Prijatelji i antipodi – Ahmed Nurudin i Hasan

Jedno od prvih romanesknih prijateljstava bez sumnje je ono između Don Kihota i Sanča Panse. Možda smo nekad i verovali da bi se u čudenim svetovima romana – da se zadržimo na ovom žanru – teško mogle naći dve toliko različite osobe čija je različitost dovedena do suprotnosti a koje su i pored toga – naizgled paradoksalno – sposobne za istinsko prijateljstvo. Njihove suprotnosti kreću se od onog vidljivog, fizičkog izgleda, sve do njihovih duševnih osobina, stavova i postupaka.

No, književni tekstovi koji su dolazili za ,,Kihotom’’ su nas opovrgavali i opovrgavali.

Među reprezentativnim romanima koji će za temu imati prijateljstvo dve ličnosto od kojih jedna oličava duh kontemplacije a druga duh fantazije biće roman Hermana Hesea ,,Narcis i Zlatousti’’.Prvi će biti onaj koji misli; drugi – onaj koji živi.

U srpskoj književnosti ova tema je – među neiscrpnom bogatsvu tema – našla svoj izvanredan izraz u romanu Meše Selimovića: ,,Derviš i smrt’’.

Ahmed i ,,prijatelji’’

Centralna ličnost Selimovićevog romana kroz čije pripovedanje (pisanje), introspektivne uvide, kontemplativne spoznaje o čoveku i svetu u kom egzistira saznajemo sve ono što se u njegovoj bogatoj i ,,napaćenoj’’duši i u ,,spoljnjem svetu’’romana zbiva je Ahmed Nurudin. Primećujemo da u romanu – sa izuzetkom hafiz – Muhameda kome je Nurudin nadređen, niko nije njegov prijatelj; Mula Jusuf i kadijinica to izvesno nisu niti zbog okolnosti koje se u romanu spominju to mogu biti; ljudi na vlasti ili oni u njenom neposrednom okruženju postaće – kako Nurudinova mučna saznanja podstaknuta hapšenjem a zatim i ubistvom brata i spoznajom paklenog mehanizma vlasti budu menjala njegovu svest, pogled na svet i delovanje – njegovi neprijatelji. Ostali likovi nisu u većem ili dužem prisnijem dodiru sa Ahmedom da bi o nekakvom istinskom, dubljem prijateljstvu moglo biti reči. Slutimo da bi Ahmedov prijatelj mogao biti trgovac hadži Sinanudin; jaz godina, jedna žena i jedna davna ljubav dele sina Emina Bošnjaka i Ahmeda iako je razgovor ove dvojice, jedan od najprijateljskijih i najtoplijih u čitavom romanu.

U oskudnosti prisnijih prijateljstava, ako smo blagonakloni, ne treba pripisivati Ahmedu nešto što bismo imenovali mizantropijom. Prividno, samo prividno, ono što već u začetku delimično sputava Ahmeda da razvije prisnija prijateljstva je u samom svetu, dakle izvan Ahmedove svesti i sveta njegove tekije. A taj svet, tako briljantno predstavljen u romanu – svet vlasti pogotovo – ne predstavlja nam se kao prijateljski: u svetu samodržaca koji štite vlastite pozicije i interese – za prijateljstva mesta nema. Ahmed, mada deo sveta kasabe, tom miljeu ne pripada sasvim – zidovi tekije melevijskog reda preuzimaju ulogu rova ili zaštitnog pojasa od kasabe sa svim onim što je u njoj loše ali samo do saznanja o Harunovom hapšenju; svaka zaštita tada postaje slabašna:dolazi do čeonog sudara između do tada zaštićenog Nurudina i sveta vlasti. I, koliko god Ahmed kao derviš čiji se sav život u poslednjih dvadeset godina odvijao u skučenom prostoru između zidova tekije, dakle izvan ,,stvarnog života’’ kasabe, idealizovao i verovao u pravednost sveta vlasti[1], susret sa tim svetom pretvoriće se u bolno rasprsnuće te godinama hranjene iluzije.

Ako je svet surov znači li to da su prijateljstva onemogućena? Naprotiv, baš tada svako prijateljstvo dobija na ceni: izopačeni svet ne onemogućava prijateljovanje.

Ako se upustimo malo dublje u traženju alternativnijih i tačnijih uzroka Ahmedove ,,nedruželjubivosti’’ usredsredićemo svoju pažnju na Ahmedovu ličnost i njegov položaj. Nurudin, šejh tekije, čovek je misli: okrenutost veri, dogmi, mišljenju, tihim vrtovima kontemplacije, dakle ,,unutrašnjim’’ a ne ,,spoljašnjim’’ svetovima[2] čini da Nurudin ,,spoljašnjem svetu’’ pruža tople ljudske srdačnosti i druželjubivost taman onoliko koliko kao starešina jednog derviškog reda, zagovornik kontemplativnog načina života, branilac dogme i vere, to sebi – po vlastitom osećaju – a to je osećaj posvećenog vernika -može da dopusti.

Jedini istinski Amedov prijatelj je Hasan.

Paradoks je u tome što Ahmed na početku romana to ne uviđa..

Ahmed i Hasan ili jedinstvo suprotnosti

Ta dva lika, Ahmed i Hasan, zauzimaju središnje mesto u Selimovićevom romanu. O drugom saznajemo kroz pripovedanje odnosno pisanje prvog. To pripovedanje, nužno obojeno ličnošću derviša –pripovedača, daje nam ličnost na suprotnom polu od one koja nam o njemu pripoveda. Jer Ahmed i Hasan nisu samo različite ličnosti na način na koji su to bilo koja dva čoveka, bilo koji prijatelji; možemo ih zamisliti kako stoje na suprotnim polovima jedne horizontale na čijem se jednom kraju nalazi misaonost a na drugom neposredno življenje.

No, videćemo da, uprkos toj suprotnosti, koja bi za druge dve ličnosti predstavljala ozbiljnu prepreku ili bi mogla stvoriti i zaklete neprijatelje, postoji jedan suštinski uvid do kog nezavisno jedan od drugog dolaze i Ahmed i Hasan: taj uvid ih spaja čineći njihovo prijateljstvo izuzetno dragocenim..

