Reinterpretacija biblijske drame o Salomi i Jovanu Krstitelju

Najnoviji roman Marice Josimčević Žive ćelije Jovanovog hrama pokreće na tematskom planu drevnu biblijsku priču o Svetom Jovanu Krstitelju i princezi Salomi, koja je vekovima različito tumačena. U pogledu narativne strukture i forme roman je krajnje neobičan i gotovo eksperimentalan. Ako se podsetimo na koji način autorka eksperimentiše na planu forme u nekim od svojih prethodnih romana videćemo da je recimo u romanu Dno na vrhu sveta svako poglavlje obeleženo imenom jednog od likova čiji tok svesti pratimo. Roman Jovanje je amalgam narativnog toka romana i Dnevnika u kome se detaljno objašnjavaju najvažniji simboli. Kada je reč o najnovijem romanu Žive ćelije Jovanovog hrama uočavamo opet jedinstven i novi koncept u nazivima poglavlja, koji se nameće kroz ime jednog ili imena više junaka u zavisnosti od toga da li je samo poglavlje monolog ili razgovor više njih. U poslednjim poglavljima romana odstupa se od samog koncepta i u nazivu se kratko nagoveštava tok radnje u jednoj rečenici. Autorka u uvodu romana naglašava da je ova pripovedačka forma nastala spontano, bez njenog uplitanja, drugim rečima – „sam roman je tako hteo“ a njoj se to dopalo i nije racionalno intervenisala u tom pogledu, već je prihvatila intuitivno predočen koncept.

Roman Žive ćelije Jovanovog hrama kao i svi prethodni romani ove autorke žanrovski spada u ezoterijske romane. Kompletna proza Marice Josimčević zasnovana je na ezoterijskom učenju, individualnom iskustvu i praksi koji vode ka metafizičkoj spoznaji, što upućuje na pomenuti žanr, kojem najviše odgovara naziv – ezoterijski roman. Ovaj roman izdvaja se po tome što obiluje monolozima i dijalozima kroz direktno obraćanje junaka, dok su opisi pejsaža i atmosfere prilično svedeni. Zato su dijalozi snažni, efektni, oneobičeni sadržajima snova i opisima meditacija, koji autorki služe kao glavna potka za građenje strukture romana. S druge strane direktno obraćanje junaka romana korišćenjem njihovih imena doprinosi himničnosti romana i prisnosti atmosfere.

Glavna tematska ravan ovog romana je reinterpretacija biblijske drame čiji su učesnici Jovan Krstitelj, mlada princeza Saloma, Irod i Irodijada. Autorka koristi gnostički pristup zasnovan na mističkom, intuitivnom, subjektivnom i unutrašnjem emocionalnom kako bi ukazala na određene elemente ove drame koji su dva milenijuma pogrešno tumačeni, prvenstveno kroz mizogina viđenja, vulgarizaciju i satanizaciju princeze Salome. Da bi to postigla Marica Josimčević gradi radnju romana kroz dva dela – prvi deo koji govori o izgradnji neobičnog hrama, koji ima svoj podzemni i nadzemni deo i sav je u obliku čoveka i povesti žitelja hrama i drugi, kompleksniji deo u kom se odvijaju inicijatičke radnje spuštanja u donji deo Hrama, uspon u gornji, kao i inicijacija vođena svetlošću glave. Glavni likovi romana koji treba da prođu kroz inicijacije u drugom delu su zapravo paralelne inkarnacije Jovana Krstitelja i Salome. Sam fenomen paralelne inkarnacije, koji je autentičan princip do kojeg Marica Josimčević dolazi sopstvenim uvidima, objašnjen je kao pojavljivanje različitih ličnosti rođenih u istom zraku (Jovan-Sin-Graditelj, Jovan-Jovan-Visočnik, Jovan-Itom i Jovan-Ras ili Saloma-Ištar-princeza, Saloma-Majka-Marija i Saloma-Devojčica). Kroz svakog od njih Jovan ili Saloma projektovali su „komadić sebe koji je njima bio potreban za njihov duhovni razvoj“ (Josimčević, 2023:39). Pored ovih likova u romanu ćemo naići i na Sešat, koja je inkarnacija drevne egipatske boginje pisanja, znanja i mudrosti, kojoj je dodeljena uloga hroničara izgradnje hrama, kao i povesti samih likova, zatim slikara Rafaela, čija uloga se postepeno otkriva, Irodijade koja je u ovoj svojoj inkarnaciji žena Jovana-Sina, nekadašnjeg Krstitelja, što se u romanu objašnjava formulacijom da se „rađamo u istim krugovima, samo se uloge menjaju“ (Ibid, 26). Pored navedenih likova, interesantna je i pojava slikara Gistava Moroa u knjizi. Ovaj omaž slikaru, koji svojim radovima otvara vrata mistici, magiji, preplitanju mitskog i istorijskog, kao i simboličkim sadržajima nesvesnog uma koji potiču iz snova i vizija, autorka je načinila prvenstveno iz razloga što niko nije naslikao Salomu na tako veličanstven način kao on. Pored toga autorka ističe da je na pomenutoj slici glava Jovana Krstitelja urađena kao simbol svekolikog grala.

