Postoji zemlja neverovatne lepote – Italija – gde se oseća da vreme postaje beskrajno i nepomični mir obuhvata dušu istodobno snažno i neprimetno, u kojoj se nalaze mesta zaustavljena u dubokoj prošlosti, naseljena arheološkim iskopinama iz davnih vremena, gde zdanja i prostori ostaju neizmenjeni protokom stoleća. Neodvojivi deo te zemlje, pune obilatih darova prirode i kulture, čine i mora specifične azurno plave boje, koja zapljuskuju litice i kamene plaže, povremeno prošarane zlatnim peskom i divna živopisna sela s malim drvenim kućama okruženim cvećem i gustim šumama, gde vlada neopisivi mir i jutra su blaga i rumena. U njoj je mnoštvo gradova naseljenih izuzetnom kulturnom baštinom, veličanstvenim palatama od kojih zastaje dah, crkvama sa talasastom arhitekturom i raskošnim ukrasima, hramovima i lepim građevinama od krečnjaka i dvorcima negdašnjih grofova i duždeva. Odlikuje se i valovitim zelenim ravnicama na kojima se uzdižu nizovi srebrnastih maslina i plodnih vinograda, zamkovima s čudesnom istorijom, lepim utvrđenjima ušuškanim u gustom zelenilu koje ih okružuje meko poput kakvog oblaka od drveća, stablima limunova i narandži na uzvisicama odakle se razastire očaravajući pogled na ostrva načičkana cvetnim grmovima s krunicama jarkih boja, i beskrajnim tamnoplavim morem koje se uliva u oči posmatrača kao u setnim i milozvučnim arijama. Puna je pećina skrivenih u uvalama pokraj morske obale ili uvučenih u dubine lugova, kamenitih tvrđava sa burnom istorijskom prošlošću, divnih zvukova dell’opera lirica, pozorišta i amfiteatara poteklih iz dubine istorijske prošlosti, iz antičkog doba.

Italija – Zemlja renesansne likovne umetnosti, setnih melanholičnih stihova iz razdoblja humanizma koje su zaljubljeni pesnici upućivali svojim gospama, izabranicama njihovih srca, veličanstvenih epova, neobičnih gradova nalik na lađe, vrtložnih i šarenih karnevala, ali i kapućina koji se pije samo u jutarnje sate, tiramisua, panakote i kanelona, pice, paste i punjenih artičoka. Zemlja u obliku čizme koja se nikada ne obuva, no koja je zasigurno najlepša među svim čizmama na svetu i zauzima određeni prostor kontinenta, nazvan Apeninsko poluostrvo , i nekoliko okolnih ostrva, okruženih plavim valima mora. Ta čudesna čizma, koja se ne pomera, zemlja je neizmerne prirodne lepote i neprocenjive kulturne baštine, il Paese bello, ili samo Il Paese, rečju, Italija, jedna od najlepših zemalja na zemnom šaru, te joj svakako opravdano možemo pridružiti stalni epitet koji govori o lepoti, uvećan do superlativa: bella o bellissima Italia, a kako ne prestaje da iznenađuje i očarava svojim nebrojenim divotama, jer svaki kutak ove zemlje kao da je uronjen u beskonačnu fantaziju  –  il Paese incantevole.

Italija, prelepa zemlja muzike i opere, slikarstva i poezije, vajarstva i arhitekture, gde je koncentrisan najveći procenat celokupne svetske kulture. Zemlja o kojoj sanjam od najranijih dana, otkad sam je sa četiri godine upoznala u divnim dečjim knjižicama koje su na jednostavan način govorile o zemljama sveta, brojnim civilizacijama i kulturama, a zatim se oduševila Venecijom u maštovitim italijanskim knjigama za decu, prateći putovanja jedne neobične ptičje porodice i njihove zgode i nezgode pri učenju kako se jedu špagete. Čini mi se da su u pitanju bili pingvini koji putuju u Veneciju na odmor. Posle sam dodatno razvila svoju neskrivenu čežnju za putovanjem i istraživanjem novih kultura, koja treperi u meni već od prvog uranjanja u tajanstveni svet knjiga s nepune četiri godine, čitajući brojne priče o Italiji. Izdvajam ovde divnu šaljivu minijaturu pesnika Gvida Tartalje, poreklom Italijana, o maloj Pulčineli koja putuje u Rim na drvenom fijakeru s konjskom zapregom, a zatim nastavlja u Torino, tako šarmantno i ljupko sročenu. Videh Rim pre nekoliko godina, Torino još nisam,  ali se nadam da ću i tamo obitavati i videti čuveni Molle Antonelliana…