Ahmed

Na prvim stranicama romana srećemo Ahmeda kako u meditativnoj prozi ispisuje stranice svoje lične ispovesti. Susrećemo se sa čovekom misaonim i razapetim pitanjima;saznajemo njegovo ime, godine, položaj; saznajemo da mu je četrdeset godina; šejh je tekije ,,mevlevijskog reda’’. Taj derviški red i on kao njegov starešina oličenja su meditativnog načela, poštovanja dogme i islamske vere u kasabi.

Jedan nehuman čin vlasti željne vlastite održivosti Ahmeda pogađa lično jer dovodi u pitanje život njegovog brata a ruši godinama građene svetove u njemu samom i stvara u rutini Ahmedovog derviškog života i njegovoj svesti onu pukotinu koja će načeti sve na čemu je njegova ličnost bila izgrađena.

Nurudin je prinuđen da izađe iz okrilja sigurnosti derviškog života.Ljubav prema bratu suočiće ga sa nepravdom.

Nepravda, u svojim različitim vidovima, raznolika iskustva života, kako njegove nepravde tako i njegove draži, odavno su poznati Hasanu..

Hasan

Za Hasana prvi put saznajemo iz razgovora Ahmeda i kadijinice:ona dobija ulogu one ličnosti u romanu koja će nam prva pružiti saznanja o Hasanu. Kroz njeno kazivanje upoznajemo u Hasanu osobu koja nemilice rasipa svoj imetak i kojoj , na zaprepašćenje čitave porodice, nije strano ni druženje sa društvenim talogom. Kadijicino viđenje je, naravno, subjektivno: tu subjektivnost, međutim, ne boji sestrinka ljubav već ženska lukavost i goli materijalni interes. Hasanova sestra traži od Nurudina da on – a da Hasan ne bi dalje rasipao imanje i tako navodno sramotio porodicu (iako novac koji se rasipa pripada Hasanu) – ubedi Hasana da se liši svog nasledstva ,,da ne padne očeva kletva na njega, i da bude manja sramota za porodicu’’.[3]

Nurudin unapred zna da od razgovora sa Hasanom niko nema koristi: ,,Hasan će nastaviti da živi kako mu se sviđa, srećan što njegova porodica zbog toga bjesni’’[4]. Nurudin nam tako pruža jasan uvid o Hasanu: Hasana niko ne može sputati u njegovom načinu života koji je za njega – a to će sve jasnije uočavati kako radnja romana bude tekla – i jedini oblik egzistencije.

Završio je školu u Carigradu, hodao po istoku, bio muderis na medresi, službenik na Porti, oficir, pa ostavio sve, zbog nečeg živio u Dubrovniku, vratio se s jednim dubrovačkim trgovcem i njegovom ženom, govorilo se da je zaljubljen u tu bjelokožu Latinku crne kose i sivih očiju, što sad s mužem živi u Latinluku, tužio sudu nekog dalekog rođaka koji je prisvojio njegovo imanje i odustao od tužbe kada je vidio koliko djece taj nesrećni rođak hrani, oženio se kćerkom tog dalekog rođaka koju su mu nametnuli da se oduže za imanje, a kad je vidio čime su ga usrećili, pobjegao je glavom bez obzira, sve ih ostavivši u svojoj kući, i počeo da se bavi trgovinom, odlazeći na istok i zapad, na užas porodice. Kako je spojio toliko zanimanja, šta je bilo njegovo, teško je reći: Nijedno, smijao se on, ali se od nečega mora živeti, i svejedno, na kraju krajeva. Bio je suviše govorljiv za službu na Porti, suviše bujan za muderisa, suviše obrazovan za dželepčiju. Govorilo se da je otjeran iz Carigrada, kolalo je isto toliko priča o njegovom poštenju koliko i o nepoštenju, o izuzetnim sposobnostima kao i o potpunoj nesposobnosti; nazvali su ga nemilosrdnim kad je podnio tužbu zbog imanja, a budalom kad je odustao; jedni su pričali da je bestidan jer živi sa Dubrovkinjom, pored muža mamlaza, a drugi da je on mamlaz, jer ga Dubrovkinja i njen muž iskorišćuju. Pretresan je na sitno kasablijsko sito, zgodan primer za stotine radoznalih nagađanja, naročito u početku, dok se nisu navikli, a on je na sve odmahivao rukom, bilo mu je svejedno, kao i sve u životu. Družio se sa svakim, razgovarao sa muderisima, trgovao s trgovcima, pijančio s barabama, šalio se s kalfama, ravan svakome u svemu čime se bavio, a opet promašen u svemu. [5]

To je, dakle, Hasan opisan rečima Ahmeda Nurudina.

Obrazovan, na visokim državnim položajima kojih se lako odrekao zbog svog slobodnog duha; ljubavnik, humanista, trgovac, avanturista i lutalica; oženjen, pobegao glavom bez obzira od žene; radio sve i ništa, jer ,,od nečega se mora živjeti’’ i ,,svejedno, na kraju krajeva’’.

Za narod kasabe koji razmišlja samo u krajnostima i koji se hrani pričama o drugima Hasan je kontroverzan: pošten i nepošten, izuzetno sposoban i potpuno nesposoban, nemilosrdan i budala, bestidan i mamlaz.A on nije mario za te priče i družio se sa svima:njegovi prijatelji su i ljudi na visokim državnim položajima i trgovci i barabe i kalfe, dakle – svi.Jer način na koji Hasan bira prijatelje lišen je bilo kakvog koristoljublja.

,,Ravan svakome u svemu čime se bavio, a opet promašen u svemu’’.

