Prust, Džojs, Pikaso i Stravinski u salonu

Radnja se događa u Parizu 1922. godine; „Grad svetlosti“ je sijao jače nego ikad. Mučna sećanja na Prvi svetski rat klizila su u prošlost. Počela je nova epoha: Bučne dvadesete (Roaring Twenties), ili lude godine, kako ih Francuzi zovu. Zabava više nije bila samo oblik rekreacije; to je sada bio način života.

Upravo u ovako očaravajućim okolnostima odigrao se „soare veka“ 18. maja 1922. Domaćini, Sidnj i Vajolet Šif, britanski rentijeri i mecene, izveli su državni udar u salonu hotela “Mažestik” – okupili su pet najvećih umetnika tog doba.

Tu je bio Prust, autor U potrazi za izgubljenim vremenom; Pikaso, koji je razbio kubizmom slikarsku formu; Džojs, autor Uliksa koji je bio pionir toka svesti u naraciji; Stravinski, kompozitor koji je šokirao publiku upotrebom disonance i promene tempa; Sergej Djagiljev, ruski impresario koji je postavljao balete Stravinskog sa svojom trupom Ballets Russes.

Svaki od njih je bio lučonoša i suštinski modernista koji je uneo revoluciju u svoju umetničku formu. A noć 18. maja bila je jedini put kada su udisali isti vazduh, učinivši to veče monumentalnim događajem u istoriji umetnosti.

Tok večeri je mukotrpno ponovo opisao u Prustu u Mažestiku Ričard Devenport-Hajns. Ova britanski istoričar prvi put je čuo za to veče dok je bio student ranih 70-ih. Njegov univerzitetski mentor, Hari Porter, nekada je bio u prijateljskim odnosima sa Vajolet Šif.

Decenijama kasnije, Devenport-Hajns je krenuo da piše o Prustu i soareu od te večeri. Pronašao je tragove u zbirkama rukopisa u Britanskoj biblioteci i u prašnjavim memoarima gliterata (eng. – glitterati, poznati ljudi koji se bave šoubiznisom ili nekom sličnom glamuroznom profesijom, prim. prev.).

Nije iznenađujuće, s obzirom na počasne goste, da je ono što je otkrio bilo sve samo ne očekivano.

Veče nije počelo u hotelu “Mažestik”, već na drugom delu grada u operi “Garnier”. Upravo je završena premijera „Renard” Stravinskog u izvođenju Djagiljevih Ballets Russes. Pozorište sa 1.979 sedišta zatresao je aplauz.

Za kompozitora i njegovog impresarija, kao i njihove plesače i koreografe, sledeća stanica bio je raskošan hotel “Mažestik”, gde su im Šifovi priredili after-parti.

Između 40 i 50 gostiju ubrzo se družilo u privatnom salonu hotela. Sve oči bile su uprte u zvezde večeri, Stravinskog i Djagiljeva.

Ali neko drugi je privukao pažnju ljudi. Dok su gosti bili u večernjim toaletama, ovaj tip je obmotao faixa-u – tradicionalni katalonski pojas – oko čela. Smeli odevni gest verovatno je izražavao njegovu želju da bude glavni.

Bio je veliki Pikaso.

Po Devenport-Hajnsovoj proceni, slikar je bio „ najarogantnija i sebeljubiva osoba tamo“. Ironično, nijedan ondašnji svedok nije zapamtio šta je Pikaso rekao ili uradio tokom soarea – što ga je svelo na živopisnu sporednu ulogu.

Ali gde su bili Džojs i Prust? Večera je servirana oko ponoći, a autori se još nisu bili pojavili.

Na meniju su bila „ruska predjela, kavijar i drugi laki delikatesi“, a zatim jela od mesa koja su podrazumevala „ovčiji but sa béarnaise sosom“, „boeuf à la gelée“ i „pileći financière“. Za desert je bila salata od ananasa i tartufa, kao i mus od jagoda.

Posle deserta stigla je kafa. Jedan od gostiju, likovni kritičar Klajv Bel, zapisao je u svojim memoarima: „Oko vremena za kafu, pojavio se usred elegantno odevene gomile neko obučen drugačije, neko mnogo lošije obučen.” Bel je primetio da ovaj brkati čovek sa naočarima izgleda “nimalo dobro“.

Džejms Džojs je upravo ušao u sobu. Pošto je bio alkoholičar, verovatno je bio pijan. Prema Belovim rečima, seo je i samo ćutao. U međuvremenu, prema njegovom biografu Ričardu Elmanu, Džojs je gutao piće da bi „prikrio svoju sramotu“ što je bio tako groteskno neadekvatno obučen.