Prvo moje putovanje u Italiju poduzeto na letnjem raspustu pre gimnazije, sasvim neočekivano, vezujem za prelepi grad Vićencu i mali lokal opuštene atmosfere gde sam po prvi put popila pravi italijanski kapućino i saznala šta su čuvene bruskete, koje od tada stalno konzumiram sa raznolikim sastojcima i zadovoljstvom i Montekio, malo mesto pokraj Vićence, gde smo odseli na nedelju dana, divne šetnje pored lepih građevina s neobičnim čipkanim ukrasima  i ukusno izvajanim skulpturama, odlaske na male trgove ispunjene letnjom tišinom i ukusni gelato, italijanski sladoled koji ima posebnu slast u ovoj zemlji i njenoj celokupnoj atmosferi. Osećala sam se kao da sam zakoračila u produženi san, da mi se ispunjava sve o čemu sam dugo maštala, a da nisam ni bila svesna.

Posle nekoliko godina, na dugačkom raspustu između gimnazije i fakulteta, ponovo sam posetila Montekio i Vićencu na nekoliko dana i imala priliku da odem na prelepo jezero Lago di Garda, kristalnoplave boje, koje je ispunjavalo oči kao veliki divni biser, i okruženo mnogovrsnim rastinjem i cvetnim lejama, izgledalo kao predvorje raja, očaravalo i ushićivalo svojim neobičnim spokojem i lepotom. Ti trenuci na jezeru Lago di Garda bili su zaodeveni neizmernom srećom u društvu dragih ljudi, beskrajnom svetlošću i radošću, i poželela sam tada, znajući da je nemoguće, da traju večno… Ostaju tople uspomene, i želja da ponovo posetim ovo mesto i vratim delić sećanja. Te godine mi je priređeno predivno iznenađenje, jednodnevno putovanje u Veronu, grad čuvenih ljubavnika iz Šekspirove tragedije, koji bejahu tek propupela deca razbokorene najranije mladosti, nalivene burnim osećanjima i čežnjama i nisu priznavali besmisleni rivalitet odraslih, suprotstavljenih vlastelinskih porodica, Romea Montegija i Julije, odnosno Đulijete Kapuleti. Igrom slučaja, rano sam saznala za njih dvoje i pročitala čuveno Šekspirovo delo po prvi put sa samo deset godina, pa još jednom docnije za lektiru.

U ovom sam čuvenom gradu ovekovečenom u tragičnoj lirskoj drami videla Đulijetin balkon, ali i imala prilike da posetim čuvenu opera di Verona , teatro di Verona  i da prisustvujem veličanstvenom izvođenju Verdijeve Aide, propraćenom raskošnom scenografijom koja je do najsitnijih detalja u tom prostoru iz starina oličavala ambijent drevnog Egipta, i tragičnu, bolnu povest o Radamesu i Aidi. Čak su i dva živa konja izveli na scenu, što mi je bilo zadivljujuće. A sama opera lirica pružila mi je tri sata nemerljivog uživanja u uzvišenoj lepoti tanane i treperave muzike prožete jakim strastima i čežnjom, burom najuznositijih ljubavnih sentimenata. Naročito su ova osećanja snažna u Italiji, zemlji lirike i umetnosti, najbolje se i najpotpunije tamo čuvstvuju. Danima sam bila puna predivnih utisaka i ove opčinjavajuće opere lirica.

