenjem maski – persona, koje su, lako nanesene, lako i skidaju, gube, dobrovoljno daju, navlače nove a sve u iskonskom strahu da se ne pokaže pravo lice.

Razaranje naracije i ljudskih (samo)obmana Bergman nastavlja i razaranjem filmskog tkiva, navedenim scenama sa početka filma, gorućom filmskom trakom u središnjem delu filma kao i švenkom kamere na samom kraju kada u kadru vidimo i ekipu snimatelja, dosledno sprovodeći brehtovsku ideju o “pozorištu otuđenja” kojim razotkriva suštinu filma kao iluzuje a samim time i realnih života.

Izvrsne su Bibi Andersen i Liv Ulman u fantastičnom nizu crno-belih fotografija Svena Nikvista u krajoliku ostrva Faro. Nezaboravan je Almin monolog o suštini Elizabetine ličnosti gde prvi put gledamo reakciju Elizabetinog lica a drugi put izraz Alminog lica kako iste rečenice izgovara. Takođe, Bergman je uspeo da snimi i jednu od najerotičnijih scena u istoriji filma, sažimajuci svu erotičnost u jednostavnom Alminom prepričavanju sopstvenih doživljaja na plaži. Teško je reći da je ovo jedan od najboljih Bergmanovih filmova jednostavno zato što ih isti ima nekoliko takvih, uključujući, Sedmi pečat, Divlje jagode, Tišinu, Leto sa Monikom, Zimsko svetlo, Kroz tamno ogledalo …Uputnije je reći da je ovo jedan od onih filmova koji dokazuje izuzetne mogućnosti filma kao umetnosti.

za P.U.L.S E: Boban Savković

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Boban Savković, Film, Ingmar Bergman, Persona