Bila je poslednja nedelja maja 1994. Ne sećam se dnevnih aktuelnosti tih dana ali se sećam da sam ih svesno zaobilazio kad sam vrteo TV kanale, radio-stanice i novine, tada smo još bili daleko od telefona koji nam obezbeđuju instant pregled. Bio sam prvi razred srednje medicinske škole koja me nije interesovala nimalo, u tom trenutku bile su solidne šanse da ću ponavljati razred. Interesovali su me samo muzika i film, jedine vesti koje sam primao bile su one koje su dolazile iz ta dva sveta. Ostale su mi prolazile kroz oči i uši, nisam želeo da mi se zadrže u svesti, podvest je već bila dovoljno opterećena. Poslednja vest koja me je u tom periodu okupirala bila je ona o smrti Kurta Kobejna početkom aprila.

Svaka generacija imala je svog palog heroja na rokenrol stratištu, Kurt je bio “naš” – tragični junak poslednje ture generacije X i prve ture milenijalaca. To je bilo važno za nas koji smo odrastali u to vreme, čak i u Srbiji u kojoj tada smrt nije stajala samo pred vratima rokera već je bila nadvijena nad svima nama kolektivno. Tog jednog jutra, pred kraj maja, dok sam se spremao za školu, pažnju mi je privukla vest, ovaj put iz filmskog spektra i ne tragična – da je Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu osvojio film “Petparačke priče” Kventina Tarantina.

Čuo sam prethodnih dana neke usputne medijske komentare kako je film “neobičan” i “drugačiji”, ima mnogo nasilja a opet tu ima nečeg interesantnog, u jednoj od glavnih uloga je Džon Travolta, koji je odavno otišao na marginu Holivuda iako je vrtoglavo stremio ka vrhu s prelaza iz sedamdesetih u osamdesete godine tog veka. A favorit tog izdanja Kana bio je film “Varljivo sunce” Nikite Mihalkova, film o vremenu staljinističkog terora. Idealan kandidat za Zlatnu palmu u vreme u kojem je Zapad rušio poslednje ostatke Berlinskog zida i istočno-evropskog komunizma, te su ovakvi filmovi rado dočekivani na zapadnim festivalima.

Međutim, Mihalkov se na binu popeo malo pre dodele glavne nagrade i primio Gran pri žirija. A junak večeri bio je taj nesigurni mladić, Kventin Tarantino, koji se našao zatečenim kad se popeo na scenu da pokupi najveće priznanje za filmsko stvaralaštvo prilično neočekivano. Predsednik žirija te godine je bio Klint Istvud, godinu dana ranije na Oskarima primljen u panteon američkih filmskih velikana, ali ne kao glumac već kao reditelj i producent filma “Neoprošteno”. I po proceni mnogih on je bio tas na vagi koji je dao prednost svom smušenom zemljaku za film pun banalnog američkog nasilja, čemu je i sam često bio sklon u svojim filmovima. Godine koje su usledile pokazale su da je Tarantino tada dao svetskoj kinematografiji nešto mnogo kompleksnije i kvalitetnije od klasičnog američkog žanrovskog krvoprolića, kao i da je on mnogo veća i značajnija ličnost od onog nesigurnog mladog reditelja na velikom festivalu kojem je žiri bio naklonjen.

Nikada do te 1994. u Kanu nije pobedio takav film. Ne u pogledu tretmana i prikazivanja nasilja, pobeđivali su ranije Skorsezeov “Taksista” i Kopolin “Apokalipsa sad” koji su nosili mračne slike i krvave rasplete. Već film koji naizgled izgleda površno, ne nosi neku “veliku” ili “angažovanu” ideju iza priče, nema neki ideološki ili društveni kontekst vremena u kojem je nastao. A jeste nosio i te kako mnogo toga što je bilo duh vremena. Prikazao je ubice koji na putu do “posla” mrtvi hladni pričaju o hrani u Mekdonaldsu, nimalo uzbuđeni zbog toga što idu u rizičan zadatak, ženu šefa kriminalne organizacije koja je jedna zanimljiva gradska devojka a ne onakva kakvima se takve žene inače zamišljaju, boksera koji je preko bizarne uspomene u dodiru oca kojeg je izgubio u detinjstvu, južnjačke rasiste iza čijeg rasizma se kriju teške seksualne devijacije.

