Сага о западном човеку и његовом митском двојнику медведу – Такозвана западна цивилизација, по природи освајачка, грабежљива и пљачкашка, није на свом хиљадугодишњем победоносном путу имала много милости према онима на које је случајно или плански наилазила у том експанзионистичком заносу. Вероватно због неописиво високог нивоа те немилосрдности, па чак и окрутности, сумњичави критичари тог необичног и још увек недовољно објашњеног и схваћеног феномена у последње време испред његовог назива, који у себи укључује термин “цивилизација”, додају за сваки случај придев “такозвана”. У том критичком сагледавању тешко је само набројати све оне локалне заједнице, етничке групе, племена, народе и културе са којима се та самозвана цивилизација у ширењу својих граница и утицаја још од староримских времена сусретала и које је захваљујући војној и технолошкој премоћи потчињавала, поробљавала и наравно безобзирно економски израбљивала, а ако је било потребно, у случајевима тврдоглавог отпора, применом коначних решења и истребљивала.

Али нису у том, за њене припаднике и симпатизере, славном походу страдале само људске заједнице и етничке врсте. На удару су се нашли сви облици живота, животињски и биљни, видљиви и невидљиви. Начин на који се живи свет нашао на удару западног експанзионизма био је нешто суптилнији, стога и теже уочљив за оне просечне саучеснике те невидљиве агресије, који занесени и опијени бесконачним технолошким прогресом нису примећивали да пред њиховим очима постепено нестаје онај природни свет из којег су и сами поникли, бивајући замењен оним вештачким у чију продужену руку су се неосетно претварали. Биљне и животињске врсте су страдале и нестајале у првом реду као последица неконтролисане урбанизације и претварања некада дивљих и нетакнутих пространстава у људске насеобине, затим похлепне експлоатације минералних и фосилних сировина, те сечом и крчењем шума и шикара у циљу добијања што више обрадивог пољопривредног земљишта како би се задовољиле сасвим неприродне и кондициониране прехрамбене навике растућих маса урбаних паразита. Али живи свет је страдавао и на индиректан начин ремећењем и кидањем природних ланаца исхране који су милионима година одржавали равнотежу, хармонију и разноликост под чијим окриљем је свака биљна и животињска врста налазила своје место и опстајала. А када се на све то додају и загађења отровним и опасним супстанцама, нуспродуктима стварања тог вештачког и антиприродног раја, онда број жртава, укључујући и оне људске, узрокованих том материјалистичком западном епопејом постаје још теже избројив, а слика страдалништва се претвара у још једно од ремек дела франкенштајнског генија и творца парадигме бесконачног раста.

О оним људским жртвама тог незадрживог похода, које се мере осмоцифреним, а можда и и деветоцифреним бројевима, остали су писани трагови у многим књигама и повестима, као и они усмени похрањени у колективној меморији оних заједница, етничких група, племена и народа који нису имали среће да у тим походима остану заобиђени. О оним биљним и животињским врстама заувек или скоро ишчезлих и искорењених остали су трагови у музејима и резерватима, док се о оним којима прети нестанак, а којих је све више, брину научници биолошких и еколошких специјалности, а за њихову заштиту и право на опстанак боре се малобројна друштва и појединци, углавном добровољно и волонтерски руковођени још увек живој свести, савести и одговорности. А да та борба не само да није лака, него је потребнија више но икада показује пример једне од тих угрожених врста према којој савремени потомци некадашњих крвавих конквистадора упражњавају чак и више окрутности и безобзирности од својих озлоглашених предака. То је једна од ретких животињских врста која је хиљадама година била присутна у разним варијететима на свим континентима, географским ширинама и климатским зонама, а за коју би се могло рећи да по физиолошком савршенству, навикама, начину живота и понашању има много тога заједничког са његовим човеколиким животињским рођаком, а у неким доменима га чак и далеко превазилази. Ради се о његовом величанству медведу.

