Priča sa vodom u pozadini – Hulio Kortasar

Ne brini, izvini zbog ovog nestrpljivog pokreta. Bilo je savršeno prirodno da pomeneš Lusija, da ga se setiš kad te obuzme nostalgija, kad čovek pusti da ga iskvare ona odsustva koja nazivamo uspomenama, pa rečima i slikama treba zakrpiti tolike nezasite rupe. Uostalom, ne znam, primetio si da je ovaj bungalov prvi poziv, dovoljno je da čovek sedne na verandu i malo se zagleda u reku i polja sa pomorandžama, odjednom oseti da je neverovatno daleko od Buenos Ajresa, izgubljen u nekom elementarnom svetu. Seća se kako nam je Lanes govorio da je Delta trebala da se zove Alfa. A onaj drugi glas na času matematike, kad si ti..Ali zašto si pomenuo Lusija, zar je bilo neophodno da kažeš: Lusio?

Konjak je tu, posluži se. Ponekad se pitam zašto se još trudiš da mi dolaziš u posete. Kaljaš cipele, trpiš komarce i smrad kerozinske lampe..Znam, nemoj da praviš taj izraz uvređenog prijatelja. Nije to u pitanju, Maurisio, ali zaista si jedini koji je ostao, iz ondašnje grupe ne viđam više nikoga. Svakih pet-šest meseci stigne tvoje pismo, pa te onda donese čamac sa zavežljajem knjiga i boca, s vestima iz tog dalekog sveta tamo na manje od pedeset kilometara, možda u nadi da ćeš me jednom izvući sa ovog trulog imanja. Nemoj se vređati, ali gotovo da sam besan na tvoje verno prijateljstvo. Shvati, u njemu ima nekakvog prekora, kad odeš, osećam se kao da sam bio na suđenju, svi moji konačni izbori izgledaju mi kao obična hipohondrija, jedno putovanje u grad bilo bi dovoljno da sve pošaljem do đavola. Ti pripadaš onoj vrsti ljubaznih svedoka koji nas čak i u najgorim snovima proganjaju sa osmehom. A kad već govorimo o snovima, kad si već pomenuo Lusija, zašto ti ne bih ispričao san, kao što sam ga onomad ispričao njemu. Bilo je to baš ovde, ali u ono vreme- koliko je već prošlo godina stari? – svi ste vi dolazili da provedete neko vreme u bungalovu koji su mi ostavili roditelji, pa bi nam došlo da veslamo, ili da čitamo poeziju dok nam ne pripadne muka, da se očajnički zaljubljujemo u ono najprolaznije i najnestalnije, sve to uvijemo u beskonačnu, bezopasnu pedanteriju, u nežnost glupih prasaca. Bili smo tako mladi, Maurisio, tako je bilo lako poverovati da nas obuzima gađenje, pomilovati sliku smrti između ploča sa džezom i gorkog matea, gospodareći sigurnom besmrtnošću onih pedeset ili šezdeset godina koje još stoje pred nama. Ti si bio povučeniji, već si pokazivao tu ljubaznu vernost koja se ne može odbiti onako kako se odbijaju nametljivje vernosti. Gledao si na nas pomalo spolja, i već tada sam naučio da se kod tebe divim tvojim mačjim osobinama. Čovek s tobom razgovara, a kao da je istovremeno sam, možda zato čovek s tobom razgovara kao ovo ja sada. Ali u to vreme je bilo drugih, pretvarali smo se da jedan drugog uzimamo ozbiljno. Znaš, ono što je užasno u tom trenutku mladosti jeste što u neki mračan, bezimen čas sve prestaje da bude ozbiljno i ustupa pred prljavom maskom ozbiljnosti koju treba staviti na lice, ja sam sad doktor taj i taj, ti si inženjer taj i taj, odjednom smo zaostali, počeli smo jedni na druge da gledamo drugačije mada smo još neko vreme istrajavali na ritualima, zajedničkim igrama, drugarskim večerama koje bacaju svoje poslednje pojase za spasavanje usred bežanja na sve strane i napuštanja, a sve je toliko grozno prirodno, Maurisio, neke boli više nego druge, ima ih koji su kao ti i prolaze kroz razna doba ne primećujući to, smatraju da je prirodno, album u kojem čovek sebe vidi u kratkim pantalonama, sa slamnim šeširom ili u uniformi vojnog obveznika..U svakom slučaju, pričali smo o snu koji sam sanjao u ono vreme, a to je bio san koji je počinjao ovde na verandi, sa mnom kako gledam mesec iznad trske, slušam žabe gde laju kako čak ni kučići ne bi lajali, a posle, neko ne baš vidljivom stazom stižem do reke, polako idem obalom s osećanjem da sam bos i da mi noge tonu u blato. U snu sam bio na ostrvu, što je u to vreme bilo čudno; ako bih ga sad ponovo sanjao, samoća mi ne bi izgledala toliko bliska košmaru kao onda. Samoća s mesecom koji jedva da se uzverao uz nebo na drugoj obali, sa šljapkanjem reke i ponekim spljoštenim udarcem breskve koja pada u jarak. Sad su se čak i žabe ućutale, vazduh je bio lepljiv kao večeras, ili kao skoro uvek u ovim krajevima, izgledalo je da moram produžiti, ostaviti za sobom mol, proći duž velikog luka koji pravi plaža, kroz polja pomorandži, dok mi pun mesec sve vreme bije u lice. Ne izmišljam ništa Maurisio, pamćenje zna šta mora da sačuva celo. Pričam ti isto što sam onomad pričao Lusiju, stižem do mesta gde se šipražje malo-pomalo proređuje i jezičak zemlje ulazi u reku, opasanu zbog blata i blizine kanala, jer sam u snu znao da je to dubok kanal pun mrtvaja, približavao sam se vrhu jezička korak po korak, tonuo u žuto blato zagrejano mesečinom. Tako sam stao na ivicu, gledajući s one strane crnih trski, gde se voda tajanstveno gubila dok je ovde, sasvim blizu, reka krišom čeprkala i tražila za šta da se uhvati, ponovo klizila, i uporno vraćala. Ceo kanal bio je mesec,  ogromna zbrkana nožarska ulica mi je sekla oči, a odozgo nebo, pritiska mi teme i ramena, primorava me da beskonačno zurim u vodu. I kad sam uzvodno ugledao telo davljenika kako se lagano ljuljuška kao da hoće da se iskobelja iz šipražja na drugoj obali, razlog za tu noć i zato što sam ja u njoj pokazao da se u crnoj mrlji koja je plutala, jedva malo kružila, zakačena na zglavak na nozi, za šaku, mlitavo se talasajući da bi se otkačila i izašla iz šipražja sve dok ne uđe u struju u kanalu, približavajući se ritmičnoj goloj obali gde će joj mesec jasno osvetliti lice.

