Romani koji su objavljeni posthumno

Praktično svaki umetnik sanja da svojim radom postane uticajan, i u tom smislu pisci se ne razlikuju – ali u nekim slučajevima, autori ne dožive da vide kako su njihova dela postala klasična. Evo 14 poznatih knjiga koji su objavljeni nakon što su njihovi autori umrli.

**1. Dnevnik Ane Frank – Ana Frank**

Verovatno najpoznatija knjiga objavljena posthumno, Dnevnik Ane Frank je zbirka dnevničkih zapisa koje je napisala Ana Frank. Ova tinejdžerka – koja je za 13. rođendan dobila praznu beležnicu koja će postati njen dnevnik – opisala je kako je život izgledao nakon što se njena porodica, zajedno sa grupom drugih Jevreja, preselila 1942. u tajno skrovište koje se nalazilo u radnji njenog oca Ota u Amsterdamu, ne bi li se sakrili od nacista.

Frank je pisala svoj dnevnik skoro dve godine kada je na radiju čula holandskog političara Gerita Bolkeštajna, koji je tražio od holandskih građana da čuvaju dokumenta poput ratnih dnevnika kako bi svet mogao da shvati kroz šta su prošli. Ana je, nadahnuta time, odlučila da će objaviti svoj dnevnik posle rata, pa je počela da ga sređuje; planirala je da svoju knjigu nazove Ahterhaus.

Tri dana nakon što je Ana napisala svoj poslednji dnevnički zapis, 4. avgusta 1944, stanovnici skrovišta su uhapšeni. Kasnije je Anine spise otkrila sekretarica njenog oca, Miep Gis (koja je pomagala ljudima iz skrovišta), i dala ih njemu, jedinom preživelom članu porodice Frank, kada se vratio u Amsterdam nakon što je oslobođen Aušvic. Oto je nadgledao objavljivanje dnevnika svoje ćerke, koji su prvi put objavljeni 1947. — dve godine nakon što je Ana umrla u koncentracionom logoru Bergen-Belzen u Nemačkoj.

2. Zavera budala – Džon Kenedi Tul

Džon Kenedi Tul je napisao skicu Zavere budala (A Confederacy of Dunces) 1963. godine za samo nekoliko meseci — a zatim je proveo naredne dve godine sređujući je pre nego što ga je ophrvalo mentalno oboljenje, pa je odustao od projekta. Tri godine nakon Tulovog samoubistva 1969, njegova majka Telma pronašla je kopiju rukopisa i dala sebi zadatak da ga objavi. Nije imala uspeha sve dok nije, kako Tom Bisel piše za “Njujorker” „slavno saterala pisca Vokera Persija u ćošak (…) i naterala ga da ga pročita.”

Persi je u početku bio nevoljan, ali nakon što je pročitao knjigu (kasnije će napisati: „Sigurno nije moguće da je bila tako dobra“), pristao je da pomogne. Međutim, čak i tada su bile potrebne godine da se pronađe izdavač. Zavera budala je konačno objavljena 1980, 11 godina nakon Tulove smrti, a 1981. je osvojila Pulicerovu nagradu.

**3, 4. i 5. Nortengerska opatija, Pod tuđim uticajem i Sanditon – Džejn Ostin**

Nortengerska opatija, završena 1799. godine, bila je prvo delo Ostin koje je izdavač prihvatio (1803, pod imenom Suzan), ali je objavljeno tek nekoliko meseci nakon što je umrla 1817. godine u 41. godini. Pod tuđim uticajem, poslednji roman koji je Ostin završila, objavljen je u istom tomu.

U vreme svoje smrti, Ostin je radila na knjizi koja će na kraju biti nazvana Sanditon, koja je prvobitno objavljena 1925. kao Fragment romana. Od tada, brojni autori su dopunjavali 120 stranica Sanditona koje je Ostin ostavila za sobom — uključujući i njenu nećaku, Anu Ostin Lefroj.

**6. Majstor i Margarita – Mihail Bulgakov**

Prva skica Majstora i Margarite Mihaila Bulgakova završila je u plamenu: počeo je da piše 1928. godine, ali je spalio rukopis dve godine kasnije „kada je smatrao da nema budućnost kao pisac u Sovjetskom Savezu“, prema Referentnom vodiču za rusku književnost, zbog Staljinove politike cenzure i opresije. Ali 1931. je ponovo počeo da piše i napisao više verzija, pre nego što je umro 1940. Prošlo je više od dve decenije pre nego što su Majstor i Margarita ugledali svetlost dana.