Изузимајући његову припадност животињском царству, што и не мора да га деградира с обзиром да се и сам човек све више срозава на ниво животиње, медвед поседује не мали број карактеристика захваљујући којима се може рећи да с првим заслужује ону поменуту титулу величанства. То се пре свега односи на његову величину којој дугује незваничну титулу сувереног господара копнених пространстава планете Земље, јер га у тој категорији надмашује само неколико малобројних врста које се могу наћи једино у изолованим географским областима и климатским зонама. А када се тој величини дода његова појава којој не недостају достојанственост, елеганција и отменост, који већ одавно не красе чак и оне најелитније примерке његовог човеколиког копненог суседа, онда уопште не чуди чињеница да је медвед заступљен много више него иједан његов животињски саплеменик у митовима и легендама скоро свих познатих народа, цивилизација и култура.

Из чињенице да је у већини тих митолошких представа медвед био обдарен врлинама мудрости и племенитости, те многим натприродним моћима може се наслутити човекова исконска и архетипска опчињеност не само том необичном животињом, него и могућношћу да између њега и медведа постоји много дубља веза од оне биолошке. Због тога не чуди да доминантан детаљ у легендама у којима медвед игра главну улогу представља његово претварање у човека и човека поново у медведа, што је нераскидиво повезано са интуитивним веровањем да су медвед и човек једно биће, али и слутњом да је и сам човек некада давно поседовао неке од оних чудесних и готово натприродних физиолошких и физичких способности медведа, које је својом кривицом захваљујући касније изграђеној склоности ка вештачким имитацијама живота нажалост изгубио.

Свакако да се најупечатљивија представа о вези између медведа и човека може наћи у старогрчкој митској причи о лепој Калисти, пратиљи богиње лова Артемиде на коју је једном приликом случајно набасао Зевс, врховни бог, а уједно и највећи заводник и женскарош грчког пантеона. Због тог његовог својства може се лако наслутити наставак приче у којој се Зевс наравно заљубио у Калисту, да би се из те кратке авантуре, једне од његових безброј брачних неверстава, родио мали Аркад. Свакако да Зевсова супруга Хера није пропустила прилику да се освети, као што је након сваког од Зевсових сексуалних скандала чинила. Користећи своје божанске моћи претворила је Калисту у Медведа. Много година касније ће у готово холивудском расплету док буде лутала као медвед по шумама срести младог, лепог и снажног ловца. У њему ће препознати свог сина Аркада и потрчати му радосно у сусрет. Аркад ће се, видевши медведа пред собом, машити лука и стреле. Међутим, Зевс није дозволио да се понови још једно од оних отрцаних мајкоубистава, којима је обиловала грчка митологија. Пре него што је Аркад одапео стрелу претворио је и њега у медведа и преселио их обоје на небо створивши од њих сазвежђа Великог и Малог медведа. Тако се човек отеловљен у Калисти и њеном сину Аркаду захваљујући Хери, Зевсу и медведима уздигао до звезданих висина.

А ако се на тренутак из света митологије пресели на почетак 21-ог века, у време хиљадама година удаљено од оног времена када су медвед и човек, претварајући се један у другог, живели у идиличном братству указаће се готово застаршујућа слика. Само летимичним погледом на ту слику може се доћи до жалосног сазнања да се популација, или како би било сасвим умесно рећи, цивилизација медведа налази на издисају и да броји своје последње године. Од те цивилизације некада распрострањене на свим континентима данас се последњи примерци могу наћи у само нешто више од педесетак земаља света. Број њених припадника који се некада изражавао у милионима данас се у неким земљама и прилично пространим регијама свео на хиљаде, стотине, а не ретко и десетине. У неким великим планинским ланцима, некадашњим омиљеним стаништима свих врста медведа, данас се њихова популација изражава и једноциферним бројевима. Истовремено је све више планина широм Земљиног шара у чијим шумама већ одавно нема медведа. Свакако да је најдраматичнија ситуација у Европи, колевци оне такозване западне цивилизације. Не тако давно могао се у новинама наћи извештај да је у Пиринејима остало још само осам медведа, у Алпима четири, а страховало се да у читавој Западној Европи прети ускоро потпуно ишчезнуће мрког медведа. Прилично иронично звучи податак да су са британских острва, са којих је Запад кренуо у свој финални освајачки поход, медведи истребљени још пре две хиљаде година, за живота староримске империје, претече оних модерних, западних.