Najpre ćemo napomenuti ponešto o ključnim akterima same biblijske drame i njihovim ezoterijskim značenjima u romanu. Kroz san koji Saloma-Majka-Marija priča Jovanu-Sinu-Graditelju dolazi se do tumačenja uloge i pozvanja Jovana Krstitelja. Objašnjavajući da je ribarski trozubac koji Jovan ima u ruci štap od čiste vode koja svojom snagom predstavlja etarsku silu, autorka dolazi do uvida da je Jovan Krstitelj  zapravo taj etar u vodi i da je svoje učenike prožeo njenim božanskim delom, koji oni osećaju kao kosmičku životnu energiju (pranu). Na taj način stupaju u područje izvan smrti (Ibid, 34). Ovo tumačenje više se približava gnostičkom nego tradicionalnom teološkom. Uopšte u svojoj književnosti, Marica Josimčević pristupa nekim biblijskim temama i mitovima na prilično autentičan, nekonvencionalan način, a iz sopstvenog mističnog, meditativnog iskustva.

Irod i Irodijada se tumače kao „opetovani simbol arhetipskog para” koji Salomu-Ištar progoni i iskušava vekovima. Tražeći odgovore u svojim meditacijama Saloma-Ištar izvodi zaključke da su Irod i Irodijada „tamni vrhunski par“ (Ibid, 35) koji je izvršio opčinjavanje i programiranje Salome naloživši joj da na Irodov rođendan odigra svoj čuveni ples ‘sedam velova’, koji treba toliko da oduševi Iroda da joj obeća bilo šta što poželi. Drugi korak ovog programiranja, koje se odvijalo, kako Saloma-Ištar svedoči u romanu, pod uticajem magije i narkotika koji su mladu princezu uvodili u pomućeno stanje svesti danima ranije, trebalo je da uputi Salomu da zatraži Jovanovu glavu na tacni i da potom sa njom izdižući je visoko iznad glave, još jednom zapleše (Ibid, 34-36). I kao što autorka u knjizi Kulise večnosti dekodira mit o Pandori, koji je ustoličenjem patrijarhalnog modela mitologije, a kasnije i društva vešto krivotvoren, tako i u ovom romanu pokušava da iznese na videlo pravu istinu o Salomi izvodeći postupno i dosledno obrazac cele drame kroz simboliku Višeg plana. Oslanjajući se na Jungov navod iz Crvene knjige Marica Josimčević sledi zapis iz Jevanđelja po Egipćanima u kojem se opisuje dijalog između Hrista i Salome. Činjenica da je Saloma pratila Isusa ukazuje da je bila rođena sa velikim ezoterijskim potencijalom. Zato je Salominu probuđenu mladu svest trebalo slomiti i nakalemiti joj ulogu surove bludnice. Irod koga autorka izjednačava sa Luciferom već je imao strah od Jovana i kroz manipulaciju Salominom svešću mogao je da ga se oslobodi bez vlastitog rizika. Autorka navodi da Saloma prilikom pomućene svesti ne vidi Jovana kao Jovana, već kao nekog drugog i da stanje omamljenosti prouzrokuje „prevlačenje drugog, negativnog i profanog lica preko autentičnog Jovanovog lika“ (Ibid, 48). Ne treba zaboraviti da je Saloma još uvek izrazito mlada devojka i kako navodi autor Wim J.C. Weren, koji se ovom temom bavio na akademskom nivou, ona je najmanje kriva od njih troje. Nije zapravo njen ples ono što dovodi do fatalnog ishoda, već zakletva na koju se obavezao Irod [1].

