Rahmanjinov  – Nemilosrdno trezven, potresno jednostavan

Talenat Sergeja Rahmanjinova otkrila je dadilja kada su jednom ostali sami kod kuće. Serjoža ju je moljakao da peva jednu Šubertovu pesmu, a on ju je pratio na klaviru. i dadilja beše zapanjena – dečak je svirao akorde koji i kada nisu bili kompletni, nisu bili pogrešni.

Mnogo godina kasnije, u Americi, osluškujući ubrzano, plitko disanje publike, spuštao je najslavnije ruke u svetu pijanizma (ti prsti su pokrivali trinaest intervala na klavijaturi, trideset santimetara) na dirke i svirao muziku koja ni tada, kao ni sada, nije prevodiva i zato je o njoj lepo i beskrajno teško govoriti.

Pandam njegovoj tadašnjoj umetnosti možda je Sezanov kasni opus. Interpretirajući Skrjabina, Baha, Mendelsona, Šopena ili dela iz sopstvenog opusa, Rahmanjinov uspeva da slušaoce izvede na potpuno pusto polje onog sveta „gde drveće tiho govori u sjajnom, intezivnom vazduhu“.

Sve je počelo u Rusiji, u prvim taktovima proleća, u krajoliku severa vlažne zemlje što je sanjala floralne snove, sve do kosog horizonta ruske obale, uz široku reku Volkov. Sergej Rahmanjinov rođen je 2. aprila 1873. u Novgorodu. Kasnije, pred kraj, u Americi, sanjaće „miris pokošenog sena, dim ribarskih vatri, veliku kuću što se ljuljala u odjecima komplikovanih blaženstava ogromnih, prastarih zvona”. Porodica beše prepuna dešavanja, dakle, tragikomična. Otac – nežan i nepouzdan, preljubazan i raspikuća, mati mekih usana, a stroga. Sergej tada beše Serjoža i baka ga je branila od kazni zbog neprekidnih nestašluka. Divna sećanja puna sunca, maglovitih svitanja i ozvezdalih noći iz detinjstva u kome je sve sviralo – oblaci, zvezde, leptiri, jer drugačiji je na početku medni miris i materija od koje je satkan vetar, što se klizao o šolje sa srebrnim kašičicama. Uzvitlane zavese, vrele od neke unutrašnje temperature, o klavijaturu, na kojoj su svirali i deda i oba roditelja…Ali talenat Sergeja Rahmanjinova otkrila je dadilja kada su jednom ostali sami kod kuće. Serjoža ju je moljakao da peva jednu Šubertovu pesmu, a on ju je pratio na klaviru. i dadilja beše zapanjena – dečak je svirao akorde koji i kada nisu bili kompletni, ne behu pogrešni. Rahmanjinov je imao apsolutni sluh, a u Novgorodu je život počeo da se ubrzava. Sergej je dobio učiteljicu klavira koja je stigla ravno sa Konzervatorijuma u Moskvi, roditelji su se razišli, pošto je otac prodao sve što se moglo prodati, bila je epidemija difterije, Serjoža je preživeo, kao i sva druga braća i sestre, osim Sofije. Njene majušne dragocene oči, treperava svetlost čipke njenih uspomena koja je počinjala svoj turobni, tihi, muzikalni mlin protiv njegove volje, sama od sebe. Zauvek tako.

Petica sa četiri plusa od Čajkovskog

Majka se sa decom seli i on dospeva u zaljuljane talasate ulice Sankt Peterburga, a zatim pod kupole Moskve, gde neće postati deo vojnog puka, kao što je nekada planirano, već će se upisati u klasu čuvenog pedagoga Zvereva. Sazreva, raj logosa je pronađen. Na konzervatorijumu je, uči kompoziciju kod Arenskog i Tanjejeva a klavir kod rođaka Zilotija. Ziloti beše Listov učenik, a List pijanista i kompozitor koji je u publici izazivao trans i navodio da osetljivi nervi klavira – žice – pucaju. Rahmanjinov će otići korak dalje. Postaće i kompozitor i pijanista, ali neće pucati nervi instrumenata, zauvek će drhtati nervni sistem slušalaca kad začuju sunčanu čistotu njegovog dura ili sakralnu pomamu njegovih molskih virova. Kada mu je na konzervatorijumu Čajkovski bio u ispitnoj komisiji, upisao je u rubriku za ocene peticu sa četiri plusa. Ovako laskavu ocenu je Petar Iljič upisao jednom u životu i kasnije mu šapnuo: „Rođeni ste pod srećnom zvezdom“. Rahmanjinov završava konzervatorijum sa zlatnom medaljom, a na premijeri njegove prve opere, na kraju Aleka, Čajkovski ustaje da pokaže publici da je izvedeno delo za divljenje. (Kasnije, Rahmanjinov će reći da je ova kompozicija bila bezvredna, pisana po staromodnom, italijanskom modelu.) Ali te noći, mladi kompozitor je odveden na scenu, ispred zavese, zbunjen, malčice poguren, jer je upravo leđima dotakao zvezde. O da, pad uvek kreće sa skliske skakaonice uspeha. I njegova simfonija u de-molu je – pad.