Naizgled površni i iščašeni likovi, gotovo svi odreda mizantropi, rasisti, mizogini, svako od njih imao je makar jednu od tih osobina a neki i sve zajedno. Svi oni zapravo su psihološki veoma višeslojno osmišljeni i napisani karakteri. Možda zbog toga što su u nekim svojim delićima odraz autora i onoga što ga je formiralo kroz iskustvo gledaoca.

Preko takvih likova Tarantino nas je odveo u tajni svet Los Anđelesa gde se dešavaju bizarnosti veće od onih koje postoje u filmovima koji tamo nastaju. Iako taj svet sa svojim stanovnicima nije lep, to je “balon” u kojem nas Tarantino drži dva i po sata i iz kojeg ne želimo da izađemo. A izrađen je od delikatnog “materijala”, filmskog umeća kakvo poseduju samo najveći majstori u kinematografiji. Umeća koje je došlo od nekoga ko iskreno uživa u procesu pravljenja filma, nekoga ko je tada bio tek na početku svog autorskog puta a imao je sve to znanje. Dramaturška i montažna postavka nelinearne strukture stvara iluziju da iz “Petparačkih priča” nikada i ne izlazite i da film traje beskonačno i iznova počinje tamo gde se završava, u dajneru u kojem par sitnih razbojnika neuspešno pokušava da izvrši pljačku gostiju.

Nisam slučajno na početku pomenuo Kurta Kobejna. Kao što je muzika koju je donela grupa Nirvana kroz buku i bes progovorila o problemima društva mnogo slojevitije nego pređašnje generacije alternativaca, pankera i novotalasovaca, tako je i Tarantino progovorio o svetu u kojem je Amerika živela tada služeći se naizgled banalnim situacijama, dijalozima koji se završavaju teškim krvoprolićem. Glavne glumce je zadužio za ceo život. Travoltu je izvukao iz zaborava, Samjuelu L. Džeksonu dao je priliku da pokaže koliko je talentovan i lansirao mu karijeru u njegovim srednjim četrdesetim nakon surove borbe sa ličnim demonima, od Ume Turman načinio je filmsku ikonu novog doba.

Dečko iz Tenesija, države iz koje dolaze najbolji burbon i najbolji narodnjaci ali ne i filmadžije, podelio je vreme u kinematografiji na pre i posle “Petparačkih priča”. Ono što je on plasirao kao radikalno od tog trenutka postalo je standard, kako za autore, tako i za studijsku filmsku konfekciju. Ta vrsta narativa, dijaloga, fragmentarne, nelinearne strukture priče, kasnije je praktično postala standard u mnogim filmovima, i repertoarskim i festivalskim. Svojim stilom Tarantino je uticao i na stil autora van Amerike i pomogao im je da definišu sebe, od Gaja Ričija do Park Čan Vuka.

Osim trendseterskog ovaj film je ostvario i jedan kompleksniji uticaj na kinematografiju – redefinisao je pojam nasilja. Osamdesetih godina je film, pogotovo američki, doživeo eskalaciju i vrhunac prikazivanja nasilja. Bilo je eksplicitno, ekstremno, potencirano preko svake mere i maltene je postalo samo sebi svrha. Prosečan akcioni film imao je više brutalnosti i krvoprolića nego danas mnogi horori, a za horore je nebo, to jest pakao bio granica. Krv je pljuštala u potocima, pucale su kosti i koža, letele su odsečene glave kroz kadrove, curili unutrašnji organi iz žrtava, nije bilo nikakve distance, sticao se utisak da je to bila neka vrsta terapije za autore. Legendarni mejkap umetnik, specijalizovani majstor baš za takve efekte, Tom Savini u tom periodu dostigao je svoj kreativni vrhunac. Malo je bilo filmova koji takav nivo eksplicitnosti i krvi mogu da opravdaju kao nužno filmsko sredstvo.