Za razumevanje Višeg plana u ovoj drami i njegove simbolike važno je i tumačenje Barbare G. Voker koje Marica Josimčević navodi u romanu. Barbara G. Voker u svojim knjigama razotkriva ulogu žena u drevnoj istoriji, što je tokom vekova patrijarhata potiskivano i menjano. Marica Josimčević ovde nudi još jedan značajan uvid objasnivši da će se „patrijarhat vremenom pretočiti ne u matrijarhat, već u doba uravnoteženog muškog i ženskog principa“ (Josimčević, 2023:61). Možemo to nazvati dobom androgina.

Vokerova  pojašnjava da Ples sedam velova nije običan vulgarni striptiz, kako bi moglo proisteći iz nekog površnog tumačenja Biblije, već predstavlja „integralni deo svete drame, koja je prikazala smrt surogat-kralja, Njegov silazak u Donji svet, i kako ga odatle izbavlja Boginja, koja je na svakoj od sedam kapija Donjeg sveta skinula po jedan deo svoje odežde“ (Ibid). Jovan je kao inicirani esenski prorok izabran da umre kao surogat za kralja, čija je krv bila neophodna za plodnost zemlje. A Saloma, onakva kakvom je vidi autorka romana je bila „most između dva sveta i dva čovečanstva: starog, bludnog i novog, preobraženog, samorođenog“ (Ibid,63).

Sveštenica zvana Saloma ili Mir (Šalom) oličavala je Boginju koja se spušta (silazi) prolazeći kroz sedam kapija hrama u Jerusalimu. Marica Josimčević ove velove objašnjava kao „slojeve zemaljskih pojava ili iluzija koje spadaju sa onih koji se približavaju centralnoj misteriji dubina“ (Ibid, 61). Mistika broja sedam u ovom slučaju po analogiji odgovara mistici sedam Izidinih haljina ili ‘sedam đavola’ koji su izašli iz Marije Magdaline. Svi romani Marice Josimčević grade se oko vrlo razgranate simbolike, pa je tako i za razumevanje ovog romana potrebno shvatiti suštinu njegovih simbola počevši od znamenja samih imena Saloma i Jovan, preko njihovih uloga, postupno građenih u romanu, do samih inicijacija njihovih paralelnih inkarnacija u drugom delu romana.