Ahmedovo viđenje Hasana, za razliku od kadijicinog je bezinteresno ali ga boji viđenje derviša:ipak, u njemu, u ovom odlomku, osim poslednjeg iskaza koji je subjektivan prepoznajemo jezik činjenica faktografsko navođenje podataka, lišeno one emotivno-interesne obojenosti koju nalazimo u kadijinicom predstavljanju brata.U njemu nema onog zgražavanja – glumljenog ili istinskog – koje zatičemo kod Hasanove sestre kada govori o svom bratu: ,,(…) čuda pravi po kasabi sa svojim društvom, kod čengija (glas joj se utišao, ali nije klonuo) (…).A onda je postao kiridžija (u glasu joj gađenje, gotovo užas)(…).’’[6]

Prijatelji

U drugoj glavi romana, pri kraju susreta sa kadijinicom, Nurudin nakon kadijicine molbe da Ahmed razgovara sa njenim bratom razmišlja:,,Rekao sam, pristajući na njenu molbu, da Hasan zaista dolazi u tekiju, da je prijatelj hafiz – Muhamedov (što je bila istina) , i moj (što nije bila istina)(…)’’[7],[8]

Kako shvatiti poslednji deo Nurudinovog iskaza kojim nam Nurudin saopštava da mu Hasan nije prijatelj?Na početku smo romana: početno Ahmedovo stajališe – videćemo – biće u potpumosti izmenjeno na kraju romana.Da li je za svest Ahmeda Nurudina sa početka Selimovićevog romana prijateljstvo nešto drugo nego odnos koji tada ima sa Hasanom i nešto drugo nego što je prijateljstvo shvaćeno u svakodnevnom značenju te reči?

Čini se da odgovor treba tražiti u tom pravcu: za Ahmeda posvećenog mišljenju a ne življenju Hasan predstavlja više oličenje jednog slobodnog načina bitisanja koje je strano Nurudinu- dervišu – nego realnog odnosno ,,stvarnog’’ čoveka.Otuda mu on u njegovim očima i ne može biti prijatelj na način koji podrazumevamo pod tim pojmom.Kako Ahmed bude doživljavao svoje transformacije i kako ,,zarazna’’ Hasanova blizina puna vedrine i života bude zarazila i njega, menjaće i se njegov odnos prema Hasanu.

Poslušajmo, a povodom gore navedenog, šta nam Ahmed u trinaestoj glavi, jednoj od poslednjih u romanu, govori o Hasanu:

,,Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban, što nisam zamjerio ničemu ma šta da je rekao i učinio; i što mi je sve njegovo postalo važno.Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog.Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čovijeka koji je unio toliko radosti u moj život.

Vezao sam se uz njega (dobra riječ, kao u oluju, na lađi, na klisuri) zato što je rođen da bude drug ljudima, i što je izabrao baš mene, ali me neprestano i nanovo oduševljavalo što može da bude takav prijatelj upravo on, toliko pust i podrugljiv naizgled.

Uvijek sam smatrao da je prijatelj čovijek koji i sam želi oslonac, polutina koja traži dopunu, nesiguran u sebe, pomalo smoljav, nužno dosadan, mada drag, jer izanđa, kao žena.A on je cijelac, uvijek svijež i uvijek drukčiji, pametan, smion, nemiran, siguran u svemu što je preduzimao.Ništa mu nisam mogao ni dodati ni oduzeti, i sa mnom i bez mene bio je ono što je, i ja mu nisam bio potreban.A opet se nisam osjećao nižim.Pitao sam ga jednom , kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo.Prijateljstvo se ne bira, rekao je, ono biva, ko zna zbog čega, kao ljubav.A ništa ja nisam tebi poklonio već sebi.Poštujem ljude koji i u nesreći ostanu plemeniti.

Bio sam mu zahvalan na tom priznanju, i vjerovao sam u njegovu istinitost.’’[9]

,,Nije mi smetalo što je tako, ništa mi njegovo više nije smetalo.Zvolio sam ga toliko, da sam, i prepirući se, davao mu za pravo.Bio mi je drag, i kad sam mislio da nema pravo.

Jedan jedini dan bez njega izgledao mi je pust i dug.Mirno sam sazrijevao u njegovoj sjenci.’’[10]

Razlika u odnosu na Ahmedovo mišljenje sa kojim smo se se upoznali na prvim stranicama romana – očigledna je..

Prijatelji i antipodi – prvi susret i kasnije

Nurudin i Hasan se prvi put u romanu susreću kada Hasan razgoni stoku:

,,Putem iza sebe začuo sam potmuli topot, kao ispod zemlje.Veliki dželep goveda išao je pored rijeke u oblaku prašine.

Skrenuo sam u jednu baštensku kapiju da propustim tu stoglavu rogatu snagu, slijepu i ludu, što je zatvorenih očiju jurila na šibe goniča.

Na konju ispred dželepa jahao je Hasan, u crvenoj kabanici, uspravan, vedar, jedini on miran i nasmijan u toj gužvi, u tom uzbuđenom mukanju, vici i psovkama što su se razljegali riječnom dolinom.

Uvijek isti.

Poznao je i on mene, i odvojivši se od dželepa, od goniča, od oblaka prašine dokasao do moje kapije.

– Ne bih želio da baš tebe pregazim – rekao je smijući se. – Da je neko drugi ne bih žalio.

Sjahao je, lako, kao da je tek pošao na put, i snažno me zagrlio.Bilo mi je čudno i nelagodno kad sam osijetio klješta njegovih šaka na mojim ramenima, on je uvijek neskriveno pokazivao svoju radost.A baš to me i čudi, ta radost.Je li to zbog mene ili je rasipno razbacivanje, isto prema svakome? Prazna životna vedrina što se presipa kao voda, bezvredna jer je svačija.’’[11]

Hasan se kao predvodnik stočara u tom haosu među dželepdžijama i stokom u gužvi ispunjenoj psovkama, vikom, uzbuđenom mukanju, izdvaja već svojim držanjem; izvan fizičkog opisa on zrači vedrim spokojstvom:vedar, miran, nasmijan u sveopštem metežu, zbrci ljudi i stoke.

Ahmed će kratko:,,uvijek isti’’.Dakle, on je uvek ovakav kakvim ga sad vidimo – bez izuzetka.Njegova vedrina njegov je atribut koju – stalno nosi sa sobom.

