Pohvala dosadi – Prevrćući neke stare novine naidjoh na “Književne novine” iz 1996.  i u njima tekst govora Josifa Brodskog.

Nije u pitanju kabinetski esej već, rekao bih, živa stvar: govor koji je Josif Brodski održao diplomcima Dartmutskog koledža juna 1989. godine, oproštajni govor izrečen poslednje zajedničke večeri završnoj generaciji tih momaka iz, Brodski to izričito i kaže, veoma bogatih porodica.

http://www.dartmouth.edu

Naslov je: POHVALA DOSADI

Pročitao sam ga jednom onako ovlaš, dijagonalno, pa drugi put na brzinu, jos uvek stojeći, a onda sam seo i više od pola sata sam proveo nad tih biće 6-7 kucanih strana teksta ( jedna   strana lista). Pišući ovo čitam ga i četvrti put:

Počinje citatom V.H. Odna:

“Ako ne uspeš da zadržiš svoje carstvo

I dodješ, kao tvoj otac, tamo

Gde se misao optužuje a osećanje ismeva,

Veruj svome bolu.”

(Dalje cu pokušati skraćeno, i što vernije u pogledu bitnih delova)

Nijedan koledž vas ne priprema za važan deo vaših života, za dosadu.. ne mislim na slučajan kontakt sa njom, već na neizlečivu bolest, na psihološku Saharu koja sužava horizont. Poznata je još i kao čama, mora, teskoba, ravnodušnost, depresija, splin, apatija, klonulost, učmalost, pustoš, malodušnost, melanholija…

Proizvod je ponavljanja.

Najbolji lek: stalna inventivnost i originalnost, baš ono na šta vi, mladi i drski, i računate.

Avaj, te mogućnost nema u životu: u životnoj mehanici glavno je – upravo ponavljanje.

Sam pojam originalnosti ili inventivnosti ukazuje na monotoniju realnosti čiji je glavni stil – dosada, na vekove dosade. Time se život i razlikuje od umetnosti čiji je najljući neprijatelj baš to – kliše.

Umetnost vas neće naučiti da savladate dosadu.

Da postanete umetnik?

Nerealno, malo verovatno. Čak i ako se bacite  svom snagom na pisaću mašinu nećete se sasvim zaštiti od dosade. Bićete vrlo brzo pritisnuti odsustvom priznanja i niskom zaradom. Malo vas će se okrenuti umetnosti, i to je neka prednost, manja konkurencija.

Ali, razmislite: za dvadeset godina, stanovništvo Zemlje se udvostručilo, kada vi budete u mojim godinama ono će se uvećati četiri puta. Već samo to će redukovati sve vaše perspektive originalnosti i  inventivnosti, toliko važne u umetnosti.

Već ste bogati, ili ćete se brzo obogatiti. Znate već da se bogati ljudi najviše i dosadjuju: novac kupuje vreme čije je svojstvo ponavljanje.

Okrenućete se savremenoj tehnici: video,stereo,daljinski upravljači, sportska zabava, trenažeri. Svet u kome zapis ili lažiranje dogadjaja umanjuje sam dogadjaj.

Regularnost života obiluje dosadom. Ne preporučujem vam bedu, već da budete obazrivi sa novcem jer se nule na vašim računima mogu pretvoriti u vaš duhovni ekvivalent.

Brzo ce vam dosaditi posao, prijatelji, bračni drugovi, ljubavnice, pogled sa prozora, nameštaj, tapete, vaše misli – vi sami. Spas uz igračke savremene tehnike neće biti dovoljan i počećete da menjate posao, mesta stanovanja, poznanike i ljubavnice, države, klime, upoznaćete promiskuitet, alkohol, putovanja, kulinarstvo, narkotike, psihoanalitičare…

Nema lošeg ako život pretvorite u traženje alternativa i promene supružnika, ako možete da plaćate alimentacije i trpite pometnju u emocijama. To je tema mnogih filmova i romantičnih knjiga.  Začkoljica je što to postaje preokupacija, slično dozi narkomana.

Najbolji izlaz je – ići do kraja.

Kada vas obuzme dosada – prepustite joj se. Zaronite u nju, što pre se dočepate dna, pre ćete isplivati na površinu. Pogledajte ono najgore.

Dosada je čisto, neistraženo vreme u svoj njegovoj ponavljanoj, preobilnoj i monotonoj lepoti.

Dosada je vaš prozor u beskrajnost vremena, odnosno – na vašu beznačajnost u njemu. Kada se taj prozor otvori, raširite ga širom..

Dosada govori jezikom vremena i drži vam čas o vašoj beznačajnosti. “Ti si konačan” – govori vreme glasom dosade – “i ma šta činio, sa mog stanovišta je uzaludno.”

Ovo vam nece zvučati kao muzika, ali osećanje uzaludnosti  je bolje nego iluzije o plodotvornosti i taština.

Vi ste beznačajni, jer ste konačni. Ali što je veća svest o konačnosti, ona se više puni životom, emocijama, radošću, strahovima i patnjama. Jer beskonačnost nije naročito živahna, pa ni emotivna.

Poštujte poreklo dosade, ne manje od vlastitog. Bezdušna beskonačnost objašnjava intenzitet emocija, strast je privilegija beznačajnog.

Zato se predajte strastima a ostavite hladnokrvnost sazveždjima. Strast je, pre svega, lek od dosade. I – naravno – bol, redovna pratilja strasti. Kada vas boli, svesni ste da niste bili prevareni. Bol nije prevara.

Čvrsto zagrlite nekoga ili pustite da vas zagrle dosada i tuga koje su uvek veće od vas samih.

Biće vam teško u tim zagrljajima, ali izdržite koliko možete, a zatim još malo. Najvažnije je da ne mislite da ste negde pogrešili i da ne pokušavate da se vratite da ispravite grešku. “Veruj svom bolu” On nije pogreška.

Suočavate se sa jedinstvenom, ličnom sudbinom.

Predstoji vam divno i zamorno putovanje u vozu bez voznog reda. To je putovanje u jednom pravcu, bez povratne karte. I – ma koliko bila neprijatna ova ili ona stanica – utešite se: voz se nigde ne zadržava previše.

Od sada će se ovo mesto za vas smanjivati, čak i kad vam se čini da ste zastali. Pogledajte oko sebe – vi gledate u svoju prošlost.

za P.U.L.S.E  Milivoj Andjelković

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Milivoj Andjelković