Roman je prvobitno objavljen iz dva, jako cenzurisana, dela u ruskom časopisu “Moskva” 1966. i 1967; te iste godine primerak jednog rukopisa je prokrijumčaren i po prvi put objavljen u obliku knjige u Francuskoj. Na kraju, Majstor i Margarita je objavljena nekoliko puta, iako je tek 1973. — 33 godine nakon Bulgakovljeve smrti — objavljena potpuno necenzurisana verzija u Rusiji. Sada se smatra klasikom sovjetske književnosti, a Majstor i Margarita je adaptirana u filmove, TV emisije, predstave, balete i grafičke romane.

**7. Kraljica: Priča o američkoj porodici – Aleks Hejli**

Autor Aleks Hejli, koji je služio u američkoj obalskoj straži 20 godina, započeo je svoju spisateljsku karijeru pišući ljubavna pisma za mornare na svom brodu. Objavio je svoju prvu knjigu, Autobiografija Malkolma Eksa (The Autobiography of Malcom X) – u saradnji sa slavnim aktivistom – 1965. Koreni: Saga američke porodice, proza u kojoj su kombinovani elementi porodične istorije njegove majke, objavljena je 1976. Ovaj roman je postao bestseler, osvojio je Pulicerovu nagradu i 1977. adaptiran je u visoko ocenjenu mini seriju.

Nakon što je 1988. objavio jedan roman, Hejli je odlučio da napiše priču zasnovanu na precima svog oca. Rezultat je bio Kraljica – koja je, poput Korena, kombinovala istoriju i fikciju gde se pripoveda priča o Hejlijevoj babi po ocu, ćerki ropkinje i njenog porobljivača.

Hejli je umro pre nego što je knjiga završena, ostavljajući iza sebe ono što je “Njujork tajms” nazvao „nacrtom od 700 stranica“ za roman. Na Hejlijevu molbu, knjigu je završio australijski pisac Dejvid Stivens i objavio je 1993, godinu dana nakon što je Hejli umro. Takođe, kao i Koreni, Kraljica je adaptirana u popularnu miniseriju, u kojoj je u jednoj od svojih najranijih uloga ostvarila buduća oskarovka Hali Beri.

**8. Nestaću u mraku: opsesivna potraga jedne žene za ubicom iz Golden Stejta – Mišel Meknamara**

Mišel Meknamara se zainteresovala za jedan realni zločin još u mladosti: kada je buduća autorka imala samo 14 godina jedna žena je ubijena u blizini njenog doma u Ouk Parku, u Ilinoisu, a slučaj nikada nije rešen. Kada je odrasla, Meknamara je pokrenula blog True Crime Diary kako bi skrenula pažnju na nerešena ubistva. Slučaj koji ju je najviše fascinirao bio je niz provala, silovanja i ubistava koje je počinio isti čovek (iako ta činjenica neće biti potvrđena sve do 2001. godine) u Kaliforniji od 1974. do 1986. godine. Poznatog pod imenima “Silovateljem iz Istočne oblasti” i „Pravim noćnim progoniocem”, između ostalog, Meknamara ga je nazvala „Ubicom iz Golden stejta” nadajući se da će bolji nadimak učiniti da slučaj dobije više pažnje.

Njen članak o ovom slučaju za “LA Magazin” obezbedio joj je ugovor za knjigu; Meknamara je bila u procesu pisanja knjige Nestaću u mraku kada je 2016. umrla. (Završili su je njen muž Paton Osvalt i dva saradnika, Bili Džensen i Pol Hajns.) Knjiga je objavljena u februaru 2018; dva meseca kasnije, osumnjičeni u tom slučaju, Džozef Deanđelo, uhapšen je nakon što su ga DNK dokazi doveli u vezu sa zločinima. Godine 2020, kao deo sporazuma o priznanju krivice, Deanđelo je priznao krivicu po 13 tačaka optužnice za ubistvo. Takođe je morao da prizna krivicu za zločine za koje nije optužen. Osuđen je na višestruke uzastopne doživotne kazne bez mogućnosti uslovnog pomilovanja.

**9. Arijel – Silvija Plat**

Iako je jedna od najpoznatijih pesnikinja XX veka, Silvija Plat je (za života, prim. prev.) objavila samo jednu knjigu pesama (Kolos i druge pesme iz 60-ih), pored svog jedinog romana Stakleno zvono. Uprkos tome, Plat je bila izuzetno plodna spisateljica koja je, kada je izvršila samoubistvo 1963. u 30. godini, iza sebe ostavila tomove neobjavljenih rukopisa.