Opšta pometnja mu – dok svi psuju i viču – ne oduzima mu smisao za humor:,,Ne bih želio da baš tebe pregazim – rekao je smijući se’’, izdvajajući Nurudina – pretpostavljamo – i kao derviša i kao prijatelja.Gestovi njegovog prijateljstva (,,Snažno me zagrlio’’, ,,Klješta njegovih šaka na mojim ramenima’’ ,,On je neskriveno pokazivao svoju radost’’) iz srca su i nedvosmisleni su.Ipak, tumčenjima i misaonim dilemama sklon Nurudin i prilikom ovakvog sasvim spontanog i srdačnog gesta prijateljstva stvara dilemu:,,Je li to zbog mene ili je rasipno razbacivanje, isto prema svakome? Prazna životna vedrina što se presipa kao voda, bezvredna jer je svačija’’.

Ono u čemi bi većina ljudi nalazio topli gest prijateljstva za Ahmeda može biti i ,,rasipno razbacivanje (radosti)’’ i ,,prazna životna vedrina (…) bezvredna jer je svačija’’.

Ahmed, vidimo, izražava sumnju koja podjednako odražava svet verskih misli i dogme u kojoj obitava njegova svest ali i manjak ili čak odsudstvo topline ljudskog prijateljstva (jer otkud ta upitanost, ta sumnja,:,,je li to zbog mene ili je rasipno razbacivanje, isto prema svakome?’’).Nazire se odsudstvo prijateljske topline i živa životna radost koju slabo može da nadomesti zatvoreni svet tekije i vere u kom Ahmed živi.Hasan je – šta god o tome mislio Ahmed, odnosno kako god to tumačio – nedvosmisleno – i tada – njegov prijatelj.Za Ahmeda ono što pripada svima – pa i Hasanova vedrina – potpuno je bezvredno.

Ovaj kratak odlomak reprezentivno odslikava suštinsku razliku i prirodu odnosa između ove dve ličnosti.Sa jedne strane su Hasanova srdačnost, životna radost, toplina, vedrina; na drugoj, po polu suprotnoj strani, meditativna upitanost Ahmedova – koja ne spava čak i kada se situacija koju posmatramo čini sasvim jednostavnom i jasnom.

Ova suprotnost dolazi do izražaja i u nekim drugim mestima u romanu.

Hasan je izrazito čulna osoba sa – ničeanskim rečima iskazano – dionizijskim osećanjem života.

Ahmed, njegov apolonijski dvojnik, u čulnosti, kojoj je Hasan tako naklonjen – a kako mu to zvanje i nalaže pronalazi samo greh.Izvanredan primer njegovog zgražavanja nad čulnošću jeste veče uoči Đurđevdana, ,,Jurjesvska noć’’, koja je opisana na stranicama treće glave romana:

,,Bila je mjesečina, krhka i svilena, nišani na merazlucima bjelasali su se toplo, između kuća ćućorila je razbijena noć, po sokacima i avlijama uznemireno se kretao mladi svijet, čuo se kikot, i daleka pijesma, i šapat, izgledalo je da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici.I odjednom, bez ikakva razloga, osjetih da sam izdvojen iz svega ovoga.Neprimjetno se uvukao u mene strah, sve je počelo dobijati čudne razmjere, nisu to više bila poznata kretanja, ni poznati ljudi, ni poznata kasaba. Nisam ih nikada vidio ovakve, nisam znao da se svijet može toliko izobličiti za dan, za sat, za tren, kao da se uzbunila vilenjačka krv, i niko je utišati ne može.Vidio sam ih po dvoje, čuo po dvoje, bili su iza svih taraba, iza svih kapija, iza svih zidova, nisu se smejali kao drugih dana, ni gledali, ni razgovarali glasovi su im prigušeni, teški, vrisak se probija kao munja u ovoj oluji što prjeti, vazduh je natopljen grjehom, noć ga je puna, poljeteće noćas vještice s kikotom iznad krovova polivenih mljikeom mjijesečine, i niko neće ostati razuman, buknuće ljudi strašću i bijesom, ludošću i željom da se upropaste, odjednom, svi, kuda ću ja?Trebalo bi se moliti, tražiti milost od Boga za sve grješne, ili kaznu da ih urazumi.Obuzimala me srdžba, kao groznica, kao nastup.Zar ništa ne pomaže sve što činimo?Je li riječ božja koju pripovedamo mutava i glinena, ili je uho njihovo gluho za nju? Je li prava vijera u njima toliko slaba da se ruši kao trula ograda pred krdom divljih strasti?

Iza taraba su se čuli vreli glasovi djevojaka što su spremale miloduh u crvena jaja u bakrače pune vode, da se u ranu zoru izmiju, kao divljaci vjerujući čarolijama cvijeća i noći.

Sram vas bilo, govorio sam u drvenu tarabu, sram vas i stid bilo.Čiju vjeru vjerujete? Kojim se šejtanima predajete?(…)

To je staro pravo na grijeh u jurjevskoj noći. Čuvaju ga mimo vjere, i protiv nje, pogani u ova dvadeset četiri sata razbludnog mirisa miloduha i ljubavi, miloduha što griješno miriše na ženu i ljubavi što miriše na miloduh ženskih bedara.Grijeh je prosut u tom spregu dana i noći, štedro, kao iz ogromnog vedra, iz zatvorenih mjehova želje.(…).Ništa drugo ne želim već da moje strahovanje bude gore od istine, ali se bojim da je pogled moje uznemirene duše bistriji nego u moje braće kojima je bliži ovaj svijet od onoga.’’ (podvukao P.M.)

Izdvojenost, stah, oštre reči upućene na račun čulnosti i strasti, zabrinutost za te ljude ,,kojima je ovaj svijet bliži od onog’’.[12]

Hasan još nije došao u kasabu. Da jeste – neka nam bude dozvoljeno da postavimo jedno hipotetičko pitanje koje je izvan onoga što nalazimo u književnom tekstu – da li bi bio učesnik ove strasne đurđevske noći da je bio u kasabi?