Данас се значајније популације медведа могу наћи још само у Русији, те Јужној и Северној Америци. Али што се Америка тиче треба нагласити да се медведима ни тамо не пише добро. У оној Јужној је тренутно у току финална фаза крчења и палења још оно мало преосталих шума како би се прошириле обрадиве површине за узгајање пољопривредних култура неопходних за све рафиниранију и скупљу прехрану све гладније и све дебље медведове некадашње човеколике браће, али и за узгајање оне егзотичне биљке коке од које се праве опијати да би се помогло тој све ситијој братији да лакше побегне од све досадније стварности вештачког раја у којем се не сналази баш најбоље. Док је у оној Северној у току велики лов на преостале медведе инспирисан чиме другим него комерцијалним разлозима. Поједини телесни органи медведа, као што су мокраћни мехур и жучна кеса користе се у традиционалној медицини у неким азијским земљама, што је убијање медведа учинило не само ловачком забавом, него и новом прилично профитабилном граном индустрије. Није на одмет присетити се да то није први пута да су извештачене и снобовске навике упражњаване на колонизованим источним територијама Запада довеле до истребљења неких животињских врста. Пре два века помама за крзнима морске видре на кинеском двору и аристократским круговима довела је до потпуног истребљења та слатке мале животињице вечито насмејаног лица на западној обали северноамеричког континта. Није искључено да иста судбина чека и њеног великог брата медведа на остатку тог истог континента.

А да се тај сукоб између западног човека и медведа не своди само на просто потискивање од стране јачег и губитак животног простора слабијег, већ да се на неким линијама додира води прави рововски рат показали су скорашњи догађаји који се одигравају управо на том најзападнијем фронту, а који због своје бруталности не привлаче превелику пажњу оних такозваних “мејнстрим” медија, и то највероватније из оних добро познатих разлога као што је неуклапање у критерије политичке коректности или због тога што би се у њима могао наслутити онај фамозни и опасни говор мржње. У локалним месечним новинама које излазе у једном малом градићу у најзападнијој канадској провинцији Британској Колумбији, појавио се у октобарском броју опширан чланак са бомбастичним насловом: “Deadly Decisions”, у којем се детаљно описује прави оружани рат који специјалне владине службе воде против локалне популације медведа. У том чланку се наводе прецизни статистички податци према којима је у периоду од априла до јула ове године у читавој Британској Колумбији убијено 249 медведа, те да је тај покољ уследио након 3826 позива узнемирених грађана који су се односили на мрке медведе и 182 позива због оних њихових крупнијих рођака гризлија. Процедура по којој су страдали толики медведи у тако кратком периоду је веома једноставна. Након што добије позив служба која се званично зове: “Conservation Officer Service” шаље на лице места специјално опремљене командосе који по кратком поступку ликвидирају претњу по сигурност и безбедност грађана. Због бруталности са којом се обрачунавају са тим претњама наоружаним припадницима те службе би можда више одговарао онај озлоглашени назив: “Security Forces”.

О стварним димензијама тог рата може се још више сазнати из следећег податка наведеног у истом чланку, а у којем се износи да су у периоду између 2014. и 2018. у истој провинцији од стране исте службе убијена 72 медведа гризлија и 1872 мрких медведа. Да би се лакше схватиле размере поменутих покоља као и њихова оправданост није на одмет напоменути да Британска Колумбија заузима огромну територију од 944.000 км2, коју насељава само нешто више од пет милиона становника, од којих је половина сконцентрисана у њеном највећем граду Ванкуверу. А да би се стекао дојам колико је то пространство према европским мерилима помоћи ће податак да се у ту површину могу сместити Француска и Немачка заједно и да још остане простора за две новокомпоноване државе: Северну Македонију, којој није пошло за руком да се некако угура у Европу, и угледну чланицу НАТО војне алијансе Цену гору, познатију као Монтенегро.