Arijel, koju je uredio njen otuđeni muž Ted Hjuz, bilo je prvo njeno delo objavljeno nakon njene smrti; sadrži neke od njenih najpoznatijih pesama, uključujući i “Lady Lazarus“, „Lale“ i „Tata“, ostavši jedno od njenih najdugovečnijih dela. Obnovljeno izdanje koje je uključivalo pesme koje je Hjuz izbacio i u kojem je vraćem originalni raspored pesama koji je napravila Plat, objavljeno je 2004.

**10. Trilogija Milenijum – Stig Lašon**

Švedski novinar Stig Lašon počeo je da piše svoj planiran serijal od 10 knjiga 2002. godine i sačekao da napiše prve dve knjige (i treću delimično, koju je kasnije završio) pre nego što ih je poslao izdavačima. Umro je od srčanog udara 2004. pre nego što je i jedna od knjiga objavljena.

Prva knjiga trilogije, pod nazivom Muškarci koji mrze žene (Män som hatar kvinnor na švedskom), objavljena je godinu dana nakon Lašonove smrti. Prevedena je na engleski i objavljena pod naslovom Devojka sa tetovažom zmaja tri godine kasnije. Serija je postala bona fide fenomen širom sveta: prodata je u više od 80 miliona primeraka i adaptirana za više filmova.

Trilogija Milenijum je nastavljena nakon Lašonovih knjiga: novinar Dejvid Lagerkranc je napisao četvrtu, petu i šestu knjigu serijala, a autorka Karin Smirnof je pozvana da napiše dodatne knjige.

**11. Džuntint – Ralf Elison**

Ralf Elison je počeo da radi na Džuntintu (Juneteenth (eng.) – ime praznika kojim se slavi okončanje ropstva u SAD-u, prim. prev.) samo nekoliko godina nakon što je njegov prvi roman Nevidljivi čovek objavljen 1952. godine – ali uprkos tome što je objavio osam odlomaka iz rukopisa, čitao delove na predavanjima i decenije uložio u rad na njemu, Džuntint nije objavljen za Elisonovog života.

Autor je rekao da ga je mučila stvaralačka blokada „velika kao Ritz i uporna kao mrlja na gabardinskom odelu“, a 1967. je „dobar deo romana“ – Elison će kasnije tvrditi da je reč o nekih 360 stranica , a zatim 500 – izgorelo u požaru u njegovoj kući u Plejnfildu u Masačusetsu. (Elisonov biograf, Arnold Rampersand, međutim, sumnja u ovu tvrdnju; on piše da Elison nije mnogo radio na Džuntintu tokom leta kada se dogodio požar, nakon kojeg je odmah pisao prijatelju da je „srećom imao puna kopija” onoga što je prethodno napisao.)

Uprkos ovim neuspesima, Elison je ostavio za sobom više od 2000 stranica materijala kada je umro 1994. u 80. godini. Međutim, roman na kraju nije objavljen sve do 1999. godine, nakon što ga je uredio Džon F. Kalahan i sveo ga na 354 stranice. Kompletnija verzija pod nazivom Tri dana pre pucnjave (Tree Days Before The Shooting), koja ima 1101 stranu objavljena je 2010.

**12, 13. i 14. Amerika, Proces i Zamak – Franc Kafka**

Po završetku školovanja, Franc Kafka je radio kao agent osiguranja sve dok nije postao suviše bolestan za rad zbog tuberkuloze, kojoj je podlegao 1924. u 40. godini. U slobodno vreme mnogo je pisao. Dok je bio živ, Kafka je objavio niz kratkih priča – čak je objavio i zbirku, pod naslovom Razmišljanje (Betrachtung), 1913. — kao i pripovetke “Preobražaj” (1915) i “U kažnjeničkoj koloniji” (1919). Ali nijedan od njegovih romana nije objavljen tokom njegovog života.

Kafka je ostavio svoju zaostavštinu svom prijatelju, piscu Maksu Brodu, kome je naložio da uništi njegovo delo. Umesto toga, Brod je objavio većinu onoga što je Kafka ostavio iza sebe, uključujući tri romana — Proces (1925), Zamak (1926) i Amerika (1927) — koji se danas smatraju klasicima.

Tekst: Anastasia Rose Hyden
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

Franc Kafka, Glif, Književnost, Mihail Bulgakov, Romani, Silvija Plat