Bled si, Maurisio. Pomozimo se konjakom, ako hoćeš. I Lusio je bio malo bled kad sam mu ispričao san. Samo mi je rekao: ”Kako se sećaš tih detalja.” I za razliku od tebe, koji si ljubazan, kao i uvek, on je nekako hteo da me preduhitri u tome što pričam, kao da se boji da ću odjednom zaboraviti ostatak sna. Ali, nedostajalo je još nešto, rekoh ti da je struja u kanalu okretala telo, poigravala se sa njim pre nego što ga je donela do mene, na ivici jezička zemlje ja sam čekao trenutak kada će proći tik kraj mojih nogu, te ću moći da mu vidim lice. Još jedan okret, mlitavo opružena ruka,ono kao da je još plivalo, mesec mu se zariva u grudi, grize mu stomak, njegove blede noge, ponovo skida do gola davljenika okrenutog nauznak. Toliko blizu mene da je samo trebalo da se sagnem i da ga uhvatim za kosu, toliko blizu da sam ga prepoznao Maurisio, video sam mu lice i kriknuo, čini mi se, nešto kao krik otrglo se iz mene i bacilo me u javu, do bokala vode koji sa popio dahćući, do zbunjene i zbrkane svesti da se više ne sećam, lica koje sam upravo prepoznao. A ono je već nastavilo niz struju, ništa ne bi vredelo kada bi ponovo zatvorio oči i hteo da se vratim na ivicu vode, na ivicu sna, boreći se da se setim, želeći baš to što nešto u meni nije želelo. Konačno, i sam znaš da se čovek posle povinuje, mašinerija svakodnevice je tu sa svojim dobro podmazanim polugama, sa zadovoljavajućim etiketama. Tog vikenda stigao si ti, došli su Lusio i ostali, celog tog leta smo se provodili, sećam se da si zatim otišao na sever, u delti je mnogo padala kiša, pri kraju je Lusiju dosadilo ostrvo, kiša i tolike druge stvari su mu išle na živce, odjednom smo se gledali onako kako nikad ne bih pomislio da bismo se mogli gledati. Onda je počelo bežanje u šah ili čitanje, umor od tolikih uzaludnih postupaka, kad se Lusio vratio u Buenos Ajres zakleo sam se da ga više neću očekivati, zajedno sa svim svojim prijateljima, zelenim svetom koji se iz dana u dan zatvarao i umirao, sve sam obuhvatio istim gađenjem i prokletstvom. Ako su se neki i pravili da razumeju, pa se, pošto bi izgovorili jedno besprekorno “do skorog viđenja”, više nisu pojavljivali, Lusio se vraćao bezvoljno, ja sam bio daleko, zaista sam pripadao drugom svetu koji je sve više zaostajao, bednom izgubljenom raju koji je on uporno i iznova i iznova dolazio da traži, a ja ga, prilično nevoljno, uporno branio. Ti nikad nisi naročito slutio sve to, Maurisio, nepokolebljivi izletniče u nekoj dolji na severu, ali ovaj kraj leta..Vidiš li ga, tamo? Počinje da se diže iz šipražja, uskoro će ti bleštati u lice. U ovo doba, pravo je čudo  kako reka sve više šljapka, ne znam da li zato što su ptice ućutale ili zato što se u pomrčini takvi zvuci bolje čuju. Vidiš, ne bi bilo pravo da ne završim ono što sam ti pričao, u ovo doba noći kada se sve daleko više poklapa sa onom drugom noći kada sam to pričao Lusiju. Čak je i položaj simetričan, na ovoj ležaljci zauzimaš Lusijevo mesto, došao je krajem leta i ostajao isto tako kao ti, ćutke, on koji je toliko govorio puštao je da mu prolaze sati u piću, ljut ni zbog čega ili zbog ničega, zbog onog prepunog ničega koje nas je proganjalo, a mi nismo umeli da se odbranimo. Nisam verovao da među nama ima mržnje, bilo je to nešto