„Prokleta avlija“ jedno je od najzrelijih dela velikog pisca, koji je pre njenog pisanja iza sebe već imao priličan broj remek dela. Obimom nevelika, značenjima kondenzovana, ova pripovetka-roman spada u najzagonetnija dela našeg klasika i nobelovca, zagonetna čak i njemu samom (anegdota kaže da je filmske stvaraoce zainteresovane za delo slao Mihizu, jer on, navodno, zna više o „Prokletoj avliji“ od samog pisca). Na pitanje – koje delo izvojiti kao reprezent za čitav opus Ive Andrića, možda ne bismo pogrešili ako bismo odabrali ovaj roman. U njemu je kristalizirano čitavo Andrićevo ljudsko i spisateljsko iskustvo, istaknute su još naglašenije one teme koje se lajtmotivno ponavljaju u njegovim delima (kao teme krivice, utamničenosti, ali i pripovedanja, problema individualnog u kolektivnom, problema moći, osvajanja i oslobađanja, odnosa kontemplativnog prema aktivnom životu, kao i uticaja ranih trauma na čitavo kasnije životno iskustvo…).

 

Priču iznosi mladić (bez imena i ikakvih karakteristika) nakon što je stvarni narator, svedok događaja – fra Petar – pokopan na crkvenom groblju. Pratimo njegova evociranja fra Petrovih priča dok iz druge prostorije dopire iritantan razgovor – popis skromne zaostavštine materijalnih predmeta koji su ostali nakon njegove smrti. Dve prostorije nude dva moguća pogleda na njegovu zaostavštinu – u jednoj su alati, satovi, puške (fra Petar je od majstorskog esnafa), u drugoj je tišina i u mislima premotavanje priča koje će, nezapisane, uskoro postati ništa. (Ali ne, tu je ruka pisca, ona – vođena neodoljivom silom – zapisuje jedan konglomerat uspomena, onih koje pripadaju sasvim običnom, ni po čemu istaknutom čoveku, koji je svoj život skromno proživeo, ali čak i takav – on ima o čemu da kaže ponešto, ima svoj svet i svoju mudrost koja još nekome može zatrebati. U samoj knjizi, autor naglašava potrebu i važnost pričanja takvih priča: „Mi smo uvek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pričalima. A pri tom ne mislimo da ta ljudska, toliko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su videli i čuli, i što su s tim u vezi doživeli ili mislili? Malo, vrlo malo. A što su njihova kazivanja nesavršena, obojena ličnim strastima i potrebama, ili čak netačna, zato imamo razum i iskustvo i možemo da ih prosuđujemo i upoređujemo jedne s drugima, da ih primamo i odbacujemo, delimično ili u celosti. Tako, nešto od ljudske istine ostane uvek za one koji ih strpljivo slušaju ili čitaju.“)

 