Intertekstualni elementi romana, gde se pominju druge verzije mita o Salomi kroz različitu, izrazito mušku optiku u slikarstvu, književnosti, muzici i pozorištu (Moro, Oskar Vajld, Štraus, Uisman) od kraja devetnaestog veka, u dvadesetom, pa i danas, poslužiće Marici Josimčević da ukaže na obnavljanje ovog arhetipa sa još većom degeneracijom simbola. Od stepena duhovnog razvoja na kojem je svaki od ovih stvaralaca, zavisi koliko će biti u mogućnosti da shvati „živuću simboliku“ (Ibid, 71) drame o Salomi i Usekovanju i da je potom integriše u umetničko delo. Već pominjana Moroova verzija odiše „sublimnosti likovnog iskaza“ (Ibid, 101), istančanim umetničkim pristupom i intuicijom koja „naslućuje ono što nije bilo napisano u Bibliji“ (Ibid, 109). Stoga Moroova slika po mišljenju autorke romana na dobar način interpretira alhemijski obrazac same drame. Sa druge strane verzija Salome Žorisa Karla Uismana na koju Marica Josimčević referiše u romanu potiče iz njegovog romana Nasuprot i predstavljena je prilično jednodimenzionalno kao bludnica, sa temperamentom „vatrene i svirepe žene“ (Ibid, 106). Autorka objašnjava da je Uisman glavni krivac za ustranjivanje u prikazu Salome. Nešto od te njegove verzije preuzeće i Oskar Vajld u svojoj drami Saloma, iako će se elementi „somnabulizma i zasanjenosti“ preuzeti od Gistava Moroa takođe pojaviti u Vajldovoj verziji (Ibid). Razloge za ovakve pogrešne interpretacije Marica Josimčević nalazi u tome što su svi ovi stvaraoci bili zasenjeni predstavom „žene-ženke koju su nosili u sebi i koje su se bojali“ (Ibid, 109).

Drugi deo romana, koji je značajno kompleksniji u pogledu ezoterijske simbolike, svojom strukturom takođe gradi jedno autentično gnostičko učenje. Za razumevanje ovog dela ključna je potpuna otvorenost ka ovakvom delu, jer je predstava hrama napravljenog u vidu čovekovog tela, odnosno tela žene, što referiše na nastupajuće doba Velike Majke i proces partenogeneze, sama po sebi dosta zahtevna za tumačenje. Sasvim je neobična i ideja da su organi hologramskog tipa ispunjeni frekvencijama adekvatnim onima koji postoje u živućem čovekovom telu. Hram je posvećen Sv. Jovanu Krstitelju i Jovan-Sin-Graditelj, koji je rukovodio radovima na izgradnji, na kojoj su radili hramovnici (uzneseni spiritualni učitelji, neki i iz viših dimenzija) dobio je neke ideje za ovakav hram upravo od Sv. Jovana Krstitelja. Ono što je najizražajniji i vrlo efektan deo ovog romana, a zapravo u svojoj suštini sasvim okultni, je već pomenuti ulazak žitelja hrama u sam hram gde svako treba da otkrije kroz ovakve vrste inicijacija priču o sebi odnosno svoju istinu pokrećući pri tom muziku organa kroz koje prolazi i prilagođavajući sopstvenu frekvenciju frekvenciji datog organa. Na taj način se stvara muzika koju zajedno emituju. I ta muzika je ono što Hramu daje živuće, spiritualno telo, a inicijantu mogućnost duhovnog rasta kroz ovako nesvakidašnju inicijaciju.

Ovaj krajnje neobičan i čudesan roman je sasvim autentičan zapis i dekodiranje biblijske priče o Salomi i Jovanu Krstitelju. On je ujedno i kraj pogrešnog tumačenja drame, koja se odigrala između njih dvoje, koji takođe dovodi i do izmirenja svih njenih učesnika, sem Iroda, koji se, kako navodi autorka romana, još nije preobrazio, te mu nije dat pristup Hramu. Sve ono što je u Bibliji samo naznačeno ovde se rasvetljava uz pomoć uvida autorke i njene višedecenijske prakse na planu duhovnosti i ezoterijskih učenja.

Za P.U.L.S.E Neda Mandić

[1] Weren, Wim J.C. ”Herodias and Salome in Mark’s story about the beheading of John the Baptist”

Literatura:

Josimčević, M, Žive ćelije Jovanovog hrama, Prometej, Novi Sad, 2023.

Weren, Wim J.C, ”Herodias and Salome in Mark’s story about the beheading of John the Baptist”, Herv. teol. stud. vol.75 n.4 Pretoria  2019.

  Ezoterija, Jovan Krstitelj, Književnost, Marica Josimčević, Salome, Srpska književnost