Filmovi kao što su “Osmi putnik”, “Evil Dead”, “Terminator”, Predator”, “Umri muški” bili su retki “časni” primeri brutalnosti i horora kao dela umetničkog izraza. Ostalo je bilo uglavnom morbidna zabava koja je morala da se stavi pod ručnu. Počele su i neke kampanje i peticije da se filmovi po tom pitanju “upristoje”, velike holivudske zvezde su se uključile u te akcije. A nasilje na filmu je moralo da opstane jer ipak je ono deo katarze, u njemu ima nečeg neobjašnjivo oslobađajućeg. Tarantino je odrastao, između ostalog, i na takvim filmovima. Taj čovek kao da je gledao sve filmove ikada snimljene a krvava era filma zatekla ga je tamo gde su prenasilni filmovi imali najsigurnije utočište – u video-klubovima gde je jedno vreme radio i to je za njega imalo funkciju fakulteta. Tamo je u svoje nepregledne mentalne foldere fanatičnog konzumenta filmova učitao taj sistematski kinematografski krvavi pir koji je obeležio osamdesete godine, i američki i azijski. A onda je ispunjen gledalačkim iskustvom i vlastitim doživljajem svoju verziju nasilja sručio u svoje remek-delo.

Bilo je bogato i krvavo i bez pardona. Ali je bilo plastično i s nekim komičnim otklonom koji je sprečavao ili makar dobro amortizovao prijem kod publike koja ne voli nasilje. Promišljenim postupcima kao što su tajming i humor lišio ga je sadističkog naboja kojeg su filmovi bili prepuni pređašnjih 15 godina. Dao je nasilju neku novu dimenziju, oduzeo mu je “fluid” koji ga je činio toksičnim. Nasilje kakvo je danas prisutno na filmu u velikoj meri su oblikovale “Petparačke priče”. Ženske likove je lišio funkcije seksualnog objekta ali im je ostavio ono što je u njima privlačno i intrigantno, kao u filmovima starog Holivuda. Dao im je karakter vispren i ponekad oštar a oduzeo ulogu klasičnih filmskih zavodnica.

Tarantino voli da stavi žene u poziciju u kojoj su izmorene, prebijene i krvave, možda im se na taj način podsvesno sveti ali makar nisu jednodimenzionalne i površne. Sve je to sabrao u liku lucidne Mije Valas, koju je briljantno odigrala Uma Turman, a kasnije razrađivao u drugim ženskim likovima iz narednih filmova.

Osim što je u Kanu dobio najveće priznanje, šest meseci kasnije film je dobio priliku da testira svoje komunikacijske kvalitete na jednom drugom mestu, daleko od kanskog glamura, renomiranih kritičara i elitnog žirija – u bioskopima SR Jugoslavije. Zemlja izolovana od Zapada, u kojoj se sistem vrednosti naglavačke promenio u kratkom roku a široka publika svoja interesovanja usmerila ka lokalnim sadržajima koji su postali površni i dekadentni. Naravno da je u Beogradu još uvek živela sva ona publika koja se decenijama obrazovala uz FEST i filmske redakcije JRT i koja je sa radošću dočekala kontroverznog kanskog pobednika u gradskim bioskopima, ali to je ipak bila manjina.

