Prljavi a sveti darovi poezije

Ja sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće, da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima.

Danilo Kiš, Gorki talog iskustva, 1989.

Saša Skalušević Skala je već u svojoj drugoj po redu, a doista zreloj knjizi pesama Plastična Aleksandrija ukazao bez okolišanja na sve beznađe i trošnost savremene civilizacije i savremene umetnosti i iznad svega savremene literature kojoj Skalušević nedvojbeno u celosti pripada što nam dokazuje njegova izgrađena i temeljita poetika koju sigurno i volšebno gradi iz svega što ga okružuje, ali i onoga što se tumači kao aleksandrijsko nasleđe, što je podjednako značajno, jer kvalitetna poezija može izbiti samo iz ova dva izvora, uz dozu emocije koja je lišena patetike i neophodna je za bilo kakav dodir sa poezijom, tom beskrajnom kraljicom umetnosti, te ako je sve to tako onda bi se moglo utvrditi da je Skala ( Skalušević), na pravom putu, a to je put apsolutne poezije ako se to tako može reći, no ono što se svakako može ustvrditi nakon čitanja Skaline (Skaluševićeve) poezije jeste da su njegovi stihovi iznenadni dar za onoga koji ih percipira, jer nakon čitanja i ove najnovije knjige pesama Sveta zapeta, možete samo saznajno i literarno  narasti, a taj ugođaj je privilegija onih malobrojnih koji Skalinu (Skaluševićevu) poeziju budu imali prilike da pročitaju.

Čudesni stihovi ovog poete nam otvaraju širom vrata iza kojih se nalazi zapravo rešenje onoga nerešivog problema koji se zove savremeno društvo i njegov takozvani napredak, što nam se postavlja ispred nosa i usled tog blještavog i bljutavog kapitalističkog kiča događa se da ostanemo nemi i zatečeni i da ne odreagujemo pred „gomilom koja urinira“  po našim mozgovima, kako je to Lorka jasno ispevao u svojim njujorških poemama, dakle Skala nam poezijom koja pleni mirnoćom i snagom reči skida sloj po sloj sa te plastične, gubave i grozne smese koja se zove svakodnevni život i demontira ga do kraja, bez zazora, rekao bih nekako prirodno, što i jeste odlika dostatnih pisca, što Skala zasigurno jeste.

U tom životu kome je okrenuta ova obratno simbolično nazvana knjiga pesama Sveta zapeta jeste zapravo jedini ispravan odgovor, a to je zapravo rugalački i preziran pogled na nju samu, jer i darovi su zapravo talog i gad koji nam je izručen na našu neukaljanu trpezu, koja to više nije, jer gomilu budala na brodu koji tone, a što predstavlja ovaj savremeni svet jeste nešto na šta jedino poezija može odgovoriti istom merom i što će sutra zaključiti oni koji danas nisu dorasli – da li zbog insuficijencije znanja ili zbog sinekure, svejedno je, šteta je već učinjena i nepopravljiva je.

No Skalina poezija nam govori nešto drugo, a to je da je sutra dan kada će se poezija vratiti na ono mesto koje zaslužuje, jer i ovo nevreme je kao i sve drugo prolazno, a poezija je jedina u prilici reći popu pop a bobu bob, ona jedina ne mora kalkulisati kao što to čini svidljiva popularna proza koja mora praviti ustupke na račun umetničke svoje strane da bi bila potrebna, ili pak drama koja je uvek polit drama obrni ili okreni, što nekad može biti beskrajno zanimljivo, no može se odseliti lako i u suprotnost svemu tome i biti samo trenutak koji je u svojoj suštini zapravo beskrajno beznačajan sa gledišta večnosti čemu teži prava poezija.

Ista ta poezija je u Saši Skaluševiću Skali zasigurno dobila svog pobornika, ili kako bi se to danas moderno reklo poverenika, a zapravo je reč o posvećeniku i korifeju poezije kome je, a kako veli u jednoj od vodećih pesama ove knjige poezije Imejlovi „život sa mesožderima izazov“ i i koji je svestan da poezija „završava u neželjenoj pošti“, no bez obzira na sve to pravi pesnik i uopšte pravi pisac ne odustaje i on nastavlja da vodi borbu neprestanu sa svim onim što čoveka unižava kao što su to činili i njegovi literarni preci, koje pominje u svojoj poeziji od Vitmana, Pesoe, Nabokova do Slobodana Tišme i Živojina Pavlovića i mnogih drugih koji su u Skali dobili dostatnog literarnog potomka čija poezija pripada onom sutra koje će znati da je ceni onako kako to poezija zaslužuje, što današnjica ne poima jer je bornirana i jer pripada civilizaciji plastične boce, koja je banalna, kako nekako veli Danilo Kiš.

Miodrag Radović

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Miodrag Radović, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi, Saša Skalušević