Još jednom sam posetila Montekio i Vićencu, ponovo u razmaku od nekoliko godina, i podrobnije istražila skrivena mesta ovog divnog grada, trudeći se da za tih nekoliko dana što više vidim i upamtim. Tada sam zavolela tramezzine, koje sam skoro uvek jela za doručak, uz kapućino i prirodni sok od narandže. Pamtim i posetu kafeu Verdi, opervaženom raznolikim zelenim biljkama, malom i tihom drvenom zdanju u jednom skrivenom kraju Vićence, otkrivenom tokom treće posete, ali toliko lepom i poetičnom da se čini kako u ovoj četvrti vlada večito proleće. Naime, ovo mesto izgleda kao da se vreme zaustavilo u nekom davnom dobu, toliko je cveća očaravajućeg mirisa, divnih kamenih vodoskoka oko kojih se cvrkućući okupljaju raznovrsne šarene ptice, raznolikog drveća razgranatih krošnji sabranog na ovom mestu da se na momente pomisli kako smo se kroz tajni prolaz vremena, vratili u razdoblje antičkog Rima. Srećno vreme rane mladosti, čoveka i sveta, kada je izgledalo da na zemlji postoje gli angoli nascosti , skroviti kutovi ponikli iz nekog predela čudesnih snoviđenja. Interesantna je činjenica da su taj kafe držali brat i sestra, oboje Kinezi, ali je još zanimljivije što su stolovi, sazdani od izrezbarenog mahagonija, bili prekriveni staklenim pločama u kojima su se, poput neke nesvakidašnje šare, protezala u pravilnom redosledu krupna zrna mnogobrojnih vrsta kafe, koju su ovde služili. Razne sorte crne kafe, latte macchiato, doppio macchiato, cappuccino, cioccolato caldo, koju sam tada probala, shodno mojoj preokupaciji u opisivanom periodu, kao jafa toplu čokoladu, odnosno čokoladu s dodatkom narandže. A uz svaku vrstu tople guste čokolade , bile su priložene čokoladne kašičice, svaka sa ukusom koji je gost naručio u kafi. Neobično i jedinstveno! Čini mi se da sam jednom probala i cappuccino con le fragole, sa dodatkom jagode…

No najupečatljiviji i najlepši utisci potiču od ture klasične Italija, l ‘ Italia classica, poduzete krajem decembra pre nekoliko godina. Sedam dana za osam gradova, Lido di Jesolo, Venecija, Montekatini terme, Sijena, San Điminjano, Firenca, Rim – Roma, la città eterna i Napulj, bella Napoli. Dugo putovanje autobusom, koje je omogućilo da se izbliza vide i dožive i drugi krajevi predivne Italije, na prvi pogled deluje možda i zamorno, budući da smo bili neprestano na putu, svakog dana prelazili iz grada u grad, no ništa nije teško u poređenju s bezgraničnim lepotama koje pruža ova živopisna zemlja. A iz Lida di Jesola do Venecije doputovali smo putem talasa il mare Adriatico, Jadranskog mora.

Lido di Jesolo, mediteranski grad koji sjedinjuje odlike tipičnog primorskog mesta, s pitoresknim ulicama oivičenim palmama i lepim krupnim crvenim, belim i žutim cvetovima, sa futurističkom arhitekturom u vidu visokih staklenih nebodera, i ujedinjuje ove dve suprotnosti u harmoničnu celinu. Italija je i uopšte uzev, zemlja harmonije, koja se ispoljava i u skladnoj koegzistenciji protivrečnosti. Budući da smo stigli u kasno doba noći, lutala sam po pomrčini žudno tražeći da ugledam more, ali se nije pojavljivalo u vidokrugu. Ne znajući išla sam pogrešnom stranom, a more se nalazilo tik ispred hotela, samo u suprotnom smeru.

I ugledah ga ujutru, kada su razmakli velovi tame i pred mojim se očima ukazala divna plaža sačinjena od sitnog tamnozlatnog peska koja je delovala kao da se proteže u beskraj, a na njenoj gornjoj ivici videla sam svetloplavu blistavu površinu mora, u kome su se odbleskivali zraci sunca koje se lagano pomaljalo na ledenoplavom nebu prodevenom plamenim rumenilom zore. Prizor je bio tako nestvaran da sam pomislila da se nalazim u beskonačnom snu, prožetom zagonetnom čarolijom. Trenuci zaustavljeni u bezmerju vremena, puni praiskonske lepote ovaploćene u prirodi. I more koje se pod zlatnorumenim zracima zore nije pomicalo, vladala je jutarnja bonaca. Na mestu spajanja neba i mora, u samom dnu horizonta, lagano je plovio beli jedrenjak. Divno magnovenje nepomućenog mira!