О начину на који функционише поменута служба, као и критеријумима којима се у обављању својих задужења руководи најречитије говори случај Бруса Касаванта који је годинама био њен намештеник и учествовао у извршавању описаних задатака ликвидације медведа који су својим понашањем нарушили територијални интегритет освајача и окупатора, проузроковавши страх за властиту сигурност досељеника. Брус је пре неколико година учествовао у једној операцији његове службе у којој је убијено неколико медведа и након које су остала као сирочад два медведића. По правилу службе он је у телефонском разговору са главним штабом упитао претпостављеног шта да ради са мечићима. Након што је добио наредбу да их ликвидира он је одбио да је спроведе због чега је по кратком поступку суспендован. Вести о том случају су се ипак прошириле и Брус је преко ноћи постао јунак нашег доба и “целебрити”. Своје вишегодишње искуство у оружаној борби против медведа користи данас у борби за њихову заштиту као један од најгласнијих мирнодопских бораца за њихово спашавање од истребљења. Владину службу која га је суспендовала напустио је, мада је судски процес за разрешење тог конфликта још у току. Ново запослење је нашао у једној непрофитној организацији чији делокруг активности је веома сличан пословима које је обављао као владин намештеник, а то је заштита природе и живог света од штетног утицаја човека. Након свега што је доживео у својој радној каријери његов став је јасан и недвосмислен: “Медведи и многе друге животиње се масовно убијају у одсуству било каквог легитимног ризика за људску популацију, и то у пркос чињеници да постоје далеко лакша решења без употребе ватреног оружја.”

Са Брусом се у потпуности слаже и Сузан Флинт, која се силно уплашила када је једног јутра протеклог лета кроз прозор своје куће на периферији Ванкувера угледала у ограђеном дворишту до зуба наоружаног командоса владине службе “Conservation Officer Service” како под окриљем мандата заштите живог света дискретно лови медведе у стамбеним четвртима двоипомилионског града. Након што је протестовала и захтевала да ловац напусти њено двориште у које је бесправно упао била је ухапшена од стране полиције, коју је наоружани уљез позвао у помоћ, и то заједно са двојицом суседа који су јој се придружили да јој помогну у одбрани приватног поседа од владиних намештеника. Приликом хапшења њој је чак одузет и мобилни телефон. Након што је пуштена из притвора изјавила је да би владини службеници уместо што се баве забрањеним ловом на медведе требали да се брину о животињама, а не да их убијају. Њој се придружује и Силвија Долсон, директор друштва за заштиту медведа: “The Get Bear Smart Society”, која је недавно изјавила да је та владина служба “изгубила смисао за етичке и моралне вредности”, јер убија мечке и њихове младунце само зато што код појединих грађана изазивају непријатна осећања када их угледају. Због свега наведеног не чуди чињеница да према најновијим истраживањима 70% испитаних грађана Британске Колумбије нема никакво поверење у намештенике владине службе за конзервацију.

А што се етике и морала тиче они су за западног човека одувек били на врху листе приоритета, поготову у последњих неколико стотина године своје просветитељске мисије. У остваривању те, као и осталих својих бројних мисија он је испољавао своју пословичну ревност и фанатичност тако да је не ретко губио смисао за реалност и испадао прилично лицемеран. Јер док је у својим метрополама на сва уста хвалио достигнућа те своје посвећености општечовечанском добру тамо на периферији, далеко од очију јавности, страдале су десетине и стотине милиона њему сличних људских бића, а из природе нестајале хиљаде биљних и животињских врста. На сличан начин док се на периферији градова бескомпромисно оружано обрачунавао са медведима у тим истим градовима пси и мачке претворени у такозване кућне љубимце уживали су такву бригу и законску заштиту о којој су чак и људи, поготову они са периферије, могли само да сањају. А да би се та брига за своје нове животињске љубимце уздигла на највиши могући ниво, до чега је западном човеку нарочито стало, измишљене су, и још увек се измишљају, нове гране индустрија. И то почев од оних из домена исхране и одевања, па преко забаве, улепшавања, козметике и “фитниса”, све до лечења, које осим лекарске неге укључује и лекове, па чак и специјалне санаторијуме за збрињавање паса и мачака оболелих од депресије.