,,Počeo je da vodi karavane na istok i zapad, nešto iz prkosa, da pokaže prezir prema zanimanjima koja je vršio, naljućen prekorima uglednih ljudi, a najviše možda zato da se odmori od kasabe i zemljaka, da ih ne zamrzi, da ih se zaželi, da vidi zlo i u drugim zemljama.I to neprestano kruženje sa jednim točkom na zemlji koje određuje smisao tom kretanju, koja ga čini odlaženjem i vraćanjem, a ne lutanjem, značilo je za njega stvarnu ili zamišljenu slobodu, što je svejedno, na kraju krajeva.Bez te tačke za koju si vezan, ne bi volio ni drugi svijet, ne bi imao kud da odeš, jer ne bi bio nigdje.

Ta Hasanova misao, koja mi nije bila sasvim jasna, ta neminovnost vezivanja i napor oslobađanja, ta neophodnost ljubavi prema svome i potreba razumjevanja tuđeg, je li to nevoljno mirenje sa malim prostorom i utaživanje želje za većim?(…)(Teško mi je bilo to da shvatim i radi toga što je moja misao sasvim drugačija:postoji svijet s pravom verom, i svijet bez nje; druge razlike su manje važne, i svugdje bi bilo moje mijesto gdje bih mogao biti potreban)’’[13]

Hasan – tumači nam uvek misaono raspoloženi Ahmed – vodi karavane i na istok i na zapad i postaje dželepdžija, ne iz ljubavi prema tom teškom zanimanju nedostojnom čoveka Hasanovog obrazovanja prema kome kadijinica oseća prezir i gađenje, već iz inata[14], koji je njemu svojstven, samo da bi pokazao prezir prema onim visokim, uglednim zanimanjima koja je vršio, a kojih se, grozi jer su ga sputavala.

Za Hasana čovek ostaje čovek – čime god se bavio, gde god bio, kom god staležu pripadao, koliko god da je obrazovan, koje god da je nacije.Oslobođen je predrasuda i ograničenja bilo kakve vrste.A sam, samo prividno iz čista mira odbacuje olako sve ono čemu je – na ponos porodice – bio posvećen: visoke škole i visoke položaje, bio to položaj muderisa, službenika na porti ili oficira.Za porodicu, koja je uložila u njega i svoju veru i svoj novac pa i svoj ponos – takav izbor je do te mere skandalozan – da ona želi da ga liši nasledstva i da se odrekne.Prekori uglednih ljudi zbog njegovog postupka samo su ga ljutili jer su bili izvanredan odraz nerazumevanja.

Izbor dželepdžije, onog koji putuje čas na istok čas na zapad i udaljava ga od zemljaka, omogućava da svoje zemljake ne zamrzi i da ih se zaželi (jer ih on voli baš kao što voli i sve ljude) da vidi zlo i u drugim zemljama. Jer Hasan, koliko god bio okrenut neposrednom nekontemplativnom življenju uviđa, intuitivno, zlo u sredini u kojoj živi i kod njega se meša ona paradoksalna simbioza ljubavi i mržnje prema svojim zemljacima. Kao dželepdžija koji je video sveta – on odlično zna da zlo koje pominje nije odlika samo njegove kasabe i Bosne u celini već i bilo koje zemlje, bilo kog podneblja[15].Ništa ne govori bez neposrednog saznanja: on je sve to video.

I Ahmed uviđa da Hasan mora imati jednu tačku oslonca, tačku za koju je čovek ma gde bio – vezan, tačku od koje se polazi i tačku na koju se sa putešestvija vraća, jer Hasan nije čovek – iako on takvim izgleda – ko se nasumično kreće, odnosno luta, već ima svoje uporište. Bez tog uporišta, za koje je vezan, on ne bi bio u stanju ni da voli svoje niti da poštuje tuđe, niti bi imao – njemu kao prostranstvo potrebno – osećanje ili bar iluziju slobode.

Neminovno vezivanje za svoje i napor oslobađanja (od svog).

I potreba za širinom. Jer nije slučajno što je Hasan stočar.,,Prostranstvo je naša tamnica’’, reći će Ahmed – prilikom jednog razgovora i u jednom drugom kontekstu. Shvaćene doslovno, a primenjene u jednom drugom smislu za Hasana bi ove reči bile fatalne. Jer, prostranstvo, ali prostranstvo s tačkom oslonca, jeste Hasanova sudbina zarad koje odbacuje sve visoke škole, zvanja, titule, počasti, ponos porodice. Ništa ovom čoveku nije važnije od prostranstva, shvaćeno ono doslovno ili u metaforičnom smislu, kao prostranstvo njegove neukrotive duše. Nepomirljivost prema malim prostranstvima, žudnja, neutaživa i moćna, koja traži sve veća i veća prostranstva jesu za Hasana sam život odnosno njegov smisao. I zato ga prekori uglednih ljudi ljute:oni sa svog položaja, i iz svog skučenog ugla nisu u stanju da vide ni da shvate šte je za Hasana sloboda,koju oni, ogrezli u svoje ograničene, neslobodne načine življenja ne mogu čak ni da naslute.

Ni Nurudin, uprkos lucidnim uvidima o Hasanu, nije u stanju da u potpunosti sagleda svog prijatelja. Uzrok tome je u Ahmedovom pogledu na svet koje je kreiralo njegovo višedecenijsko religiozno vaspitanje. ,,Postoji svijet s pravom verom, i svijet bez nje; druge razlike su manje važne’’ otkriva nam Ahmed svoje vjeruje. Takva pojednostavljena slika sveta koja strogo razdvaja ,,svijet s pravom vijerom’’ od ,,svijeta bez nje’’, ispravno od neispravnog, vernika od nevernika – što su sve saznanja koja je Ahmed dobio sa vaspitanjem i koja nosi sa sobom još od detinjstva a obogaćivana su i učvršćivana čitanjem Kurana, svetih islamskih knjiga i njegovom službom derviša – mnogo više nego što su izraz neposrednog životnog iskustva, koje Ahmed kao derviš jedva i da ima.[16]Dakle, uprkos zadivljujućim spoznajama – on ne može da u potpunosti sagleda pojedinačan slučaj konkretnog ljudskog bića, svog prijatelja Hasana. U pokušaj takvog razumevanja uvek se upliće ona dogmatska svest koja ljudska bića meri aršinom pravovernosti i uz čiju pomoć ih i klasifikuje.

