„Psihologija gomila“ u nastavcima

Sve što vidimo sagrađeno je za psihologiju gomila.

Čovek je čovek zato što je čovek, biće per se. Čovek kao društveno biće je istina prirodnih nauka. Ne istina prirode čovekove. U primarnoj ili primordijalnoj kući dolazimo jedino do sebe. Rekoše nam davno prvi među probuđenima. Živimo u dobu kada stanovi nisu primarne sobe nalik pustinjama, već sobe za najamne radnike, uključujući i grafičke radnike ili izvršioce grafičkih radova. U palanci živi mentalitet podanika.koji je grob kulture čije srce je umetnost. Svestan sam da govorim zupčanicima u mašini nakaznih vredosti.

„Psihologija gomila“, ili psihologija krda ili stada ili masa ili psihologija proseka, to jest, većine koji su obični ljudi, vaše komšije, potrošači, konzumenti i mentalitet podanika, koji se u ovom delu Evrope i Balkana odomaćio, pustio korene (kolokvijalno rečeno). Naročito  od vremena kada je pronađena vakcina i penicillin. Od kada se ljudski rod naglo namnožio gradi se po uzoru na kazneno-popravne domove, ludnice, bolnice, ili kasarne. U režiji novokomponovanog vremena i prostora.  Čuvenog i zaslužnog “humaniste”.  Na mostu između grada i sela, takva se stvarnost najbolje da videti.

Ali šta ako vi niste psihologija gomile, ako ste psihologija pojedinca, individualca koji misli svojom glavom?  Greška Sistema? Falš roba, nepotrebni višak, možda umetnik,(ako umetnost još postoji) umetnik stripa?

Strip autor koji sluša džez i klasičnu muziku, ponekad i rokerol, ponekad i muziku koju je teško žanrovski definisati. Umetnik koji piše eseje, eseje o psihologiji gomila, bez navodnika ili pod navodnicima. Jer reč je o delu Gistava Le Bona, napisanog krajem devetnaestog veka. Ali i o činjenici života, pogotovo onog urbanog (ili urbanizovanog).

Ideja progresa koja je preinačena u ideologiju globalnih razmera.

Koja je devijacija globalnih razmera.

Umetnik ili umetnik pod navodnicima koga drugi smatraju ludim ili pederom ili narkomanom, ili pedofilom. Jedostavno, neko koga treba, u svakom slučaju, izbegavati. Pogotovo ako ste žensko. Jer taj čovek nikada nije viđen u društvu žene. Što je, naravno, psihologiji gomila pokazatelj, ako ne i dokaz, da među sobom imaju još jednog pedera (homoseksualca). Malo je kome bilo poznato da se taj umetnik mnogo bolje oseća u društvu žene ili čak devojke. Što su neki od onih iz psihologije gomile našli da mu prebace. On je, dakle, ne samo ženskaroš, nego možda još i pedofil, sram ga bilo.

Što je u stvari neostvarivo. Visoko moralni čedni iz klana psihologije gomila ili ogromne dominantne većine odavno su objasnili svojim ćerkicama da tog umetnika u crnom šeširu (čuli su da je on umetnik, narkoman ili peder ili…) treba obavezno da izbegavaju. Uostalom, što se njega tiče, ćerkice ko ćerkice, lepše ili ljupkije,ešto lepše ili ljupkije, i  kao žrtve svojih čula, to gluplje  i neobrazovanije. A gde je tu još i strip, i to strip per se. Pismenost pa još dvostruka. A istina koju niko ne zna, ali možda nekolicina sluti, jeste da umetnik nije spavao ni sa jednom od njih, bilo ćerkom, bilo devojkom, bilo ženom (još mladom). I da samo sebi može da kaže da se ne seća šta to beše poljubac. Čak je prestao da masturbira. Možda zato što je uvideo da ni tu nema metafizike. To jest, metafizike ljubavi. Masturbator je onaj koji obmanjuje sebe samog, dok gleda slike erotskog  i vizuelnog obmanjivanja. Da dopušta nekom nepoznatom da na njegovoj nasušnoj i prirodnoj želji, koja je pretvorena u potrebu,zarađuje (zato se u filozofiji i psihologiji govori o „ekonomiji želje“)…  Ako se danas još može govoriti o „prirodnoj seksualnoj želji“, rekao bi veovatno ovom prilikom Mišel Fuko.

Ulice, programska medijska šema, jezik kojim mase govore, njihova „prirodna” interesovanja, od sporta do kulture, ili bilo čega drugog, oblikovano je psihologijom gomile. Od doba pronalaska vakcine je sam fenomen gomile ili mase ili stada je postao vidljiviji, ali mase ili gomile oduvek su svojom brojnošću, svojom vidljivošću, kvantitetom  najpre odlučivale o najvažnijim pitanjima duštvenog života. Ukoliko je opšte prihvaćeno mišljenje bez mišljenja( jer gomila ne ume da misli), da je čovek „društvena životinja”. Dakle, ukoliko smo većinski saglasni da je čovek odavno napustio pećinski način života. Što je, sudeći prema mišljenju Gistava Le Bona, i njemu sličnih mislilaca devetnaesog i dvadesetog veka, prilično ishitrena i sumnjiva konstatacija.

