Pesnik Tela i Duše: “Vlati trave” Volta Vitmana

Dok je radio na prvom izdanju zbirke pesama Vlati trave, jednog od najčudesnijih izliva genijalnosti kod sredovečnog čoveka, koji poznaje istorija književnosti [1], Vitman je na svom pisaćem stolu držao nalepnicu na kojoj je pisalo: stvaraj![2] Pisao je na tavanu svoje kuće u Hampstedu gde je noćima bdio zapisujući svoje misli u sveščicu koju je uvek nosio sa sobom, tražeći u sebi pesničku snagu koja će ujedniti sve Amerikance i pobediti nacionalni očaj i netoleranciju (zamišljam ga kako u jednom džepu nosi Emersonovo pismo a u drugom tu sveščicu), i kako ističu autori TV serijala Volt Vitman [3] prvi deo sveščice služio mu je kao adresar- tu je upisivao imena i prezimena ljudi, adrese, a već od sredine sveske polako izbijaju prvobitne ideje koje su oblikovale Vlati trave: budi jednostavan i jasan; ne budi tajanstven[4] piše Vitman, a zatim polako izbijaju prve verzije stihova  Pesme o meni:

   I am the poet of slaves and of masters of slaves… […]I am the poet of the body and I am the  

   poet of the soul. I go with the slaves of the earth equally with the masters. And I will stand  

   between the master of the slaves, enetring into both so that both will understand me  

   alike…[5]

U julu 1855. godine na policama knjižara širom Njujorka, pojavljuje se zbirka pesama neobičnog izgleda i sadržaja: imala je 95 strana, od kojih je samo predgovor imao 10, sadržala je 12 neimenovanih pesama, od kojih su prvih šest nosile naziv Vlati trave, dok ostalih šest nisu imale naziv uopšte; koštala je dva dolara, a zlatnim slovima na koricama knjige pisalo je: Vlati trave. Ime autora bilo je napisano samo u odeljku o autorskim pravima i bilo je spomenuto u nekoj od 12 pesama; umesto imena stajala je slika „običnog“ čoveka u pantalonama i košulji, sa rukama na kukovima i šeširom na glavi zamišljenog pogleda…

Postoji fantastičan audio kurs dostupan onlajn pod nazivom Volt Vitman i rađanje moderne američke poezije (u originalu: Walt Whitman and the Birth of Modern American Poetry, 2009)[6]  u kome autorka, objašnjavajući neobičan dizajn korica i naslovne strane prvog izdanja zbirke pesama Vlati trave, ističe i kako su pesnici pre Vitmana na naslovnim stranama svojih knjiga izgledali strožije i formalnije, npr. u pozadinama njihovih portreta stajale bi univerzitetske diplome i oni bi nosili crna, skupa odela, smatra Karbiner, i dodaje: Vitman je raskopčan; Emerson je bio zakopčan. U  nastavku autorka ističe kako Vitman nije želeo da bude kao ostali pesnici i da mu zato nije bilo važno ime na koricama knjige, već delo (Vlati trave). Ceo svoj život on je bio tipičan Amerikanac, a ne tipičan pesnik, smatra Karbiner…

Vlati trave– zašto je Vitman izabrao baš taj naziv? Radeljković ističe da je trava za njega “jednolični hijeroglif” koji raste svuda, ne bira sebi društvo, ne postavlja uslove, ne traži njegu: jednom riječju demokratska biljka koja svjedoči o nepobjedivosti i neuništivosti života.[7] Vitman je, dakle, želeo univerzalan simbol koji je će biti razumljiv i dostupan masama; želeo je da njegova poezija bude lišena dubokoumne filozofije.