„Posle te simfonije nisam komponovao ništa tri godine, osećao sam se kao čovek koji je doživeo moždani udar i na duže vreme izgubio sposobnost korišćenja glave i ruku“

Da mu pomognu, vode ga kod Tolstoja. On je upravo igrao šah, poseo ga je pored sebe i udario mu koleno. Rahmanjinov ga je gledao sa neskrivenim obožavanjem. Tolstoj ga je prostrelio pogledom i viknuo:

„Rad. Mislite da sam ja zadovoljan sobom? Nikad. Radim svaki dan.“

Sledeći put će videti Tolstoja januara 1900. Biće sa Šaljapinom, koji će pevati Rahmanjinovu pesmu Sudbina. Kada se muzika završi, Tolstoj mu prilazi:

„Moram da vam kažem da mi se ništa nije dopalo. Betoven je glupost. Puškin i Ljermontov isto.“ Iza njega je zbunjeno cupkala Sofija Tolstoj i šaputala „Molim vas, nemojte se suprostavljati. Ljvočka ne sme da se uzbuđuje…nikako…nikako…“

Rahmanjinov je i dalje u depresiji. Na Krimu često sreće Čehova, sa Šaljapinom je tamo na imanju jednog kneza. Čehov i on će se prepoznati – svuda stranci, prihvataju svoju sudbinu bez radoznalosti, sa tihom, monaškom melanholijom. Kompozitor postaje pacijent u to vreme poznatog moskovskog hipnoterapeuta, dr Nikolaja Dala. Doktor Dal je sam bio veliki ljubitelj muzike i svirao je čelo u amaterskom kvartetu. Rahmanjinova je svakodnevno slao u san, u neku vrstu transa:

„Ti ćeš uskoro napisati koncert za svoj instrument, radićeš sa lakoćom kao nikada do sada…“

 

Sam Rahmanjinov se začudio kada je muzika ponovo počela da biva njegova svakodnevna magija. Svoj sledeći koncert piše iste godine, to je njegovo najbolje i jedno od onih dela koje će trajati dok bude čovečanstva. Drugi klavirski koncert u ce-molu, posvećen doktoru Nikolaju Dalu. Narednih šesnaest godina komponovaće više od pedeset dela za klavir, oba kompleta prelida, Treći koncert u de-molu, dve klavirske sonate. Uprkos protivljenjima, oženio se bliskom rođakom, ona je u dnevniku zapisala da su se venčali u kišni dan, da je pljuštalo i da su Serjožine ruke bile spokojne oko njenog struka, kao na klavijaturi…

U prve dve decenije 20. veka  Rahmanjinov je u javnom životu slavljen i kao kompozitor i kao dirigent Boljšoj teatra i Moskovske filharmonije. Bio je i revizor muzičkog obrazovanja u carevini. Ali glečer starog vremena se ubrzano otapao. Oluja revolucije pregazila je srebrni vek…Topovi su tutnjali sa Aurore i noću su se čuli poklici juriša na Zimski dvorac.

„Sanjao sam da se naginje i ruši, nemo“, reći će kasnije.

Dok je napuštao domovinu, u njegovu daču useljavaju se predstavnici nove narodne vlasti.

Tajna dijagnoza

Prva stanica je Finska, „svirao sam kao da lebdim po plavom kiseoniku“, a zatim Švedska, Nemačka, Švajcarska, Amerika…Doživotno izgnanstvo i nikada sreća. Melanholiju sudbina slika na njegovom umornom licu. „Ovde je suviše ovde. Tamo je suviše tamo“, napisala je tih godina, u emigraciji Cvetajeva. Rahmanjinov više ne može da bude kompozitor, sada mora da izdržava suprugu i dve kćeri. Sa četrdeset pet ponovo postaje pijanista. Ima fantastičnu muzičko-poetsku memoriju, svira Betovena, Šumana, Šopena, Lista, sopstvenu muziku…I dok mnoge grofice postaju sobarice i bludnice, a mnogi baletani lakeji, on postaje najveći među pijanistima.

Svira na  Bezerdorfer imperijalu i Guld će reći:

„Postoje pijanisti koji poništavajući instrument, slušaoca vode ka nepomućenoj, čistoj muzici. Tako je svirao Rahmanjinov…Nemilosrdno trezven, potresno jednostavan…“

U emigraciji je daleko manje komponovao nego u Rusiji. Ali je svirao besprekorno i bio najplaćeniji pijanista svog doba. Postao je američki državljanin i napisao prijatelju:

“Osećam takav strah u duši da bi se mogao meriti stopama.“

 

Nije znao da umire. Lekari su od njega krili dijagnozu. Svirao je na poslednjem koncertu, mesec dana pred smrt, Šopenovu sonatu u be-molu sa posmrtnim maršem. Kod specijaliste, na poslednjem pregledu, dok je doktor ravnim glasom deklamovao lažnu, utešnu dijagnozu, spustio je pogled na svoje krilo i rekao tiho, za sebe:

„Drage moje ruke. Zbogom, drage moje ruke.“

 

Mesec dana kasnije, Šaljapin je došao da ga poseti. Napolju je blještalo martovsko sunce. On se trgao iz sna i pitao:

“Ko to svira, ko to neprekidno svira?“ Supruga ga je umirivala. „Ah, dakle, to svira u mojoj glavi…“

To behu poslednje kapi meda u liturgiji odlaska. Sergej Vasiljević Rahmanjinov sahranjen je pored malog njujorškog grada Valhale u martu 1943. Tamo leži. Ćuti tiho. Zemlja plamti od njegovog tela i pada u zanos. Počini, čarolijo, cvrkuće vrabac na mokroj grani koja providno cveta nad vlažnom, gorkom zemljom.

Sanja Domazet

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku dnevnog lista „Politika“ 18. aprila 2020. godine .

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  klasična muzika, Muzika, pijanista, Rusija, Sanja Domazet, Sergej Rahmanjinov