Čak i u predelima kulture, kao vladavine umetosti nad životom, što bi rekao Niče, iako fusnoti društva, gomila ili masa iz doma ili lepo dekorisane kuće kulture, kliče i divi se naročito onima kojima i drugi kliču, iako o tome sami nemaju svoje izgrađeno mišljenje. Pogotovo ne kritičko mišljenje. Zato što ga nemaju, mediji su oni koji formiraju, manipulišu njuhovim mišljenjem. Koje mora da izgleda bogom dano. Kao klupa pod prozorom autora ovih redova.

Ako je klupa već tu, izgrađena od one prethodne vlasti, prebrojvanjem glasova većine, koju je nesumnjivo već činila psihologija gomila, pre više od 60 godina.  U svakom fašizmu, pa i ovom srpskom, pojedinac je individua koja je nadglasana masom ili gomilom, koja niko nije učio da misli. Pogotovo ne škola ili roditelji, koji su takođe pohađali nastavne predmete u školi, među kojima nije postojala filozofija. (Pogotovo ne „filozofija medija“.) Umeće mišljenja koje doziva mudrost, kako nas uči starogrčka kultura i filozofija.

Fašisti, kako nam istorija kaže, najviše preziru one retke među masom ili gomilom ili poslušnim stadom, koji misle svojom glavom, jer takvo mišljenje redovno odstupa od opšteprihvaćenog nazovi mišljenja. A fašističke psihologije najviše vole red, poslušnost i podobnost nametnutim vrednostima. Njihova ljubav i briga, uz koju redovno ide i ljubav prema tehnici i tehnologiji, koja im daje snagu i oslonac koji oni nemaju unutar sebe, koja je uvek masovno podržana odobravanjem nalik onoj koju nalazimo kod sasvim male dece koja još nemaju izgrađen superego ili, pre toga, ego, rečeno vokabularom Zigmunda Frojda.

Ljudima kulture sluh je okrenut ka unutra, unutar već zadatih prostora etablirane kulture. U kojima uglavnom nema kulture stripa. Mišljenje stripa je nesvakidašnji iskorak u ovom delu Evrope i Balkana.Nalik zamrlom iskoraku u prosveti.

Klupa ispred prozora autora ovog mikro eseja i dalje stoji ukopana u redu smrti groblja palanačke kulture, koju autor stripa, onaj koji crta i piše, tako sam, ne toliko izdvojen, koliko odvojen,ne mrtav, najoštrije oseća svojim  nikada dovoljno uspavanim čulima, kojima se u svakom vremenu poigrava, koji se instrumetalizuje…) Takvi, tvrde lekari opšte prakse, pate od visokog krvnog pritiska, dok možda umetnik, kaže ezoterijski uvijenim rečnikom, da on ili njegova svest pate od budnosti. Sviće novi dan, a on je odavno već međ malobrojnim koji nikada nisu naučili da spavaju. Smrkava se na nebu palanačkog groblja, a onaj koji crta i piše i dalje je budan. Kao da stražari i čeka Godoa, koji i dalje ne dolazi. Nada se da ne liči na njega, koji crta dok piše i koji piše dok crta. Buđenje svojom probuđenošću baš je bolno.

S obzirom na sve do sada rečeno, teško je biti umetnik stripa u palanačkoj sredini, 16 kilometara od beivšeg “grada kulture“ Novog Sada, koji je autor ovog sažetog eseja, u svojim strip storijama nazvao Smrdigradom, jer smrdi, zaudara na novokomponovane privide ili laži.

Sve što vidimo sagrađeno je za psihologiju stada. Proseka ili nekritički betonirane gomile. Ništa za pojedinaca koji misli ( ili to pokušava) svojom glavom.  Vreme koje pati od zaborava zaboravilo je da su pustinjaci, proroci, svecii, mudraci došli iz pustinje koja je bila primarna škola i prvobitni dom (ili domaja). Ljudsko gnjezdo, gde su privremeno bili na slavlju.

Ženo, zaobiđi me.

Ti me činiš muškarcem.

Moja erekcija je ipak duhovne prirode.

A ja sam možda spasitelj. Koji liči na umetnika među zabavljačima.

Kaže tajanstveni glas kroz mene.

Teško je biti spasitelj koji liči na umetnika, zanatliju i zabavljača. U vremenu vladavine kvantiteta, robe, površnosti, novca ili tržišta, koje je vreme digitalne ne samo medijski uobličene svesti.

Već vreme priglupo nasmejane zadovoljno site laži. Vrlo zabavne industrije. Za mase. Koja su mera svega i svemu.

U režij nestvarnog uma. Ili pameti.

Teško je biti.

Za P.U.L.S.E: Đorđe Milović.

  Društvo, Đorđe Milović, Strip