Potom su se talasi lagano namreškali, ukrcali smo se na obližnji brod i polako zaplovili ka la città romantica, la Serenissima, rečju, ka Veneciji, čudesnoj velikoj ukrašenoj lađi, satkanoj od rasplesanih i šarolikih karnevala, finog veza zakovitlane pene, talasa, mora, neba, sunca, kamena i čipkanog mermera, gradu velelepnih palata urešenih zlatom i dijamantima i mekom starinskom ornamentikom, malenim amorima i drugim ljupkim mitološkim figurama i figurinama, divnim širokim trgovima, piazza – ma i piazzetta – ma, damama u raskošnim rasplesanim krinolinama veselih boja, odevenim kao da su upravo nekim čudom doputovale iz šesnaestog i sedamnaestog stoleća. Kako li je tek za vreme praznika Festa dei Redentori, i nehotice pomislih! Tada bogato dekorisani brodovi oblika koje je iznedrila razbokorena uobrazilja, veseli i šaroliki, zaplove morem u neverovatnom defileu, svetlucajući svojim čudesnim ukrasima. Pred očima se sigurno razastire svojevrsna niska šarenila. A Venecija je ionako šarena i bučna, vreme u decembru toplo i sunčano, kao s početka leta. Svaki korak duž Ponte Rialto i Ponte dei Sospiri, uliva radost i puni oči lepotom i nežnošću, a javlja se i neka nedokučiva seta, koja se brzo razvejava pri pogledu na sva čudesa koja Venecija štedro rasprostire pred posetiocem. Vožnja kroz kanale manjim čamcima i gondolama, izabrah prvu varijantu, znajući sam istorijat gondole  i sećajući se predivnog romana Tomasa Mana, potpuno novi doživljaji. Šetnja trgom Svetog Marka, gde neprestano pokraj velelepnih palata i istorijskih spomenika sleću golubovi. No najupečatljiviji utisak bilo mi je uspinjanje tornjem nazvanim po čuvenom italijanskom fizičaru, matematičaru i astronomu, koji je živeo na prelazu šesnaestog u sedamnaesti vek i izrekao čuvenu rečenicu zapisanu u pamćenju nauke:  Eppur si muove, zbog koje je trpeo nezapamćen progon, iako bejaše potpuno u pravu. A i danas, nažalost, konzervativni i okoštao sistem ponekad sprečava prodor progresivnih ideja u naučnom izučavanju. Sa vrha Galilejevog tornja, svud dokle pogled dopire, pružaju se u dražesnoj panorami mnogobrojne prelepe palate i vrtovi, a dve naročito zaokupljaju pažnju, čuveni il Palazzo ducale (Duždeva palata , sedište mletačkog dužda) i Santa Maria della Salute, Gospa od Zdravlja, opevana u besmrtnoj pesmi Laze Kostića.

I silazak sa tornja putem lifta ima svojih čari, dok u očima večno ostaje slika Venecije u dubini. Bellissima, la Serenissima Venezia…

Potom odlazimo u Montekatini, gradić gde su očuvane čuvene rimske terme, blagotvorna kupatila sa lekovitim svojstvima, a okolne zgrade takođe odražavaju atmosferu davnih vremena.

Potom Sijena, divan grad crvenkastožutih zidina i prelepih kamenih zdanja, s obilatom povesnom prošlošću, bazilika svetog Dominika posvećena nesrećnoj svetici Katarini Sijenskoj i tužna njena istorija, zatim, prelepa katedrala s visokim tornjevima i nežnozlatnom bojom zidova iz prelaza XIII u XIV stoleće, smeštena iznad trga Piazza del Campo. Sijena, poznata po svom centralnom kružnom trgu na kome se održavaju trke konja Palio, gledala sam ih prethodno na času italijanskog i uživala, obično zakazane za mesec jul. Tada se na centralni glavni trg slivaju reke ljudi, nestrpljive da vide tradicionalne trke konja u ovom toskanskom gradu, a često žitelji zgrada oko trga iznajmljuju prozore zarad lepšeg užitka. Po mom mišljenju, mnogo ih je bolje posmatrati odozdo… Grad ušuškan u zaklon tamnozelenih šuma i vinograda, pod kojima se prostiru zatalasana polja.