Pred kraj 1994. “Petparačke priče” stigle su u srpske bioskope, to je bilo vreme sankcija, bioskopi su već dve i po godine bili zamrli. Distributeri nisu mogli da uvoze regularnim putem nove filmove, publika je do njih dolazila u video-klubovima na VHS kasetama, uglavnom na jezivim piratskim kopijama napravljenim ilegalnim snimanjem bioskopske projekcije kamkorderom ko zna gde. Ipak, prava za pojedine filmove su se dobavljala nekim sporednim putevima, to su bili najčešće filmovi u produkciji manjih produkcijskih kuća. U takve kuće spadala je i ona koje je napravila “Petparačke priče” – slavni “Miramax” neslavnog Harvija Vajnstina. Distributersko preduzeće “First Production” našlo je jedan takav procep i film je uvezen u legalnu distribuciju. A o prijemu publike mogu da vam ispričam na osnovu uzorka ličnog prisustva.

Otišao sam u nedelju na kasnu popodnevnu projekciju u bioskop “Kozara”. Bilo je puno a sastav publike mešovit, bilo je prave filmske ali i one nefilmske publike koja u bioskop ide reda radi, izlaska radi, koječega trećeg ili četvrtog radi. Bilo je primetno da ih je Tarantino od početka uvukao u svoj svet i privoleo svojim pravilima. To je bio Beograd u kojem su kriminalci tih godina bili ono što su rokenrol zvezde bile prethodnih decenija. Zato je publici bilo lako da se poveže s takvim likovima a usput prihvati i sve ono što Tarantino servira kroz njih iz drugog plana.

Shvatio sam tada da nisam video tako pun bioskop još od osamdesetih kad su redovi za karte za nove američke filmske hitove bili dugi desetinama metara a tapkaroši gospodarili na ulicama ispred biletarnica. I nisam odavno čuo tako masovan gromoglasan smeh, takav kolektivni doživljaj filma u sali bioskopa. Atmosfera me je vratila u Beograd u kojem sam proveo detinjstvo a koji je pred kraj ’94. bio potpuno drugačiji grad. Ovaj put se publika smejala bizarnim likovima i tom nasilju hipertrofiranom do komičnosti. Čak je bilo smeha i kad je usledila šok scena silovanja crnačkog mafijaškog bosa kojeg bokser Buč (Brus Vilis iz najbolje faze) spasava pomoću katane.

I nije se publika toliko smejala toj sceni jer je postala poremećena od opšte atmosfere, već zato što ta scena jeste bila komična. Reditelj je hteo da bude takva. Ali ne zato što je on poremećen već zato što se preko te scene, na sebi svojstven način, obračunao s američkim rasistima i onima koji još uvek žive u američkom građanskom. A zašto je ta scena toliko zasmejala publiku u “Kozari”? Možda zato što je toj publici, koja je živela u strahu i poniženju već više od tri godine, prijalo da vidi moćnog kriminalca u toj poziciji.

Mislim da je do tada poslednji kanski pobednik koji je imao tako dobar prijem kod publike bio “Otac na službenom putu”, ali to je ipak bio jugoslovenski film. Tarantino je veoma uspešno dobacio bizarnim pričama iz svog ličnog dalekog univerzuma u ovaj naš, takođe ispunjen kriminalom i surealnostima, nasiljem i likovima koji kao da su pripadali fikciji.

Danas, 30 godina kasnije, filmovi kao što su “Petparačke priče” nemaju šta da traže na Kanskom festivalu, koji je kao i mnoge druge filmske manifestacije postao više festival političke korektnosti a manje filma. Ali s tom bolešću 21. veka već smo uveliko naučili da živimo na svim frontovima. Tarantino jeste doneo revoluciju na filmu u tom trenutku, nije uspeo da ga spase od cenzure i autocenzure koja je s godinama postajala sve jača, ali uspeo je da ih uspori. A uticaj dobacuje i danas do popularnih filmova kao i serija na koje se možda zapravo više odrazio. Baš “Petparačke priče” su upisale u svetsku kinematografiju koordinate po kojima još uvek mnogi autori, koji su došli kasnije, danas stvaraju svoje filmove.

Kosta Peševski

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Kventin Tarantino, Nedeljnik, Petparačke priče