Ian Watt u svom delu „The rise of the novel“, ističe da u narativnoj tehnici Daniela Defoa pronalazi sve odlike formalnog realizma i osnovnu težnju pisca da stvori utisak autentičnosti autobiografskih memoara, ukazujući da su svi romani autora etički neutralni, jer je ona sadržina podređena formi kvazi auto-biografskog izlaganja.

Budući da književni tekst dobija značenje u kontekstu, značajno je ukazati na način na koji društvo i kultura mogu da utiču na značenje teksta; prema rečima Džozefa Kembela, priča o avanturama u divljini donosi i priču o podsvesnom. U tom smislu, Kembel čita avanturističku priču kao univerzalno korisnu priču o napretku psihe ka zrelosti, celovitosti i prosvetljenju, priču o odrastanju u svakom smislu.

Napravićemo ovde kratak uvid u tumačenje same teme kroz jednocevan dogled izabranih filozofa; jedan od najranijih predstavnika filozofske škole koji je donekle svoja tumačenja bazirao i na pedagoškom pristupu je Džon Lok. On zastupa interese buržuaskog društva i njega ne zanima obrazovanje širih narodnih masa, te akcenat stavlja na sadržaj vaspitanja i njegovu ulogu u razvoju ličnosti, ali pre svega u porodici a ne u školi. Od zastupnika obrazovanja širokih narodnih masa razlikuje se i u pogledu moralnog vaspitanja, jer izvor moralnih vrlina vidi u potrebama poslovnog čoveka i džentlmena, a ne u Bogu.

Najveći doprinos dao je u oblasti teorije saznanja, jer je smatrao da formiranje ličnosti zavisi od iskustva a ne od „urođenih ideja“, što ga čini predstavnikom empirijske teorije o faktorima razvitka ličnosti. Kasnije će slično činiti i Žan Žak Ruso, davši između ostalog, teorije o slobodnom razvitku i vaspitanju, o vaspitanju u prirodi, individualnom pristupu detetu, kaznama putem prirodnih posledica, jer je bio zagovornik protiv fizičkog kažnjavanja, a isticao je i značaj umnog vaspitanja.

Nepobitno je da je u tradiciji engleskog avanturističkog romana rodonačelnik ovog žanra Defo, stiče se utisak da je upravo svo njegovo životno i publicističko iskustvo doprinelo stvaranju nove vrste romana – modernog engleskog građanskog romana. Avanturistička sadržina i egzotika slikani su postupkom tzv. spoljne verodostojnosti, koji stvara iluziju da je reč o apsolutnoj realnosti.

Brojni teoretičari ekonomije koriste lik Robinsona Krusoa, ne bi li ilustrovali tzv. Homo economicus. Ovaj moderan čovek, čovek kapitala, zapravo otelotvoruje novo shvatanje pojma individualizma kroz ekonomsku prizmu. Svi Defoovi junaci drže do svog društvenog položaja, do svoje situiranosti, samim tim je i interesantna činjenica da autor upravo novac karakteriše kao „the general denominating article in the world“.

Defo gradi svoje karaktere na samim bazama modernog kapitalizma, upravo kroz tu svoju potragu za materijalnim, za profitom i tzv loss-bookeeping i što je najvažnije ove karakteristike junacima dolaze sasvim prirodno, kao urođeno. Ta ekonomska usresređenost ili pak proračunatost, ističe Watt, sa sobom povlači devaluaciju ili obezvređivanje ostalih primarnih modela čovečnosti, poput osećanja, misli i delovanja; raznorazni tipovi tradicionalnih veza pripadnosti, poput porodice, pripadnosti zajednici, uopštenog osećaja pripadanja nekoj nacionalnosti- sve postaju oslabljene, baš kao i sva ostala nematerijalna individualna dostignuća i zadovoljstva, od duhovnog spasenja, pa do pukih mondenskih zadovoljstava.

Krusoov originalni greh ja zapravo kapitalistička tendencija, čiji je jedini održiv cilj da opstane kao društveni poredak, koji se neprestano tranformiše. Defo  svakako visoko vrednuje individue, podjednako i države koje drže do svojih ekonomskih zasluga. Kruso nije ništa sentimentalnije vezan za svoju zemlju od toga koliko je za svoju porodicu; on je zadovoljan ljudima bilo koje nacionalnosti oni bili , jedino ukoliko s njima može dobro da posluje i smatra da baš kao i Defoova junakinja Mol „da s novcem u džepu pojedinac je svuda kod kuće“.