Nurudin je svestan ograničenosti svoga iskustva i nepoznavanja sveta u kom egzistira:

,,Ispričao je čudnu priču , koju sam jedva shvatao svojim jednostranim i ograničenim iskustvom djetinjim po nepoznavanju svijeta u kome sam živio.’’[17]

Hasan mu je tu – videli smo – potpuno suprotan:on svet poznaje ,,uzduž i popreko’’. Svet muderisa , Carigrad, Dubrovčanka, stočari, kalfe, šegrti, pijanci Hasanu ne predstavljaju nikakvu tajnu.

Ahmed će, po vlastitim rečima, u tom svetu ,,rasti u Hasanovoj senci’’.

U jednom razgovoru sa Nurudinom Hasan će, uzgredno, reći kako je pozdravio tvrđavu, koja je, znamo, ,,materijalizovano zlo’’: ,,Pozdravio sam je izdaleka, zaboravio sam šta je u njoj’’[18].U toj bezazleno izgovorenoj rečenici sva je Hasanovu vedrinu, smisao za humor i radost življenja.

Dva prijatelja na suprotan način vide odnos reč – stvar(stvarnost), u čemu vidimo razliku između svesti i obrazovanja vernika Ahmeda i svetovnjaka Hasana.

Ahmed će na jednom mestu reći: ,Stvari ne postoje dok se ne kažu’’na šta će Hasan replicirati:,,Stvari ne mogu da se kažu dok ne postoje’’. Za Ahmeda, vrtnika, čitaoca i proučavaoca svetih islamskih spisa stvari postoje samo onda ako su rečene; ako nisu izrečene ( ili zapisane) one ni ne postoje.

Za Hasana, svetovnjaka, da bi nešto moglo biti uobličeno u reči, ono prethodno mora da postoji u stvarnosti.

,,Ali Hasanu nije nezgodno, uvijek je nalazio načina da sve bude prirodno.Svratio je pogled sa hafiz – Muhameda na mene i nasmijao se.Smijeh mu je put do čovjeka, izražava razumevanje, olakšava.(…)

Nikome ne bih dopustio da sa mnom ovako sa mnom govori, odbio bih ljutito, ali on me porazio, pogađajući suštinu moje pobune, i još više dobronajmernošću koja nije u riječima već u pogledu, dubokoj iskrenosti, razumevanju, zabrinutosti, u čitavom načinu kako zrači, kao da me tek sada vidio sa one strane koja se obično krije.(…)[19]

Prirodnost, iskreni smeh iz duše pun razumevanja koji je uvek put do čoveka i koji razgaljuje a drugom olakšava;dobronamernost, više u pogledu i gestu nego u reči, duboka iskrenost, razumevanje, brižnost, zračenje, šarm, zahavljujući kome ga ,,nije lako odbiti’’ – sve su to one osobine koje ,,tope led’’ kod drugih ljudi u susretu sa Hasanom i kojima ih on zadobija.

On pridobija Ahmeda u tolikoj meri da ovaj ne može da zamisli svoj život bez njega.

I dok je prvi vodeća osoba derviškog reda drugi je svetska lutalica i razbibriga.

Ako hronološki pratimo luk Nurudinovog života uočavama da je Ahmed prošao dug put od strastvenog, svetom verom i besom protiv nevernika ispunjenog ratnika za islamsku veru preko derviša – čime postaje načelo vere i kontemplacije i branilac dogme – do osvetoljubivog brata, da bi na kraju romana postao tragični junak poraza ali i junak koji odbija da jednim potezom pera donese smrtnu presudu svom prijatelju. Misaonost, misaona tajna, odanost dogmi i kontemplacija, a potom mržnja i osvetoljubivost, ali i čovekoljubivost jesu one (kontroverzne) osobine koje ga odslikavaju.

Na suprotnoj strani polarnosti misaonost – življenje nalazi se Hasan. Pošto je završio visoke škole u Carigradu, zahvaljujući obrazovanju dospeva – što je porodica volela ponosno da ističe – do visokog položaja. Iznenada, na svoju ruku, napustio je službu, došao u kasabu, oženio se kako mu ne odgovara, počeo da se druži sa običnim i prostim svetom, počeo da pije i razbacuje imetak. A zatim je postao – na zaprepašćenje one iste porodice koja je bila ponosna na njega – kiridžija: odgonio je stoku iz Srbije i Vlaške u Austriju i Dalmaciju.

Hasan ostaje večita lutalica, neko ,,koga ne drži mesto’’ ni ko može niti želi da se smiri, onaj ko iznad svega strastveno voli neposredan život – uprkos saznanju do kojeg dopire intuitivno a ne kontemplativno – o njegovoj tragičnosti.Duh aktivne predanosti, životni polet, sloboda izbora jesu dominantne osbine njegove ličnosti.

Jednistvo suprotnosti (ponovo)

Hasan je pokret, Nurudin misao o pokretu; Hasan je život, Nurudin misao o životu; Hasan je spontanost, Nurudin misao o njoj. Takvi, kao čin – što je Hasan, i kontemplacija o činu – što je Nurudin – oni se dopunjuju kao avers i revers istog novčića. Pri tome ove dve ličnosti se osvetljavaju i orkestriraju: jedan nam omogućava da bolje sagledamo onog drugog. Hasan je u funkciji drugog: onog koji služi da Ahmeda bolje vidimo. On je – baš kao i neznanac koga će Nurudin u svojim mislima nazivati Ishakom – ono što je Ahmed u jednom trenutku života, nakon verskih ratova i svoje životne ljubavi – da je samo u sebi našao želje i hrabrosti da to učini – mogao postati. Ahmedova svest treperi nad mnoštvom životnih sadržaja ali te sadržaje Hasan živi.

Hasan je oličenje vita activa, životnog obilja, koji želi život, koji želi pun život bez ostatka. On je oličenje muške podanosti životu. Željan, čulan, vreo u nameri i gestu, topao i srdačan kao prijatelj. Pohlepan na svet i novosti sveta. Prividno, ali samo prividno, on nema središte koje mu – poput kompasa – omogućava da se kreće kroz život.