istovremeno manje i gore nego mržnja, nekakvo gađenje baš usred nečega što je nekad bilo oluja ili suncokret, ili ako više voliš, mač, sve, samo ne dosada, ova siva i prljava jesen koja raste iznutra kao zastori preko očiju. Izlazili smo u šetnje po ostrvu, ljubazni i pristojni, pazeći da jedan dugog ne povredimo; hodali smo po opalom lišću, po teškim tepisima opalog lišća uz obalu reke. Ponekad bi me zavaralo ćutanje, ponekad reč izgovorena kao ono pre, a možda je Lusio zajedno sa mnom upadao u uzaludne lukave zamke navike, sve dok nas neki pogled ili preka potreba da ostanemo sami ne bi ponovo dovela da stanemo oči u oči, uvek pristojni, ljubazni, stranci. Onda mi je on rekao: ”Lepa je noć; hajde da prošetamo.” I baš kao što bismo to mogli sada da učinimo ti i ja, sišli smo sa verande i krenuli tamo gde izlazi ovaj mesec što ti bije oči. Ne sećam se preterano kojim putem Lusio je išao napred, puštao sam da moji koraci slede njegove tragove i ponovo gaze opalo lišće. U nekom trenutku mora da sam počeo da prepoznajem stazu između stabala pomorandži; možda je to bilo još dalje, s one strane gde su poslednji jarkovi i šipražje. Znam da je u tom trenutku Lusijeva prilika bila jedino što je unosilo nesklad u taj susret metar po metar, noć po noć, do te mere da su se poklapale da se nisam začudio kad se šipražje razmaklo kako bi pri punoj mesečini pokazalo jezičak zemlje koji ulazi u kanal, rečne rukavce kako klize niz žuto blato. Negde iza naših leđa neka trula breskva pala je uz udarac koji je donekle ličio na šamar, neizrecivo trapavo. Na ivici vode, Lusio se okrenuo i na trenutak se zagledao u mene. Rekao je: “Ovo je to mesto, zar ne?” Nikad više nismo razgovarali o snu, ali sam mu odgovorio: “Jeste, ovo je to mesto.” Prošlo je neko vreme pre nego što je rekao: ”Čak i to si mi ukrao, čak i moju najtajniju želju; jer ja sam želeo ovakvo mesto, meni je potrebno ovakvo mesto. Sanjao si tuđi san.” Kada je to rekao, Maurisio, kada je to izgovorio jednoličnim glasom, zakoračivši prema meni, nešto mora da se rasprsnulo u mom zaboravu, zatvorio sam oči i znao sam da ću se setiti, ne pogledavši u reku znao sam da ću videti kraj sna, i video sam ga, Maurisio, video sam davljenika dok mu je mesec klečao na grudima, i lice davljenika bilo je moje, Maurisio, lice davljenika bilo je moje.

Zašto ideš? Ako ti treba, imam revolver u fioci u pisaćem stolu, ako hoćeš, možeš da upozoriš ljude sa drugog ranča. Ali, ostani Maurisio, ostani još malo i saslušaj kako reka šljapka, možda ćeš na kraju osetiti da među svim tim vodenim rukavcima i šipražjem koje klizi po blatu i nestaje u vrtlozima postoje dve ruke koje se sada zarivaju u korenje i ne puštaju, nešto puže uz mol i uspravlja se prekriveno đubretom i ujedima riba, dolazi ovamo, po mene. Još mogu da okrenem novčić, još mogu ponovo da ga ubijem, ali on se tvrdoglavo vraća i jedne noći će me odvesti sa sobom. Odvešće me, kažem ti, i san će ostvariti svoju istinsku sliku. Moraću da pođem, jezičak zemlje i trska gledaće me kako prolazim nauznak, veličanstven na mesečini, i san će konačno biti potpun, Maurisio, san će konačno biti potpun.

Hulio Kortasar

Izvor: Fenomeni

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Fenomeni, Hulio Kortasar, Književnost, kratke priče