Potom sledi poseta mestu koje sam mnogo zavolela, malenom pitoresknom San Điminjanu, gradiću smeštenom u brdima, čija je arhitektura posve podudarna sijenskoj, karakterišu je takođe prelepa zdanja od svetlocrvenog i tamnožutog kamena, a nekad se čini da se na zidovima ove dve boje mešaju i stapaju u zadivljujućoj simbiozi. Dolazimo tamo baš na katolički Božić  i zatičemo grad u prazničnoj atmosferi.

Trgovi San Điminjana, ljupkog mesta u brdima Toskane, otkrivaju veličanstven pogled na njene plodne ravnice, maslinjake i vinograde. I pored prazničnog šarenila, vlada neopisiv mir malih gradova. A i sladoled je izvrstan, gelato italiano. Uzimam, mada neodlučno, čašu italijanskog vina tog kraja i oduševljavam se ukusom, a od tada ih volim sva. Italija pruža i mnoštvo gastronomskih lepota, opija i zanosi. Interesantno je kakva zadivljujuća sličnost vlada između Sijene i San Điminjana, zapravo, može se reći da je San Điminjano slika Sijene u malom, smeštena u brdske predele, a meni je od ta dva prelepa grada, iz nekog nedokučivog razloga draže ovo ljupko mestašce i njegov mirni život.

Sutradan, nakon noćenja u Sijeni, napuštamo ovo mesto i dolazimo u prestonicu Toskane, grad izgrađen na osnovi u obliku cveta, među kamenim zidinama, s mnoštvom znamenitosti i istorijskih spomenika, koji i sam nosi lepote i mirise cveća u svome melodičnom nazivu. Grad odakle je potekao glavni italijanski dijalekt uzet za osnovni izgovor, firentinski dijalekt, rodno mesto velikog pesnika humanizma i renesanse Dantea Aligijerija i njegove drage Beatriče Portinari, kojoj je posvetio veličanstveni ep, nazvan La Commedia, pošto govori o pronalaženju beskrajne sreće sa svojom dragom u najvišem području raja, Empirijumu, nakon brojnih iskušenja i putovanja kroz tri potencijalna predela odlaska ljudske duše nakon napuštanja zemnog života, te ovde commedia znači radost i nemerljivo zadovoljstvo u uzvišenoj nasladi čiste i iskrene ljubavi. Kasnije joj je Đovani Bokačo pridodao uzvišeni epitet Divina, te je ukupni naziv La Commedia Divina – Božanstvena komedija.

Dabome, jedna od glavnih znamenitosti Firence je upravo Danteova kuća, mesto gde je sanjao o svojoj voljenoj Beatriče. Ne mislim da je Beatriče samo naziv za blaženstvo ili mudrost, kako tumače pojedini istoričari književnosti, a i naš veliki Crnjanski, želim da verujem da je odista u negdašnja vremena živela prelepa devojka koja je opčinila Dantea u uzrastu od devet godina i kojoj je posvetio ovaj uzvišeni ep. I zaista smatram da je moguće da je bila devet godina starija od njega, u srednjevekovnoj Italiji takve ljubavi nisu bile retke. Zatim se u dugoj šetnji pred očima ukazuje galleria Uffizi, koju ne mogu, nažalost, posetiti jer sam ovde samo jedan dan, ali dovoljan da se upozna barem deo veličanstvene kulturne baštine Firence. Prolazim prelepim trgovima, koji zaista po svojoj strukturi nalikuju na cvet, i polako se ukazuje bajkovita crkva Santa Maria Novella, sa mnoštvom brižljivo urezanih inkrustacija, vratima od tamnog drveta opervaženog zlatom, i brojnim drugim ukrasima od zlata i mermera, fino izvajanim figurama koje prikazuju prizore i kompozicije iz rimske mitologije.