Истовремено са отварањем првих санаторија за лечење депресије и осталих психичких поремећаја кучића и мачића покољ медведа у Британској Колумбији се наставља несмањеним темпом. Како се рекордна 2019. ближи крају са линија фронта скоро свакодневно стижу извештаји о успесима припадника јединица “Conservation Officer Service”, који не маре много за своју непопуларност међу грађанима. Тако је 25. октобра јављено да су на периферији града Пентинктона у близини основне школе убили пет мрких медведа. А само недељу раније у оближњем граду Келовни ревносни владини командоси убили су шест мрких медведа. Ако се узме у обзир податак до којег су некако успели да дођу они савесни борци за заштиту медведа према којем су 70% намештеника те службе или активни ловци, или су некада били чланови ловачких друштава, онда се можда може и оправдати њихова страсна жеља да се у условима забране лова на медведе под окриљем службене дужности дочепају вредних трофеја. А о могућим комерцијалним ефектима од продаје поменутих медвеђих органа на кинеском тржишту, као додатном мотиву за неуобичајено високу продуктивност у убијању медведа у Британској Колумбији, може се само нагађати.

Град Ванкувер, као и читава Британска Колумбија, представљају веома привлачну дестинацију за милионске хорде туриста, поготову оних из Западне Европе, који крстарећи њеним бескрајним ретко насељеним територијама користе јединствену прилику да доживе како је њихов континент изгледао у она давна времена пре него што је почела технолошка и освајачка авантура западног човека. А да се не помиње могућност да виде медведе, од којих тешко де је још понеки примерак опстао у њиховим земљама. Наравно да им тај угођај неће бити покварен оним причама о њиховом страдању, јер такви извештаји не проналазе лако пут до оних најчитанијих и најгледанијих медија. Њих не спомиње ни мала Грета јер је веома заузета спашавањем планете од измишљених климатскох промена тако да нема времена за стварна страдања медведа. Али и да има времена било би то заиста велико бреме за једно дете.

Ти исти туристи након тог незаборавног провода и сафарија добиће од гостопримљивог домаћина као бонус прилику да се на самом крају суоче и са духовном димензијом свега онога што су уз помоћ физичких чула имали прилике да виде. Након што су у аеродромској згради предали своје кофере на точкићима и кренули ка терминалима у пространом излазном холу пред њима ће се појавити онај чувени чамац са митским морнарима, дело славног вајара и резбара Била Рида. Потекавши из мешовитог брака од мајке припаднице староседелачког народа Хаида и оца Американца шкотског порекла Билу Риду као да је судбински било предодређено да на самом крају своје уметничке каријере створи једно монументално вајарско дело које ће кроз визуру староседелачких митолошких представа испричати једну од можда најлепших и најупечатљивијих икада испричаних прича о оној метафизичкој пловидби човека и његових животињских сапутника ка одредишту које се, како време одмиче, чини све неизвеснијим.

Ти хералдички и традиционални мотиви који красе тај кану су вањски израз космологије и веровања народа Хаида чија култура је цветала на истоименом архипелагу уз северозападну обалу Британске Колумбије, верује се и читавих 8.000 година пре него што се на сопствену несрећу нашла на путу европске колонизације остатка планете. Свакако да данашњем западном човеку неће бити ни мало лако да схвати начин на који су стварност и свет око себе тумачиле културе које су хиљадама година опстајале пре него што се он појавио са својом филозофијом живота сведеном на телесне ужитке, материјалистички прагматизам, лагану забаву и празноглаву доколицу.

