„Проклета авлија“ – прича о причи и дело дубоког хуманизма

Зашто причамо и зашто слушамо? Зашто пишемо и зашто читамо?

Да одагнамо тугу, да исправимо неправду, да умиримо савест, да задовољимо страст, да успавамо страх, да пробудимо веру, да осетимо наду, да спасемо недужне, да покудимо криве, да величамо љубав, да надмудримо смрт, да пронађемо утеху… Да будемо слободни.

Када би се свако дело Иве Андрића разградило на бесконачно много најситнијих градивних честица сигурно је да их не бисмо опазили нити једним чулним органом, осим оним који мирно стоји на граници мита и науке, својственим само човеку – душом. У нашој загонетној природи јесте да увек, ма како на њу реаговали, препознамо пружену руку пуну добрих намера и искреног саучешћа. Иако се можда не може дефинисати научним терминима, нити поткрепити опипљивим доказима, чињеница је да ми људи увек тражимо познато и још чешће се враћамо добром. А Андрића траже, и Андрићу се враћају људи свих времена, доба и генерација. Зашто је то тако? Управо зато што нам он пружа оно за чим наше исконске жиле и древна течност која их испуњава вапе. Даје одговоре на она најтежа, егзистенцијална, питања која заокупљају разум; путоказе за најбезболнији излазак из лавиринта справљеног од вечитих дилема; могућа решења за немогуће проблеме. Он нас познаје у душу – да није тако, не бисмо га толико волели; он увек и непогрешиво зна шта нам је потребно – да није тако, не бисмо га толико обожавали.

Он зна да човек вечито сања о савршеној лепоти, и зато је његов стил увек беспрекоран – без сувишних речи, преопширних описа, непотребних детаља… Ретко се која мисао може мерити са бистрином, чистином, и пуноћом његове. На први поглед чини се тако једноставна, али већ при другом постаје јасно да се та једноставност никако не може посматрати као мана. Напротив, она је врлина и доказ великог рада и још већег дара човека способног да свакој својој речи подари неслућену тежину и човека кадрог да сваку њихову творевину вине у бескрајне висине најснажнијих поетских домета. Нема тог израза који би се вештије прикрао, брже пробудио и пре оплеменио биће жељно духовног преображаја какав само његово дело може пружити.

 Позната му је наша проклета удвојеност – да „мрзимо то што се волимо“; да смо све у једном – и оно што јесмо, а поготово оно што нисмо; да брижљиво кријемо једног „себе“ док поносно показујемо другог „себе“…из страха, лудости, злобе… милости? Разлога, узрока и мотива, за такво (типично људско) понашање, има, у најмању руку, дупло више него свих нас. Има, нечега што би могло бити лек, и за то. Опет је то она категорија у којој је наш вољени писац најбољи – прича, повест, приповест…

Само што овога пута њена улога није да очара и задиви. Не. Њен прави и једини циљ јесте да наведе разум да пође магловитим путевима спознаје на којима се може излечити, или пак, сломити. На жалост, или срећу многих од нас, ретки су они који ће се потпуно излечити, а још ређи они који ће се потпуно сломити, и на томе можемо благодарити блаженим механизмима одбране који увек будно стоје на путу дубоке интроспекције коју оваква дела захтевају, бранећи тако крхку људску срж од трагичног открића сопствених промашаја. Али не би Андрић био он када би снагу његове мисли и ошрицу његовог израза могло да заустави нешто тако ситно и неважно, полупостојеће, нестално, лабаво и недоказано, као што механизми одбране јесу. Његове ће речи, својим умилним језиком, отворити и најскривеније одаје наше душе, приморавајући је тако да их у себе, сада и заувек, похрани. Можда ће таква, измењена, надограђена, унапређена, оплемењена, коначно приметити безброј прилика за сопствена дејства и разумети своју, не тако неважну, улогу у вечитом садејству са милионима сличних и блиских са којима чини јединствени и непоновљиви свет.

Јасно је њему да нас нико никада неће разумети, да смо готово увек од других непризнати у сопственим успесима, да нас у тренуцима туге мало ко теши, да нам у временима немоћи ретко ко помогне, да смо због своје посебности од света одбачени, да смо због својих идеја од истих презрени, да ће наш просвећени и усамљени ум блистати све док га мрак неразумевања, предрасуда и зависти не прогута. Зато је ту он, да прихвати, пригрли и разуме оним јединим што има – својом, од духа сатканом, од срца рођеном, од ума обличеном, речју. Један је од ретких који је давно пре нас открио и схватио ту велику истину, која нам свима тако упорно и немилосрдно, увек за мало, измиче… Све значајно и иоле вредно помена, већ давно се догодило, али се, због нама непојмиве покретачке силе универзума, изнова и изнова понавља. Не само што се све то догодило, већ је и безброј пута поменуто, испричано и препричано, и то је учинио нико други него ми сами, који смо у митовима, песмама, легендама, бајкама, причама и изрекама описали и донекле, сами себи, разјаснили историју и природу људских жеља и односа. Може нам се, као људском роду, замерити много шта, али чињеница је да нам је у генима записан дар да препознамо лепоту, вредност и мудрост. Дивили јој се или зазирали од ње, увек ћемо, захваљујући урођеном инстинкту, непогрешиво знати да проценимо оно што, на било који начин, осећамо. Захваљујући томе, приче у које су уткана древна сазнања; које скривају неке од одговора на безброј сталних питања; које омамљују и уче, постоје и постојаће све док је нас. Управо је то један мали део оне мудрости коју се Иво толико трудио да нам приближи, преведе и протумачи, искрено желећи да нам макар мало, колико је у његовој моћи, помогне да поднесемо ударце које нам живот задаје и изазове које пред нас ставља.

Андрић је један од оних који најбоље познају најстарији људски нагон – нагон за причом, јер ипак, напослетку, када све у нама ослаби и замре, остаје он који нас нагони да тромо, махнито, надахнуто мрмљамо, шапућемо, причамо, говоримо, бунцамо и беседимо, борећи се тако са неизбежним и надмоћним. Онога тренутка кад нам истекне време, свако од нас пожелеће да каже, још једном, још само овај, последњи пут; да самртничком молитвом преко усана превали још један мали допринос свом залогу за бесмртност – личној, јединственој и непоновљивој причи, о једном човеку, о једној судбини, о једној души.

Управо је то она исконска тежња која лежи у најдубљој подсвести сваког од нас, удвојених грешника растрзаних између добра и зла. Да свесно и несвесно, промишљено и непромишљено, отпушта речи – сопствене умотворине, производе грла и откуцаје даха, да пођу на место вечне љубави, и тамо представе и испуне све жеље нашег срца.

Па има ли хуманијег геста, лепше намере и бољег човека, од онога који је из чистог човекољубља поклонио свету оно најбоље од себе, од онога који нам је на длану пружио своју душу и позвао нас да се напојимо са њених извора слатке мудрости… Постоји ли утешније обећање од оног које исијава из његових дела – да ће увек и заувек бити ту за нас, да нам пренесе, да нас подучи, да нас похвали… да нас воли.

За ПУЛСЕ Тамара Бабић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Ivo Andrić, Književnost, Prokleta avlija