Zatim se pojavljuje Santa Maria dei Fiori, sva u pokretu oslobođenog mermera, nalik na ogromni nezadrživi talas, rasplesana i čudesna, potom nešto skromnija crkva Santa Maria Riparata, gde se čine brojna plemenita dela. Potom ulazimo u raskošne vrtove palate Medičijevih, Giardini dei Boboli, gde se uzdižu visoka stabla otežala od krupnih plodova narandži i drugo mnogovrsno rastinje, posađeno na lepo uređenim travnjacima, s brojnim spomenicima i imenima tadašnjih vladara, skulptora i umetnika koji su doprineli lepoti ovog mesta. Naspram reke Arno, obuzimaju me književne i umetničke kontemplacije i opet se vraća osećanje neprekinutog mira.

Sledećeg dana, stižemo u večni grad, la città eterna, gde se ukrštaju i spajaju svi putevi, prestonicu i kolevku drevne antičke civilizacije, gospodstveni grad koji u davna vremena osnovaše Romul i Rem, koji dobi ime starijeg brata, Roma, odnosno Rim. Ta dva brata, koja je othranila vučica, postadoše začetnici negdašnjeg najvećeg carstva sveta, koje je obuhvatalo Zapad i Istok. Kružnom turom, obilazimo ovaj veličanstveni grad, i nastojim da za jedan dan boravka što više upamtim, vide se u daljini Palatino i Aventino, prolazimo Ponte Sisto, zatim Ponte Adriano, a svud naokolo su ostaci čuvenih rimskih kupatila termi, očuvane ruševine neverovatne lepote i starinske, antičke patine. Iskrsava sećanje na raskošnu palatu cara Hadrijana, o kojoj sam ranije podrobno čitala. Sledi poseta Vatikanu, gde je smešten najveći deo celokupne svetske umetnosti, sedištu rimskog pape. Boravak u Vatikanskom muzeju predstavlja svojevrsnu plovidbu kroz vekove  i neverovatna umetnička blaga razastiru se pred zadivljenim očima posetilaca. Glavne epohe lepe umetnosti, simboličke, klasične i romantične, sabrane su u ovom velelepnom muzeju. Najpre se polako ulazi u odaju posvećenu egipatskoj umetnosti, gde se ukazuju raznovrsni sarkofazi i zagonetne skulpture, ukrašene zlatom, biserima, dijamantima i drugim mnogovrsnim draguljima koji opčinjavaju pogled. Potom odaja posvećena umetnosti antičke Grčke i Rima, vajarski prikazi božanstava i heroja, sa skladnim proporcijama tela i lepim crtama lica, mnogo većih od običnog čoveka. Nakon epohe stare Grčke i Rima, sledi hrišćanstvo, i odaja s prizorima iz novog zaveta na zlatotkanim širokim tapiserijama, neverovatnim kulturnim blagom , pa odaja s pažljivo izrađenim geografskim kartama ogromnih srazmera, a naposletku ulazak u Sikstinsku kapelu, gde oči i duša uživaju u renesansnom stvaralaštvu velikog Mikelanđela Buonarotija. Nezaboravan doživljaj!

Još oči oživljavaju sećanje na nedavni kratkotrajni boravak u Sikstinskoj kapeli, kad ulazimo u crkvu Svetog Petra i Pavla, i bivamo zadivljeni raskošnim ukrasima, prizorima, i zlatnim pervazima unutar njenih svodova. Neverovatna tišina obavija ovo sveto mesto. Četiri sata posvećena obilasku Vatikanskog muzeja i crkve Svetog Petra i Pavla pokazuju neverovatno obilje neprocenjivog kulturnog blaga i izlazim ispunjena izuzetnim utiscima. Potom sledi ponovna kružna tura, poseta Koloseumu, starom rimskom amfiteatru iz I veka, izgrađenom od betona i peska, inače najvećem amfiteatru koji je ikada sagrađen, utisak je neverovatan i misli me prenose u davna vremena kada je nastajalo ovo zdanje koje je moglo da primi od pedeset do osamdeset hiljada ljudi. Zatim ponovna vožnja do palate Borgeze, koju nažalost ne videh sem iz daljine, zato što je počela da pljušti neočekivana i jaka kiša, ali neka ostane za drugu posetu večnom gradu, kad budem duže boravila. No, uspevam da vidim čuveni Španski trg i stepenice.