Јер та чудна посада ће се просечном посматрачу неупућеном у тајанствене светове домородачких мистерија на први поглед учинити гротескном. Али те комплексне фигуре сигурно не представљају подваријанту модерног театра апсурда, већ конкретну манифестацију сложености форми које људски дух може узети у Хаида култури. Универзалност мудрости Хаида лежи у њиховом схватању да било која веза према вањском свету почива на способности да се препозна она заједничка нит која повезује све. Више него обични симболи, та уравнотеженост и измешаност људских и животињских ликова у тим сложеним и скоро апстрактним фигурама могла би се схватити и као ентропија пресликана из универзума у срж саме природа, али и као порука колико је за човека витално да обрати пажњу на инстикт. Сама за себе животиња није ни добра ни зла, она је део природе, то јест она следи сопствене инстикте који се човеку често чине мистериозним, не схватајући да је темељ његове властите природе такођер инстикт, као онај заједнички свеповезујући амалгам на којем би требало да почива хармонија природе и космоса.

Међутим, мало ко из те путничке масе састављене из вештачке глобализоване мешавине западних оригинала и њихових мултикултурних сурогата ће чак и приметити ту Ридову шест метара дугачку и скоро четири метра високу скулптуру. Њихово капиталистички кондиционирано поље интересовања је далеко приземније и бизарније. Понеки од њих ће се, привучен још неугашеним трагом радозналости, зауставити и направити неколико “фотки” које по правилу тешко да ће икада више погледати. Док ће огромна маса ужурбано продужити ка терминалима где ће их чекати “фри шопови”, или ће уколико имају вишка времена свратити у оближњу аеродромску мензу да презалогаје како не би, уста пуних оне Павловљеве пљувачке, прегладнели до оног жељно ишчекиваног авионског оброка урачунатог у цену карте.

Ти мало гладнији путници ће док буду јели, не скидајући поглед са својих паметних телефона, једва имати времена да у уста трпају укусне залогаје, а да се не помиње готово занемарљива могућност да би могли приметити Ридов кану боје жада који ће у тој аеродромској вреви и жамору мирно и достојанствено на само петнаестак метара од њих пловити натоварен морнарима у чијим ликовима наравно да неће препознати ни жабу, ни дабра, ни вука, ни орла, ни жену мишицу, ни жену ајкулу, ни крманоша гаврана, ни медведа на прамцу окруженог члановима своје породице, женом медведом и два мечета. Можда ће им се поглед када га буду на кратко скидали са њихове магичне справе зауставити на озбиљном лицу поглавице и капетана те дружине, који им се сигурно неће свидети јер ће их подсвесно подсећати да она духовна вертикала, одавно ишчезла из његове једнодимензионалне перцепције живота, још увек на овом свету постоји.

А када се нешто касније винувши се ка небу буду сладили оним тако жељно ишчекиваним оброком, неће се сигурно ни сетити да на том истом небу постоје сазвежђа Великог и Малог медведа ка којима су баке и деде неких још увек живих култура упирали прсте и говорили својим унуцима: ако вам је децо тешко само погледајте ка Великом и малом медведу. А исто се тако неће сетити да у колективној меморији човечанства постоје записани они бесмртни митови захваљујући којима ће се у оним далеким будућим временима када на планети Земљи више не буде било ни западног човека, ни медведа сачувати сећање на она времана када су на тој истој планети и њеним метафизичким предграђима обитавали у хармонији медведолики људи и човеколики медведи. И на времена када је између мушкараца и жена постојала она инстиктивна веза, и када је између њих, као и у читавом космосу владао принцип љубави, а између свих бића осећај заједништва, на времена када су се чак и боговима опраштала неверства, јер су се из тих неверстава рађали јунаци који ће се уз ону духовну вертикалу уздизати на небо, претварати у сазвежђа и постајати делићима вечности од које смо сви ми, и људи и животиње, на суптилан и недокучив начин саздани.

За П.У.Л.С:  Милован Шавија

  čovek, Istorija, priroda, simboli, Zapad