U očima Nurudina:

,,Hasan je nedosljedan. Hasan ne zna šta hoće, ili zna ali ne može, Hasan je dobronamjeran, ali neizdržljiv, Hasan pokušava i ne uspijeva i možda je njegova nestreća u tom bezdanom započinjanju, u tom građenju mostova preko kojih ne prelazi. To je prokletsvo želje, koja se gasi, ali ne ostvaruje.Neprestano traži, s oduševljenjem, pa se brzo povlači, prazan i neoplođen.’’

Ali, ovo viđenje je viđenje suprotne prirode i ono koliko govorilo –o Hasanu – govori nam i ocrtava lik onoga koji nam tu sliku pruža.,,Prokletsvo želje’’ koje Nurudin pominje su strast i slast uzimanja a ako može neka to bude– puna čaša. Hasan je lišen ritma, ritmičkog uprošćavanja izvan one čvrste discipline koja sputava.

Nurudin misli život, Hasan živi, šejh je um, Hasan fantazija.

Prvi ispituje težinu stvari, složenost njihovih odnosa u svetu; Hasan u život uranja; on šarolikost života voli isto onoliko koliko i vlastitu slobodu.

Nurudin ,,vino života pretvara u esenciju misli’’ [20] i na kraju oseća, ne slast, nego gorčinu spoznaje. On je stalno u zamkama misli s obzirom da misao otkriva zamke slobodnom životu.

Hasan od ,,esencije stvara vino’’ kako znaju samo ličnosti opijene životnim sokovima, predani konkretnom životu. Sa intuicijom koja dopire do spoznaje o jadu života – živi u ironičnom i šaljivom odnosu, skoro neobavezno prema životu, prema onome što zna i vidi: svađa se i miri sa svojim ocem, neosetno putuje u Dubrovnik, koketira, upušta se u vezu sa Dubrovčankom i vraća se; kocka se, šenluči, ljuti se i smiruje lako kako to čine ljudi ogrezli u životu i nadahnuti njim.

Ali Hasan – u surovom svetu koji nam Selimović slika u svom romanu – ima jednu za taj svet skoro neverovatnu crtu čovekoljublja. On se posvećuje spahinici, majci mladića poginulog u ratu: ženi, sluđenoj od bola za sinom koja se zatvorila u sobu živeći na hlebu i vodi čitavih dvadeset godina i koja je svake noći spavala na golom podu stavljajući na prsa teški crni kamen. Želela je da umre, ali nije imala snage da se ubije. A onda je u njen život ušao Hasan, predstavivši se kao prijatelj njenog sina i pričao joj najlepše priče o njemu: o pametnom, lepom, plemenitom, dobrom a prema njoj nežnom mladiću. Isterao je senku smrti iz njenih očiju i ubedio je, da kao bogata spahinica, pomogne deci iz kraja oko njihovog školovanja.

Aktivnim življenjem Hasan je tiha, skoro nečujna kritika onog kontemlativnog života koji živi Ahmed.

Kontemplativno prema aktivnom, svest prema neposrdnom elanu života, složenost analize prema spontanosti i jednostavnosti intuicije.

Ta dva lika se sreću, razilaze, ponovo sreću, nalaze u drugačijim pozicijama, raspravljaju, srdačno razgovaraju, vezuju, razilaze.

Roman najviše njima duguje svoju punoću i izrazitost.

Bez Nurudina romana ne bi bilo; bez Hasana roman bi bio nepodnošljivo mračan.

Tanka nit prijateljstva

Uprkos razlikama i polaritetu i jedan i drugi su – nezavisno od onog drugog i na načine koji su svojstveni njihovim prirodama došli do jedne spoznaje koja predstavlja onu tanku nit koja ih veže više nego bila šta drugo i na kojoj će njihovo prijateljstvo rasti. To je spoznaja da je dobra isuviše malo u svetu, ,,da je svet sapet nevidlivim zamkama, kao da se neki nevidljivi bog ruga sudbini toga sveta, gurajući ljude u greh, u nesreći i jad’’. Ako je navedena misao o izostanku dobra u svetu tačna onda prijateljstvo ima neprocenjivu vrednost: što je svet gori, što je više jada u njemu i ljudima utoliko je prijateljstvo vrednije.

Hasan, obogaćen neposrednim iskustvom neposredno i intuitivno uviđa jad u svom prijatelju;      Ahmed jad svog prijatelja vidi u Hasanovoj nesređenosti, u njegovom nemiru i nomadstvu; taj jad i svest o svetu u kom egzistiraju jeste ono što ih – više nego šta drugo – spaja.

,,Spor je i počeo oko toga , i cio razgovor: da su ljudi rđavo udesili ovaj svijet, kako je tvrdio Hasan, ne ljuteći se što je tako.(…)zar nije naivno mišljenje da je čovijek ugodno smješten na zemlji i da je tu njegov pravi dom?’’[21]

I Hasan i Ahmed su svesni da svet nije savršen. Ipak uočljiva je u ovim sličnim gledištima jedna razlika: Hasanovo viđenje sveta – kako vidimo iz navedenog odlomka – jeste svetovno: svet jeste loše uređen, ljudi ga nisu dobro udesili što implicira da to uređnje može biti – u nekoj neznanoj budućnosti – možda i bolje. Njegova vedrina i u ovim sentencama – uprkos teskobi teme – nalazi svoje mesto. Hasan se čak ni ne ljuti što je tako: životno iskusniji od Nurudina on zna da ni čovek pa ni njegova dela a u koje spada i uređenje sveta – nisu savršeni. Za razliku od rezigniranog Nurudina[22] Hasan zna da ovaj svet – ma kakav on bio – jeste naš dom, i da misao da on to nije ne vodi ničem dobrom:

,,Hasanov izraz lica postao je neočekivano sabran. Ne, rekao je, polako odmahujući glavom, kao da se izvinjava što govori ozbiljno. Ne treba čovijek da se pretvori u svoju suprotnost.Sve što u njemu vrijedi to je ranjivo. Možda nije lako živjeti na svijetu, ali ako mislimo da nam ovdje nije mesto biće još gore. A željeti snagu i bezosećajnost znači svjetiti se sebi zbog razočarenja. I onda to nije izlaz, to je dizanje ruku od svega što čovijek može da bude. Odricanje svih obzira je prastari strah, davna suština ljudskog bića koje želi moć, jer se boji.(…)’’

Ahmedovo mišljenje prelazi okvir svetovnog shvatanja kakvo nalazimo u njegovog prijatelja; ono se nalazi sa ,,one’’ strane i ima religiozni karakter. Po Nurudinu, naivno je mišjenje po kom je zemlja čovekov pravi dom. To je stav vernika, odanog islamskoj dogmi, poklonika ,,onog’’sveta koji, kao derviš, pretpostavlja ovozemaljskom.

