‘Sati’ i ‘Gospođa Dalovej’

‘Sati’ i ‘Gospođa Dalovej’

‘Oh, it’s about this woman who’s incredibly – well, she’s a hostess and she’s incredibly confident and she’s going to give a party. And, maybe because she’s confident, everyone thinks she’s fine… but she isn’t.’

Lora Braun ovim rečenicama odgovara na pitanje o temi romana koji čita, a čita “Gospođu Dalovej”, roman Virdžinije Vulf koji nesumnjivo ima posebno mesto u razvoju romana toka svesti i u ženskoj, a i svetskoj književnosti, 20. veka, a predstavlja i temu romana “Sati” Majkla Kaningema, tj. reinterpretaciju Virdžinijinog romana u savremenom ključu, koji će doživeti i ekranizaciju 2002. godine. (S obzirom na to da je film “Sati” jedan od retkih filmova koji autorka ovog teksta smatra uspelijim od književnog ostvarenja, sva pozivanja na citate, likove (pošto svakako postoje nijanse koje se razlikuju u romanu i filmu) i interpretaciju događaja odnosiće se na film.)

Možda je rečenica koju je Lora Braun upotrebila i najprecizniji opis onoga što je Virdžinija želela da prikaže – složenost unutrašnjeg sveta žene u visokom društvu koja je naizgled srećna i samopouzdana, ali kojoj u tom svetu nije dobro, koja je iščašena i iz visokog društva i iz svog života i nalazi se u rascepu između onoga što zaista jeste i onoga što želi da bude, tj. između mladosti i neostvarenih ideala iz perioda kad je bila srećna. Ideja o sreći kao trenutku koji se dogodi i trajno nestane prisutna je i u “Gospođi Dalovej” i u “Satima” – Klarisa Dalovej svaki put kad evocira prošlost zaustavlja svoju pažnju na poljupcu sa devojkom Seli, koja joj je obeležila odrastanje, i kada se seća leta u Bortonu i centralne tačke svog života, ona zamišlja ljubav sa ženom, žensku lepotu, gracioznost svoje prijateljice koja silazi niz stepenice u letnjoj haljini, dok Klarisa Von, pandan gospođi Dalovej u “Satima”, svojoj ćerci Džuliji govori:

“I remember one morning getting up at dawn, there was such a sense of possibility. You know, that feeling? And I remember thinking to myself: So, this is the beginning of happiness. This is where it starts. And of course there will always be more. It never occurred to me it wasn’t the beginning. It was happiness. It was the moment. Right then.”

I ovim se otvara možda i najbitnije pitanje u paralelnom sagledavanju ova dva dela – šta se promenilo u Klarisi 21. veka u odnosu na Klarisu sa početka 20. veka? Zašto je Majkl Kaningem, a kasnije i reditelj Stiven Daldri, osetio potrebu da oživi i reaktuelizuje književni lik koji naizgled pripada drugačijem istorijskom i kulturnom miljeu?

Ukoliko se Klarisa Dalovej posmatra kao pokušaj Virdžinije Vulf da prikažu sopstvenu biseksualnost, tj. seksualnost tela, koja je okrenuta ka ženama (što svakako ima temelj u traumama koje je preživela u detinjstvu – polubraća su silovala nju i njenu sestru Vanesu, barem prema njenoj dnevničkoj zaostavštini) i koja nikad nije mogla biti otvoreno ispoljena u društvu koje je prevashodno konzervativno i još uvek patrijarhalno (a ukoliko se prati nit aluzije u samom romanu, dolazi se do zaključka da je Klarisa nesumnjivo homoseksualne orijentacije, jer i sama u jednom trenutku za sebe misli da je “ostala devica kroz brak i porođaj”, i okreće se za ženama na ulici) i seksualnost duha, tj. svoje svesno opredeljenje za brak sa muškarcem (u slučaju Virdžinije, to je Lenard, a u slučaju Klarise, to je Ričard, uprkos tome što je Pitera “više volela”, ukoliko ljubav shvatimo u širem smislu), želja da se “duhovno spoji” sa muškarcem i provede čitav život sa njim (iz pisama, posebno poslednjeg, vidi se intenzitet njihove duhovne veze koji je kulminirao u njenom samoubistvu, činu koji mnogi kritičari interpretiraju kao njenu nemogućnost da podnese ideju smrti muža u Drugom svetskom ratu – bio je na crnoj listi nacista, kao i ona, jer je bio Jevrejin), onda je ona u direktnoj suprotnosti sa Klarisom Von, koja je slobodna lezbejka zaljubljena zapravo u muškarca, Ričarda, koji je gej. Složenost situacije bi se mogla pojednostaviti – Klarisa Dalovej ne voli muža Ričarda, već je emotivno zaljubljena u Pitera Volša, prosioca iz mladosti, a seksualno u svoju prijateljicu Seli, dok je Klarisa Von u vezi sa ženom Seli, zaljubljena je u Ričarda, pesnika i pisca koji boluje od side i neminovno umire, a koji je zaljubljen u Luisa Votersa (ovde je nesaglasnost u poigravanju imenima i obrtanju, pa čak i parodiju, trougla iz Virdžinijinog romana, ali Luis Voters odgovara liku Pitera Volša po mnogim crtama – dugo je odsutan (Piter je u Indiji, Voters je doslovno pobegao od Ričarda i njegove ljubavi), zaljubljen je u vreme susreta sa Klarisom (Piter navodno u ženu koju je upoznao u Indiji i koju želi da oženi, Voters u svog studenta).

Suočeni smo sa različitom kulturnom i socijalnom klimom, različitim poimanjima ispravnog i prihvatljivog, a čini mi se da je upravo to ono što je Kaningem želeo da problematizuje i naglasi – vreme u kojem žena živi emotivno hendikepirana, osakaćena, u nemogućnosti da u Ričardu nađe muškarca, dok Klarisa Dalovej nije u Ričardu mogla da nađe ono što je tražila – a to je žena. Ovim se podvlači razlika između telesne i duhovne ljubavi i one su strogo odvojene, samo su prikazane obrnuto u ova dva slučaja. Kod Klarise Dalovej pobeđuje razum, društvo, “prihvatljivo”, i ona trajno ostaje emotivno i seksualno oštećena, na granici sa samoubistvom (u Virdžinijinim dnevnicima, a to se naglašava i u delu filma koji se bavi Virdžinijinim pisanjem ovog romana, postoji zapis da je Klarisa prvobitno trebalo da umre, ali je, umesto nje, ipak umrla glavna tragička ličnost, Septimus, što otvara novu temu, ali to nije predmet ovog razmatranja), dok kod Klarise Von prevagu odnosi ono što joj je bilo nametnuto seksualnom potrebom – žena. Postavlja se pitanje da li to znači da današnja žena, oslobođena, ili delimično oslobođena, jarma patrijarhalnog vaspitanja i norme ponašanja, bira seksualnost iznad duhovnog zadovoljenja? Svakako da je Klarisi Von nametnuto odricanje od Ričarda njegovim opredeljenjem (mada se to nigde eksplicitno ne prikazuje, bitno je naglasiti), ali pitanje svakako ostaje. Ali, i Klarisa Dalovej i Klarisa Von su nesrećne, bez obzira na razlike – da li to znači da duh i telo ne mogu da dobiju istovremeno zadovoljenje, da ono što je potrebno telu negira i onemogućava potrebu duha?