Kruso nije samo slobodnjak avanturista i njegova putovanja su ništa drugo do donekle uobičajenih ekstremnih tendencija celokupnog modernog društva, jer otisnuti se u potragu za profitom primarnim motivom je dokaz da je ekonomski individualizam izrazito ojačao potrebu za kretanjem, u smislu nestalnosti, kod individua. Defo je, možemo slobodno zaključiti, antagonista romantične ljubavi. Individualna ekonomska nadmoć ima tendenciju da omalovaži lične i sve ostale veze, a posebno one koje su bazirane na seksu

Ne iznenađuje činjenica da ljubav igra balago rečano nevažnu ulogu u Robinsonovom životu i da čak privlačnost seksualnih nagona, pa čak i požuda, su u potpunosti izuzeti iz scene njegovog najvećeg trijumfa-ostrva. Za njega možemo reći kao što je i Marks svojevremeno izrekao za arhetipskog kapitalistu: „Uživanje je podređeno kapitalu, i pojedinac tj. individua koja uživa, isključivo uživa u indiviui koja ostvaruje profit“.

Ako karakter Krusoa zavisi isključivo na psihološkoj i socijalnoj orijentaciji ekonomskog individualizma, privlačnost njegovih avantura čitaocu u suštini proističe iz efekata koji moderan kapitalizam ostavlja na celokupno društvo. Suštinu izraza žanra avanturističke proze čini sloboda kretanja kao pozitivno, političko pravo čoveka kao individue, te prihvatanje slobode kretanja kao pozitivnog političkog prava svakog čoveka znači prihvatanje liberalnog prava na život, sreću, pa i na sticanje bogatstva i profita u „novom svetu“, koji u ovom slučaju ima i ekonomsku i fizičku i metaforičku konotaciju.

Kvalitet Krusoovog položaja upravnika ili namesnika se ne može dovoditi u sumnju; on sebi dozvoljava izuzetno malo odmora, čak i korist novog „para ruku“-Petkovih, je znak, ne za ralaksaciju, već za ekspanziju. Možda je, primećuje Watt, i ovo još jedan od dokaza da Defo očigledno pripada shematizmu asketskog puritanizma.

Važnost subjektivnog i individualistočkog spiritualnog obrasca u Defoovim delima i uopšteno za začetak romana je izuzetno izražena. Kruso inicira aspekt romanesknog odnosa iskustva koje oživljava konvencionalnu autobiografiju, nadilazeći ostale literarne obrasce, približavajući nas unutarnjem moralnom biću individue; postižući bliskost unutrašnjeg života protagoniste, koristeći kao osnovu autobiografski memoar, koji je bio najrasprostranjenija književna ekspresija introspekvtivne tendencije puritanizma uopšte.

Dela Defoa su vrhunske ilustracije toga da u romanu postoji snažna veza izmrđu demokratskog puritankog individualizma i objektivne reprezantacije sveta svakodnevne realnosti kao i svih onih koji je nastanjuju. Neophodno je dodati iz Watt-ove analize,da religijski okvir u Defoovim romanima proističe iz činjenice da je i sam autor rođen u vreme kad se puritanski Komonvelt urušio, što se odražava i u Ozbiljnim refleksijama Robonsona Krusoa. Defoov junak meditira nad pomisli opadanja hrišćanske religije širom sveta.

Konflikt spiritualnih i materijalnih vrednosti, Watt ukazuje, je začuđujuć, ali možda je on zapravo bio najzastupljeniji u čoveku. Moralni kontinuum Defoovog romana je mnogo realniji i bliži čitaocu nego nekih ispovesti u pređašnjim fikcijama, stvarajući izvestan splet kombinacija kako spiritualnih tako i materijanih pitanja koje bira sama moralna niša u svakodnevnom životu potrošača.

Ova priča je zapravo donekle veza ekonomskog i religijskog individualizma, a samim tim  i okosnica stvarnja romana kao nove književne forme. Neki bi rekli da mu je egocentrizam nametnut, upravo zbog njegove zabačenosti na pusto ostrvo, ali nezaobilazno je da junak dok se udvara sopstvenoj sudbi, ostrvo mu daje neiscrpne mogućnosti da oslobodi sebe od tendencija moderne civilizacije; njemu je na tacni data apsolutna društvena, ekonomska i intelektualna sloboda za individualizam.

