„Plodovi zemlje“ Knuta Hamsuna sadrži jednostavnu priču o životu seljaka na severu Norveške, o paru Isaku i Inger i njihovoj deci, o pionirima na zemlji, negde u divljini norveških brda, koji su isušivali močvare, krčili šiprag, pomerali kamenje, vukli oborena stabla, gajili stoku i od neplodne zemlje stvarali plodne posede. Nakon godina provedenih u neprekidnom radu, primer Isaka iInger počeli su da slede i drugi, pa je nekadašnji usamljeni posed decenijama kasnije postao samo jedno od brojnih porodičnih imanja u planinskom kraju u kom je udaljeno selo, na obali, ostalo jedina spona sa „civilizacijom“ i ostatkom sveta. Rad i zemlja su teme Hamsunove knjige, nezaobilazni deo ljudske egzistencije, sudbina rustičnog čoveka. Glavni lik, Isak, krupni, jaki i sirovi seljak, ružan u licu i spor u duhu, ključni je junak romana i simbol nepokolebljive odlučnosti ljudske rase da se do kraja doživotno, i bez mnogo premišljanja ili filozofije, nosi sa surovim elementima prirode.

„Tako vi hodate, kaže jedan lik u završnoj i nekoj vrsti zaključne scene romana, zajedno sa nebom i zemljom, jedno ste s njima, jedno s tim prostranstvom, srasli ste sa zemljom…Čovek i priroda ne ratuju između sebe, oni se slažu, oni se ne takmiče, idu zajedno. U središtu svega toga ste vi, ljudi sa Selanra i dobro vam je. Brda, šum, močvare, livade, nebo i zvezde. O ništa tu nije siromašno i škrto, odmereno, sve je neizmerno“.

„Plodovi zemlje“ prestavlja pastoralnu epopeju ispričanu jednostavnim, utišanim, skoro ravnim jezikom, ritam rečenice kao da sledi ravnomeran život na selu, podeljen na sezone setve i sezone žetve, na kišno, snežno i sušno doba – život obeležen teškim radom, prigušenim emocijama, lakoničnim rečenicama, gde se niko, čak ni žene, ne usuđuje da govori mnogo i previše iskreno pa da iznese ono što oseća ili čemu žudi. Sve se iskazuje više u delima nego u rečima, u pokretima, gestovima. Sve se u tom dalekom severu zbiva, ako se zbiva, nekako jednostavno i bez prevelike priče: i zgode i nezgode, i muško – ženski odnosi, i veliki lični događaji poput ljubavi – čovek se pita da li su ti seljaci uopšte imali reč za ovakvo osećanje. Čak i dramatična zbivanja, poput čedomorstva opisana su ukratko, tek u par reči, emocija se ne pojavljuje, ako se uopšte naslućuje.

„Divljina je bila njihov svet, a rad, godišnja doba, žetva, događaji koji su im ispunjavali život. Zar nije bilo nikakvih uzbuđenja? O itekako ih je bilo! Koliko puta su spavali sasvim kratko, često su morali da ostaju i preko ranog vremena za ručak ili večeru…i kada bi sedam sati bili priklješteni pod srušenim borovim stablom, to ne bi naškodilo njihovom životu i zdravlju, samo da kosti ostanu cele.“

Hamsun je dobio Nobelovu nagradu (1920), a uz ovo napisao je i druga poznata dela, Pan, Glad, Krug se zatvara i dr. Smatran je za pisca čija dela su uticala na brojne pisce kasnijih generacija. Uspomena na Hamsuma – javnu ličnost dosta je zatamnjena njegovim otvorenim simpatijama prema nacističkom pokretu, kao i Hitleru lično, kome je nakon smrti čak napisao i nekrolog.

Mnogi vole ovaj roman, ali moram da priznam da ja lično nisam previše ponesen tim pomalo razvučenim delom od skoro 400 stranica koje ima svoje nesumnjive literarne vrednosti, poput opisa likova u romanu datih plastično i živopisno i pored svedenosti rečenica i namerne kratkoće opisa. U celini, radi se o priči sa malo dinamike koja je sva u prigušenim tonovima, kao da gledamo neki stari davno snimani crno-beli film, u kom se jedino prelivaju nijanse sive i čiji se junaci kreću u onom usporenom ritmu zvanom slow motion.

Duško Lopandić

Tekst je preuzet sa fejsbuk stranice “Klasici književnosti”

  Duško Lopandić, Književnost, Knut Hamsun, Plodovi zemlje