Da li je fra Petar mladiću pričao svoju priču? Tako ćemo misliti na početku, da bismo u drugoj polovini knjige shvatili da čitava priča o nepravednom zatočenju u „Prokletoj avliji“ predstavlja okvir za priču u priči, za storiju o mladom Ćamilu. Fra Petar je nekom greškom, kao putnik u Stambolu, povezan sa sumnjivim političkim pismima (biti pismen u smutnim vremenima opasno je i u svojoj zemlji, a kamoli tuđoj), i tako je privremeno smešten u prostor „Proklete avlije“ koja je pod upravom opasnog, čudnog, veoma karakterističnog upravnika Karađoza. Karađoz je nadimak (takav lik ne može da prođe bez nadimka) pokupljen iz pozorišta senki – on ukazuje na njegovu nepredvidivu i opasnu prirodu, ali takvu da ni meštani Stambola ni zatvorenici ne mogu da zamisle drugog ni drugačijeg upravnika. On je katkad nezamislivo surov, katkad opet neverovatno blag, i mimo svih pravila deli neku svoju pravdu, pušta ili kažnjava zatvorenike. On je neka vrsta boga, ali boga kakvog zaslužuju „vernici“ Proklete avlije. (Ili je on, možda, karikatura pravog boga, kao što je Avlija personifikacija pravog sveta?) U svakom slučaju, on je upravnik koji pripada svetu Proklete avlije, koji je deo nje i svojom sudbinom za nju neraskidivo vezan, isto onako kako je njegova kuća povezana (iako ne direktno) sa zatvorom koji čini petnaest tamničkih zgrada. Opis Latifage Karađoza, njegovog izgleda i ponašanja, a pogotovo njegovih podviga spada u antologijske stranice naše književnosti, u toj meri da čak i poluzainteresovan ili neiskusan čitalac (koji se prerano laća ovog štiva) može sve drugo u knjizi zaboraviti, ali Karađoza nikako. Karađozu pisac prepušta da izgovori najvažnije rečenice o krivici: „Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slučajno. Je li prešao prag ove Avlije, nije on nevin. Skrivio je nešto, pa ma to bilo u snu. Ako ništa drugo, majka mu je, kad ga je nosila, pomislila nešto rđavo. Svaki, dabogme, kaže da nije kriv, ali za toliko godina koliko sam ovde, ja još nisam našao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Ko ovde dođe, taj je kriv, ili se makar očešao o krivca. Phi! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost, da. Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog čoveka nema. Ali ima ih na hiljade krivih koji nisu ovde i nikad neće ni doći, jer kad bi svi krivi dospeli ovamo, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede.“ Slična misao, ali izražena na sasvim drugačiji način (kao poziv na ličnu promenu i pokajanje) nalazi se i u delu „Braća Karamazovi“ Fjodora Dostojevskog: „…znaj da je doista svaki čovek pred svima i za sve kriv. Ja ne znam kako da ti protumačim to, ali osećam da je tako; ja toliko jasno i očigledno osećam, da me to već muči. I kako smo mi to živeli, ljutili se, i ništa pre nismo znali?“

 

Fra Petar u svojim pričama mladiću dočarava atmosferu Proklete avlije, Opisuje mu živopisnu mešavinu likova, od onih „prolaznih“ kao i on sam, koji su u Avliji kao neka vrsta talaca, zbunjeni i ćutljivi, preko bogatih trgovaca osumnjičenih za preprodaju krađene robe, koji u Avliju dolaze donoseći i svoju raskoš (a ona im opet ništa ne vredi pred Karađozom), pa sve do onih koji nesumnjivo pripadaju svetu Avlije, koji se u njoj osećaju kako kod kuće, psujući Karađozovu ćerku, upadajući u razmirice i čarke, pričajući stvarne i izmišljene uspomene i na taj način krateći tamničke dane, ponekad naročito mučne, pogotovo kad južni vetar donese sparinu i težak vazduh. Takvi likovi su Zaim (pričalica o svojim bezbrojnim brakovima i uglednom životu), čovek atletske građe (jedan od onih koji stalno govore o ženama i ljute se), Softa, zatim Haim (jedan od onih za koje saznajemo da je sigurno zbog neumerene potrebe za pričom i dospeo u Avliju; ipak, iako svuda oko sebe vidi špijune, on neprestano do najsitnijih detalja prenosi od jednog do drugog svaki događaj u Avliji). Jedini od svih uhapšenika koji je potpuno zalutao u svet Avlije je mladi Ćamil iz Smirne, Haimov sugrađanin, pa čitavu priču o istoriji njegove porodice i njegove „bolesti“ slušamo iz Haimovih usta. (Niz pripovedača se usložnjava: mladić sa početka knjige nam priča ono što fra Petar priča o onome što je njemu Haim pričao – za sada lanac pripovedača ima tri člana.) Ćamil je dete iz dobre, bogate kuće, ali obeležene rascepom, njegova majka je hrišćanka, udovica Grkinja, koja se udala za starog Turčina. (Mi ne dobijamo nijednog trenutka tačan podatak o kom vremenu priča pripovedač, ali dobijamo jasne naznake da u Smirni postoji podeljenost između pedesetak hrišćanskih i isto toliko turskih uglednih porodica, a sve ostalo je jadan, namučen svet; ugledne porodice ne trpe mešanje vera i nacija, i sve se zna o svakome iz njih.) Već i sama sudbina Ćamilove majke takva je da bi o njoj mogla da se napiše posebna knjiga; ona ubrzo umire, što sigurno značajno utiče na dečakovu povučenost. Još veći rascep u njegovoj duši dešava se kad se i sam zaljubi u devojku Grkinju, koju, naravno, neće moći da oženi usled krutosti sredine, posebno njenog oca – ćiftice, koji veru i svoje interese bez trunke razmišljanja stavlja iznad devojčine sreće. Mladić se posvećuje nauci, istorijskim studijama, i ubrzo biva uvučen u zavodljivu priču o Džem sultanu… Iz te se priče više ne izvlači, a njegova prekomerna opsesija ovom temom postaje predmet priče među nekadašnjim prijateljima, sve dok ne stigne do pogrešnog uha, do valije koji u knjigama i nauci vidi prestup i krivicu. Tako Ćamil biva poslat u Prokletu avliju.