Samoća i samodovoljnost je osnov modernog monetarnog čoveka, mogućnost da razume i umom obuhvati svoje stvarne ciljeve, što je ugodno prilagođeno svakodnevnim gradskim društvenim životom, jer ni on u svojoj objektivnosti ne može sagledati sveobuhvatnot svog života. To je ono što čini Defoovu pripovest pozitivnom i čak profetskom, činjenica da je Robinson inspirsacija ekonomistima, čak i edukatorima, ali i simbol dislocirane osobe modernog kapitalizma. Kruso, konačno razume sva idealna svojstva istinske slobode i upravo zbog toga je on sprecifičan heroj moderne kuture.

Realiteti apsolutne samoće su skrivani sa ustaljenim pogledom na njenu učinkovitost. Unutarnji glas nam neprekidno sugerira da je čovekova izolacija, koju je individualizam prigrlio, izrazito bolna i da teži životu apsolutne apatije i životinjskim nagonima; Kruso je alegorija kolonijalizma, a ne njegov dokazni materijal. Aktuelnost romana funkcioniše kao efikasan način književne obmane, služeći tome da se čitalac zaputi na mentalno putovanje koje liči na iskustvo kolonijalizma. Kolonijalistička politika je, na sociološkom planu, stanovnicima Velike Britanije donela snažno osećanje individualizma, autentičnosti i razlikovanja od drugih nacija, a samim tim i vrstu autoriteta koji sobom nosi egoizam i narcizam. (čini se da su upravo ove odlike utkane u konvencije Defoovog romana).

Individualizam Robinsona jedna je od njegovih najuočljivijih odlika. Zapravo, ovaj roman, verovatno prvi put u engleskoj prozi, predstavlja delo u kome se ističe prvenstvo jednog lika nad ostalim likovima. Ovakva vrsta individualizma mogla je poteći samo u Engleskoj iz XVIII veka, kao uporišta protestantizma i materijalnog kapitalizma. Sa pripovedačke tačke gledišta, značajno je uočiti da, što se priča više udaljava od kolonijalnog centra ka periferiji, karakterizacija lika glavnog junaka ukazuje na jačanje njegovog individualizma koji postaje u tolikoj meri očigledan i nesumnjiv da na kraju junak biva u potpunosti opsednut osećajem sopstvene važnosti.

Paradoksalno drsko je kretanje samog glavnog aktera priče; ovo dvostruko kretanje, širenje Imperije i širenje predstave pojedinca o samom sebi. Njegova izolacija služi tome da bi uveličala i istakla značaj njegovog postojanja na svetu, ona izoštrava njegovu samosvest i postavlja ga, ne samo kao jedini fokus romana, već i kao jedini fokus njegovih sopstvenih promišljanja i tako on dolazi u položaj da psihološki opravdano stečeni zamišljeni autoritet prenese u realnost, odnosno moć nad drugim likovima na ostrvu, definišući svoju nadpoziciju.

Junak, dakle na neki način sažima sliku ultimativnih posledica apsolutnog individualizma. Ali Watt insistira da i ova tendecija kao i savka duga, sa ovako ekstremnim reperkusijama, će uskoro izazvati reakciju. Čim je samotnost nametnuta pažnji čovečanstva, kompleksna prioda zavisnosti tzv. individua od društva, koje se uzimaju zdravo za gotovo, sve do pojave pojma individualizma, počinje da poprima potrebu za daleko opsežnijom analizom.

Watt zaključuje svoju studiju o individualizmu iznoseći neosporivu činjenicu, da Defoov roman nije možda roman u konvencionalnom smislu, jer se ne bavi međuljudskim odnosima. Ali da je sasvim prikladno da tradicija romana kao forme treba početi delom koje je izopštilo veze tradicionalnog društvenog poretka i time privuklo pažnju mogućnostima i potrebama građenja jedne svojevrsne mreže društvenih veza, na osnovu novog i savesnijeg obrasca. Stari poredak i konvencije morala su srušene u brodolomu zajedno sa Krusoom, uz neospornu uzdižuću plimu individualizma.

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

  Danijel Defo, individualizam, Književnost, kolonijalizam, Robinson Kruso, Sandra Lokas