Sledećeg dana krećemo se ka krajnjem jugu, oblasti Campania i stižemo u njen glavni grad i centralnu pomorsku luku, Napulj, ili kako ja volim po italijanskom da kažem, Napoli, bella Napoli. Ili još bolje, Napoli, la città bellissima, živopisno mesto gde se odvajkada ukrštaju važni pomorski i trgovački putevi, grad koji ostaje zanavek u srcu i očarava svojom nesvakidašnjom lepotom živih boja i neobičnih legendi. Stalno mešanje i stapanje stanovništva iz raznih pomorskih krajeva, uslovilo je interesantnu fizionomiju Napolitanaca, tipičnih Italijana s juga tamnomaslinaste kože, ali i sa primesama grčkog, arapskog i španskog uticaja i mislim da su najinteresantniji tip stanovnika Italije. A kulturne znamenitosti i netaknuta priroda velikodušno se izlivaju pred posetiocem, kao iz riznice najneobičnijeg dragog kamenja. Dva divna dvorca, Castel Nuevo, iz perioda Burbona, i Castel dell ‘ Ovo, smešten na ostrvcetu, gde je po predanju čarobnjak Virgil sakrio jaje optočeno zlatom i dijamantima, negde u najzabačenijim hodnicima zamka. Niko nikada nije video ovo jaje, niti ima dokaza da je Virgil ikad živeo, ali legenda se pronosi kroz vekove.

Šetalište oivičeno palmama, koje obgrljuju zlatne i srebrne skulpture, tri četvrti grada, Kjaja, Merđelina i Posilipo, u jednoj od prve dve, mislim u Merđelini, nalazi se trg u obliku tela nimfe Partenopi, opera San Karlo. U meni se javlja želja da je posetim, no to je nemoguće , budući da sam ovde samo jedan dan. Potom prolazimo pored crkve svetog Januarija, Gennaia, koji po predanju svake nepovoljne godine, oko petnaestog januara lije krvave suze. Zastajem na jednom doku Tirenskog mora, il mare Tireno, plavosive boje, duž koga se razastire pletenica od belog i crnog vulkanskog kamenja. U daljini se vide plavičasti obrisi Vezuva. Uskoro krećemo u posetu Herkulanumu i drevnom gradu Pompeji. Herkulanum, na samom ulazu u Pompeju, poput ogromne stene dinamičke uzvišenosti, na čijem vrhu ponosno gospodari zlatna statua Herkula, odajući utisak gigantske snage. Iz dubine ovog uzvišenja izrasta mnogovrsno zeleno rastinje prošarano visokim stablima raznog drveća raskošnih krošnji i sve skupa odaje impresiju nestvarnog. Važno arheološko nalazište, koje krije tajne stoleća.

Naposletku, ulazimo u drevni grad Pompeju, zaustavljen u vremenu, u lepoti svojih visokih kamenih zidina, malih ulica sa odvojenim četvrtima, naseobinama stanovništva različite strukture, trgovaca i zanatlija, a i kamenih prostranih kuća tadašnje aristokratije. Jednu podrobno obilazimo i istražujemo sve njene odaje, ona ima i gostionicu, mali vrt i bunar za vodu. U daljini, vide se ostaci male pekare koja je nekako preživela strahovitu erupciju Vezuva 79 naše ere. Nikad se ne zna, kada će se naoko mirni vulkan ponovo razgneviti.

Nakon obilaska drevnog grada Pompeje, vraćamo se nazad kroz Rimski forum, ispunjen mnogobrojnim skulpturama. Obuzima me osećaj da se vreme rastače i postaje beskrajno i sveprožimajuće, u nekom kontinuumu što se širi, i pomišljam da bih u Pompeji mogla ostati zauvek.

I čuvam daljine u očima, i sećanja na minule vekove, i slike brodova koji su brazdali Tirensko more, kada su zorom kretali na put. Uostalom, o tome nam najbolje pripoveda istorija, a i drevne legende imaju značajnog udela. Jer ni stvarnost, u to sam uverena, ne bi nikada mogla postojati bez spomena na nestvarno.

za P.U.L.S.E: Milena Blagojević

Putopisi na portalu P.U.L.S.E

  D.O.M.I.N.E, Firenca, Italija, Milena Blagojević, putopisi, Rim, Verona