On je: Walt Whitman, a kosmos, of Manhattan the son,/ Turbulent, fleshy, sensual, eating, drinking and breeding. […] I will accept nothing which all cannot have their counterpart of on the same terms.[8]

Radeljković navodi da su na Vitmana uticali Biblija, Osijan, Šekspir, Blejk, Karlajl,  Emerson i dr.[9]  U članku pod nazivom Vlati trave, knjiga pesama, upravo objavljena u časopisu Bruklin Dejli Tajms 1855. godine Vitman je napisao prvu kritiku o zbirci pesama Vlati trave, u kojoj opisuje sebe (u trećem licu) kao pesnika koji će jednom delu publike biti đavolski a drugom božanski…“[10]Veliki uticaj na Vitmanovu odluku da napiše Vlati trave imaloje Emersonovo predavanje održano 1842. godine, o eseju Pesnik, kome je Vitman prisustvovao u Njujorku. U tom svom eseju Emerson je predvideo dolazak novog američkog Homera, čija poezija neće dolaziti iz intelekta, već iz iskustva, iz intimnog kontakta sa svetom dodira.[11] Emerson je smatrao da će novi američki pesnik biti „običan“ čovek, koji će pevati u ime svih ljudi, i obrazovanih i neobrazovanih; u varvarizmu i materijalizmu vremena.[12] Nakon 12 godina taj novi američki pesnik će mu poslati zbirku pesama Vlati trave, a Emerson će mu odgovoriti čuvenim pismom u kome kaže:

Nisam slep pred vrednošću čudesnog poklona Vlati trave. Mislim da je to najneobičniji iskaz  duha i mudrosti do sada nastao u Americi. … Tu nalazim neuporedive stvari rečene  neuporedivo dobro, kako i treba. Nalazim hrabrost obrade koja nas toliko oduševljava i koju samo može nadahnuti velika snaga zapažanja. Pozdravljam Vas na početku velike karijere...[13]

U članku pod nazivom Sećanje na Volta Vitmana, objavljenom u časopisu Atlantic Monthly 1902. godine, Vitmanov dugogodišnji poznanik Džon Troubridž piše da mu je Vitman priznao Emersonov uticaj: Ja sam se krčkao, i krčkao, ali Emerson me je doveo do ključanja, rekao je Vitman…[14]   Gotovo celog leta 1855. Vitman je nosio čuveno Emersonovo pismo u džepu, a na poleđini drugog izdanja zbirke pesama Vlati trave iz 1856. pisalo je: Pozdravljam vas na početku velike karijere, R.W. Emerson. Kritičari smatraju da Vitman nije imao Emersonovu dozvolu da objavi pomenuto pismo, a kao dokaz Emersonove uvređenosti ističu da od tada on nikada više nije napisao niti dobru niti lošu reč o Vitmanu; niti ga je uključio u antologiju američke poezije iz 1874… Godine 1854. Vitman je honorarno radio kao stolar a na posao je redovno donosio kanticu hrane i knjigu koju bi čitao u pauzi, sedeći na gomili daska, objašnjava Troubriž u pomenutom članku, bio je pesnik maskiran u stolara, i […] sasvim se slučajno zadesilo da jedna od tih knjiga bude Emersonova „Priroda”[15]; nakon toga nije uzimao drugog pisca u ruke.[16] Upravo tu, u Emersonovoj Prirodi, pronalazimo neke od osnovnih ideja Vitmanove u suštini romantičarske filozofije u Vlatima trave:

Pravi ljubitelj prirode je onaj čija su unutrašnja i spoljašnja čula još uvek u međusobnom skladu; onaj koji je zadržao duh detinjstva čak i u dobu pune zrelosti. Njegovo opštenje sa nebom i zemljom postaje deo njegove hrane svakidašnje. […] U šumama, isto tako, čovek skida breme godina, kao zmija košuljicu, i koje god da je životne dobi, uvek ponovo biva dete. U šumama je večita mladost. […] U šumi vraćamo se razumi i veri… (Prevela Milica Mint)

 Kada su Vitmana pitali šta za njega predstavljaju Vlati Trave, rekao je :