Umesto zaključka

Tragičnoj viziji života koja nadkriljuje svaki pojedinačni život i čija je gorka sentenca ,,da je svaki čovijek uvijek na gubitku’’, implicira Selimović, nemilosrdno se nadnosi i nad živote dva prijatelja. Ipak, svaki od njih, na sebi svojstven način opire se sudbini dajući prilog njenoj suprotnosti: anti – sudbini. Ahmed Nurudin svojom mišlju, Hasan svojim vitalizmom.

Ako postoji uvid, ako postoji svest o odnosima, o vlasti, ako ne postoji optimistička slika sveta jer je spoznaja ne može pružiti, postoji – i kod jednog i kod drugog – jedna vrsta melanholičkog stoicizma, upornosti, odolevanja, otpora. Ahmed i Hasan su dva brata, tako različita, ali slična po toj žudnji ili onoj iskonskoj čežnji za harmonijom kojoj se suprostvalja tvrda, surova, opora realnost.

A taj otpor dostojan je divljenja.

Za P.U.L.S.E: Petar Malobabić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

LITERATURA:

Meša Selimović:,,Derviš i smrt’’, Biblioteka novosti, Beograd, 2004.

Miroslav Egerić:,,Derviš i smrt Meše Selimovića’’, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1995.

Napomena:     

Tekst je izmenjen i dopunjen seminarski rad iz srpske književnosti 20. veka.

[1] Ahmeda upoznajemo kao derviša koji veruje da je svet, pa i svet vlasti pravedan.On – kako to primećuje Miroslav Egerić u knjizi ,,Derviš i smrt Meše Selimovića’’ (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva’’, Beograd, 1995) – veruje u vezu zakona i nosioca zakona i još uvek veruje da postoji carstvo odgovornosti i da je ono oličeno u ljudima koji mogu donositi odluke. Razgovori sa muselimom, kadijom i muftijom, razaraju takav ,,naivan’’pogled na vlast i stvaraju pukotinu u Nurudinovoj ,,slici sveta’’.

[2] Tako će biti do saznanja o Harunom hapšenju a potom i njegovom pogubljenju.

[3] Meša Selimović:,,Derviš i smrt’’, Biblioteka novosti, Beograd, 2004, 27

[4] Isto, 22

[5] Isto, 93

[6] Isto, 26

[7]Isto, 28

[8] Samo nešto kasnije Ahmed će pred kadijinicom stati u odbranu tog čoveka, za koga nam kaže da mu nije prijatelj:

,,Govorim o sudu:Hasan trguje stokom, to je istina, ali to nije nepošteno zanimanje.Troši, ali ono što zaradi.Pola imanja dao je svojoj bivšoj ženi, a nije prodao.

– Otac će ga razbaštiniti, sigurno – rekla je prijeteći.

Nisam se mnogo brinuo da li će ga otac razbaštiniti ili neće.Niti me mnogo uznemirila svojom ljutnjom.Htio sam samo da joj razbijem sigurnost, da postignem ono do čega mi je stalo.

,,Može ga razbaštiniti – rekao sam mirno.Ali otac je star i dugo boluje.Hasan može podići tužbu za obaranje testamenta, i dokazivaće da je otac bio slab, nemoćan, da nije pri punoj svijsti donio odluuku ili da ga je neko nagovorio.’’

Sve su ovo reči čoveka koji Hasana na početku romana ne smatra prijateljem.

Nurudin se sasvim otvoreno stavlja na Hasanovu stranu a protiv kadijinice rizikujući da kadijinica ništa ne preduzme povodom zatočenja njegovog brata.

[9] Isto, 279 -280

[10] Isto, 289

[11] Isto, 76

[12] Isto, 33 – 35

[13] Isto, 303

[14] I inat je jedna od onih Hasanovih osobina – koja se provlači kao lajtmotiv u romanu.

[15] Ovaj uvid nam priziva Anrićevog Maksa Levenfela iz ,,Pisma iz 1920.’’

[16] Ipak, ne treba smetnuti s uma ona iskustva, iskustva ljubavi i rata, koje je Ahmed stekao pre svoje odluke da se okrene religiji.Ta odluka ga, naravno, lišava mnogih daljih svetovnih iskustava.

[17] Isto, 98

[18] Isto, 77

[19] Isto, 95 – 98

[20] Miroslav Egerić:,,Derviš i smrt Meše Selimovića’’, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1995.33

[21] Isto,95

[22] ,,Prostranstvo je naša tamnica, rekao sam osluškujući odjek svojih nepoznatih misli, unoseći neočekivanu vatru u mrtvi i nepotrebni dotadanji razgovor.(…) To je tuđe gnjezdo, zemlja bi mogla biti samo stanište čudovišta koja bi bila u stanjun da se nose s nedaćama što ih ona pruža u izobilju.Ili ničija. Pa ni naša.(…) Mi nismo nešto u nečemu, već ništa u nečemu, nejednaki s tim oko sebe, ne isto, nespojivo.(…) Zemlja je nenastanjiva, kao i mjesec, a mi sebe varamo da je ovo naš pravi dom, jer nemamo kud.Dobra za nerazumne, ili za neranjive’’. (,,Derviš i smrt’’, Biblioteka novosti, Beograd, 2004, 95)

  Ahmed Nurudin, Književnost, Meša Selimović, Petar Malobabić