 

Lanac pripovedača uskoro se povećava za još jednu kariku – na kraj niza postavlja se Ćamil koji priča fra Petru zanimljivu istorijsku priču o Džem sultanu. Sad je objekat priče nesrećni sultan, a pripovedački niz se ređa na sledeći način: o sultanu Ćamil priča fra Petru (čime dopunjava ono što je Haim već govorio) koji priča mladiću. Priča o Džem sultanu tako ima dva izvora, razlika je u tome što je Ćamilova priča mnogo detaljnija, ličnija, sve do momenta u kojem prelazi na prvo lice i govori JA pričajući muke i pokore sultana iz petnaestog veka. (Umesto da to vide kao bolest, makar u začetku, vlasti to vide kao početak intrige za skidanje aktuelnog sultana sa trona.) Priča o Džem sultanu jedna je od varijacija priče o dva brata-neprijatelja: „Otkako je sveta i veka postoje, i neprestano se ponovo rađaju i obnavljaju u svetu dva brata-suparnika. Jedan od njih je stariji, mudriji, jači, bliži svetu i stvarnom životu i svemu onom što većinu ljudi vezuje i pokreće, čovek kom sve polazi za rukom, koji u svakom času zna šta treba a šta ne treba učiniti, šta se može a šta ne može tražiti od drugih i od sebe. Drugi je sušta protivnost njegova. Čovek kratka veka, zle sreće i pogrešnog prvog koraka, čovek čije težnje stalno idu mimo ono što treba i iznad onog što se može. On u sukobu sa starijim bratom, a sukob je neminovan, gubi unapred bitku.“ Ćamilova „krivica“ je u tome što se, kao kontemplativan i talentovan čovek na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme, suviše poistovetio sa Džem sultanom i njegovom sudbinom, a neuk i uplašen svet, svet večite provincije, u takvim pojedincima vidi neprijatelje čak i kad nikakve naznake nema da intelektualac želi da napusti svoj svet nauke i imaginacije, svoju sobu, svoje beleške, i da će nekim oblikom subverzije delovati u spoljnom svetu. „Kad je valija ugledao gomilu knjiga, i još na raznim stranim jezicima, i množinu rukopisa i beležaka, on se toliko zaprepastio i tako naljutio da je rešio da na svoju odgovornost uhapsi sopstvenika i pošalje ga, zajedno sa knjigama i hartijama, u Carigrad. Sam sebi nije umeo da objasni zašto knjige, naročito strane knjige i u ovolikom broju, izazivaju u njemu takvu mržnju i toliki gnev. Ali mržnja i gnev nisu ni tražili objašnjenja, nego su se uzajamno podsticali i uporedo rasli. Valija je bio uveren da nije pogrešio i da je udario po pravom mestu.“ Uhapšeni mladić, kao i mnogi drugi zalutali na mesta koja nisu i ne mogu biti njihovo prirodno stanište ni zamena za dom – ne zna kako da se brani. Njegov ponos (ili samo osećaj da ne može biti nešto drugo nego to što jeste – dakle, ne može prihvatiti način ophođenja koji stražari praktikuju prema kriminalcima) neodoljivo podseća na način kako se Džem sultan ponaša na dvorovima kraljeva gde je zatočenik, a ne može prestati o sebi da misli kao o sultanu, pa kad mu dolazi delegacija iz rodne zemlje, on pristaje da je primi samo ako mu priđu sa svim ceremonijalnim počastima koje pripadaju sultanu. Upravo zbog te osobine mirni mladić, bez i trunke agresivnosti u ponašanju, oštro i osorno otrese sa sebe ruku ispitivača koja se uhvatila za njegovo rame u jednoj mučnoj noći ispunjenoj pitanjima bez odgovora. Taj drski pokret otresanja tuđe ruke sa svog ramena može biti dovoljan razlog da niko više nikad ne vidi nesrećnog mladića niti čuje išta o njemu. Ono što fra Petru ostaje jeste uspomena na mladića (čak i Haim o njemu više ne želi da priča), uspomena koja se povremeno pretvara u halucinaciju. U takvim momentima, fra Petar intuitivno razume ono što pri punoj svesti nije mogao:

 

 

Džem je žrtva. Isto onako kako je on žrtva u petnaestom veku, kad se odigrava njegova prava priča, isto tako je svako njemu sličan žrtva i u svim vekovima pre i posle toga. Žrtva je na isti način kao što je to bilo ko od onih koji su pogubljeni da bi se neko verovanje ili neki pokret ugušio u startu, kao mnogi razapeti na krst, spaljeni na lomačama, mučeni, giljotinirani ili nabijeni na kolac, streljani vezanih očiju, obešeni na trgovima. Žrtva nije na isti način krivac kao kradljivci i ubice, ali je sudbina žrtvovanog uvek gora i život kratkotrajniji. Jer, oni bivaju prisiljeni da preuzmu na sebe grehove čitavih grupa, da okaju grehe pokreta kojima nisu nužno pripadali, uvek usamljenici, koncentrisani na svoja proučavanja i kontemplaciju, istaknuti jedino svojom očevidnom različitošću u odnosu na običan svet. Nastavljaju da žive u priči – a priča se prenosi čas prikrivenije, čas glasnije, da bi u trenutku kad je njihova ideja sazrela za svet – neretko bili glorifikovani kao mučenici i preteče. No, poistovećivanje sa žrtvom u smutnim vremenima daje nove povode za preispitivanja i kažnjavanja…

 

Ja – teška reč. Ko su ljudi koje srećemo u Prokletoj avliji? Fra Petar – sveštenik ili robijaš? Karađoz – upravnik zatvora ili kriminalac? Kirkor – bogati trgovac ili preprodavac krađene robe? Haim – zanimljivi pripovedač ili bolesni paranoik? Džem sultan – rob ili vladar? Ćamil – mladi naučnik ili zatočenik sopstvene uobrazilje? Niko nije jedno, i niko to ne može biti. Niko nije JA, iako svi propadaju u pokušaju da to budu, kao i da od toga pobegnu. Niko ne razume sasvim svet oko sebe. Fra Petar, za razliku od Haima, ne priča sve i ne priča svima, on je svestan da je pričanje opasno (po život), da ono vodi u tamnicu. Ali, pred smrt, ne može da zadrži svoju priču za sebe. Saopštava je mladiću koji će je evocirati gledajući na snegom pokriveno groblje – kroz rešetke na prozoru fra Petrove sobice. Kroz rešetke, jer ceo svet je možda Prokleta avlija, i svi smo možda krivci. Jedino priča preživljava.