Ali najbolje je tek dolazilo. Između 2 i 3 sata posle ponoći, Bel je sa strahopoštovanjem gledao kako ulazi „mala, elegantna figura… obučena u crno sa belim dečijim rukavicama“. Iako je sušta suprotnost Džojsu, on je delio profesiju sa Ircem. Bio je to Prust.

Prust je te noći okupirao svačiju maštu. Džojs će ga se kasnije setiti kako nosi „krzneni kaput“, u kojem je ličio na „junaka knjige Žalosti satane’.“ Sa svoje strane, Stravinskog je zapanjio njegov ten: „bled kao popodnevni mesec“.

Prust se gnušao sunčeve svetlosti. Do leta 1922. godine bio je veoma povučen. Pravo je čudo kako je pobedio svoje neuroze i prisustvovao večeri.

Prust je seo pored Stravinskog i pokušavao da započne razgovor o klasičnoj muzici. „Nesumnjivo se divite Betovenu“, upitao je Prust. „Prezirem Betovena“, uzvratio je Stravinski.

Prema Belu, „situacija je bila napeta“. Ali se sve smirilo kada su, iznenada, čudni grleni zvuci odjeknuli salonom. Džojs je hrkao.

On se na kraju probudio i ćaskao sa Prustom. Francuz je prvi progovorio: „Nikada nisam čitao vaša dela, gospodine Džojs.” Kao odgovor, Irac mu je pokazao istu ljubaznost: „Nikada nisam čitao vaša dela, gospodine Prust.” I to je bio sav njihov razgovor.

To bila jedna verzija događaja. Pogodan za susret modernista i nadrealista, razgovor između Džojsa i Prusta je u različitim prikazima različito zapamćen i svi su u suprotnosti.

Pa da premotamo unazad…

Džojs se na kraju probudio i ćaskao sa Prustom. Prema Fordu Madoksu Fordu, engleskom piscu koji je poznavao Džojsa, pisci su sedeli na „dve krute stolice“, okrenuti jedan prema drugom. Iza Prusta su bili njegovi uzbuđeni obožavaoci, iza Džojsa njegovi. Ako ovo zvuči kao modernistička rep bitka, ono što je usledilo je zapravo bilo daleko pitomije.

Nakon što su opanjkavali jedan drugom romane, autori su neočekivano pronašli zajednički jezik. Prust je govorio o „bolesti jetre“ koja ga je mučila. Džoj se ubacio: „Tiens, gospodine, imam skoro potpuno iste simptome.” Dvojica pisca su potom provela ostatak noći uglas govoreći o svojim bezbrojnim bolestima – stvarnim i izmišljenim – sve do zore.

Međutim, prema Vajolet Šif, veče se završio kada je Prust pozvao nju i njenog muža u svoj stan na piće. Uskočili su u taksi, samo da bi zatekli kako ih Džojs prati kao štene.

U zagušljivom vozilu, Džojs je otvorio prozor. Blasfemija! Prust je imao averziju prema svežem vazduhu i bio je ubeđen da će mu se pozliti od udisanja. Džojs je potom pokušao da dobije pozivnicu kod Prusta, ali je poslat kući.

Sledeći put kada su se piscima ukrstili putevi, Prust je bio pod zemljom. Francuz je umro tačno šest meseci nakon te sudbonosne večeri, a Džojs je prisustvovao njegovoj sahrani. Irac će mu se pridružiti na onom svetu 1941. godine, nedugo nakon objavljivanja njegovog ogromnog romana Fineganovo bdenje.

U međuvremenu, Djagiljev je preminuo od dijabetesa 1929. Stravinski je nastavio da komponuje i umro je 1971. godine.

Što se tiče Pikasa, on ih je sve nadživeo i preminuo tek 1973. godine.

Sto godina kasnije, „Soare veka“ je više od obične fusnote u analima istorije umetnosti. Ono prikazuje — kako kaže Devenport-Hajns — „nemilosrdni, slamajući egoizam velikih kreativnih intelekta“.

Uprkos svojoj slavi i bogatstvu, počasni gosti večeri su i dalje kao ovisnici žudeli za laskanjem. „Ono što svi žele da urade je da sami nastupaju i da dobiju aplauz“, rekao je Davenport-Hajns. Sa osmehom je dodao: „I to je, mislim, model po kojem se ljudi i dalje ponašaju.”

Piše: Theo Zenou
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Džojs, Glif, Književnost, Marsel Prust, Pikaso, Stravinski