Pokušaj… naivne muževne, odane, kontemplativne, čulne, zapovedničke ličnosti da unese u  literaturu ne samo sopstvenu čvrstinu i osionost, nego i sebe samog- sopstveno telo i oblik-  razotkrivenog, nehajnog prema uzorima, bezobzornog prema uzdržljivosti i prema zakonu, i neobaveštenog, kako to na prvi pogled izgleda, o svemu što je izvan njegovog, neobuzdano voljenog zavičaja… […] Vlati Trave… bile su uglavnom… pokušaj.. da se jedna LIČNOST, ljudsko biće (ja glavom, u drugoj polovini devtenaestog veka u Americi) slobodno, potpuno i iskreno opiše. Ne bih mogao da pronađem nijedan sličan opis ličnosti koji bi me zadovoljio u današnjoj literaturi…[17]

Vitmanove zasluge u stvaranju moderne američke poezije su ogoromne: prvi je američki pesnik koji je uveo eksperimentalni stih i prestao sa praksom ugledanja na engleske uzore. O Voltu Vitmanu napisane su brojne knjige i studije i služio je kao inspiracija raznim pesnicima i umetnicima širom sveta, od Alena Ginzberga i njegove pesme The Howl do lika gospodina Kitinga u filmu Društvo mrtvih pesnika. Ezra Paund je jednom rekao: On jeste Amerika. Njegova sirovost strahovito zaudara, ali to jeste Amerika. On je šupljina u steni iz koje se čuje odjek njenog vremena… [18]

Godine 1892. Vitman umire, i sahranjen je na porodičnom groblju u Kamdenu, u Nju Džerziju.

***

Njegov  jedinstveni stil uticao je na mnoge američke pisce i pesnike od Vilijamsa Karlosa Vilijamsa, Henrija Milera i Lengstona Hjuza do Ezre Paunda, Ginzberga, i drugih. Kada je prvi put objavio Vlati trave (1855) zbirka nije doživela očekivano interesovanje kod domaće publike. Tako je bilo do Vitmanove smrti. Do kraja života Vitman je objavio devet izdanja zbirke: godine 1855. zbirka je sadržala 12 pesama, a 1891. skoro 400. Vlati trave bile su zabranjivane širom Amerike, njenim izdavačima se sudilo i bile su predmet opšteg podsmeha. Mali broj američke publike je razumeo suštinu Vitmanove vizije i njegove atletske demokratije.[19]   

Jedan od osnovnih Vitmanovih ciljeva u pisanju ove zbirke bila je želja za raskidom sa engleskom pesničkom tradicijom, kao i da stvori originalan, izvorno američki ep. Možda ironično, ali zbirka Vlati trave je za Vitmanovog života imala znatno veću popularnost u Engleskoj. Kako navodi Karbiner, u Engleskoj je postojao boemski klub pesnika koji je u Vitmanu prepoznao revolucionara i prvog pesnika homosekslualne orijentacije, a pesnik Vilijam Roseti, godine 1868. sastavio je antologiju Vitmanovih izabranih pesama, veoma popularnu u to vreme. Tu antologiju čitali su bardovi engleske književnosti: Alfred Tenison, Robert Luis Stivenson, i Čarls Svinburn, koji je čak i napisao pesmu o Vitmanu  1871. godine, pod nazivom Voltu Vitmanu u Americi. Edvin Arlington Robinson, sunarodnik i Vitmanov kolega pesnik, piše u pesmi Volt Vitman:

Last night it was the song that was the man

But now it is the man that is the song

We do not hear him very much to-day

His piercing and eternal cadence rings

Too pure for us — too powerfully pure

Too lovingly triumphant, and too large

But there are some that hear him, and they know

That he shall sing to-morrow for all men

And that all time shall listen.

Za P.U.L.S.E:  Mihajlo Ravić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Mihajlo Ravić, Volt Vitman