Sartrov “Zid” ili gde je Ramon Gris?

Može se reći da je Sartr jedan od retkih, koji mogu da doprinesu dvema, najširim društvenim oblastima, a to su književnost i filozofija. Titulu književnika ali i filozofa, i nobelovca koji odbija nagradu za koju drugi žive, nosi  sasvim opravdano. Ovaj francuski egzistencijalista, esejista, i dramski pisac u pripivetci Zid opisuje jednu slučajnost života, i njenu srećnu ironiju za vreme španskog građanskog rata, a  koja bi se mogla nazvati i ironija srećne okolnosti. Ironija čitavog slučaja koji se zbio u ovoj priči, kulminira obrtom, što je još jedan ukras ovog dela. Sartr se ovde bavi temom psihologije junaka, u noći između kobne sutrašnjice i bezbrižnosti prošlog dana.

Gurnuli su me u neku veliku belu sobu, oči su mi počele žmirkati, jer ih je vređalo svetlo.

Ovo su prve reči Ibiete, glavnog junaka ove priče, koji odmah pokazuje svoju otmenost, smirenost, dostojanstvenost i snishodljivost preko uvrede od strane svetla. Sartr pokazuje glavnu crtu svog junaka, a to je pristojnost i ovaj karakterni ukras biće veoma važan dok traje ova priča, a to je nekoliko sati života tri čoveka pred streljanje. Ibieta se našao u nezgodnoj situaciji, sa još dva poznanika (Huanom i Tomom) u zatvorskoj ćeliji. Zaplet priče ali i glavno pitanje na koje glavni junak nije hteo da odgovori, a ujedno i odgovor na pitanje zašto se tu našao glasi:

Gde je Ramon Gris?

U životu ovog čoveka, ovo je bilo pitanje poput pitanja smisla života, ili pitanje život i smrti. Nakon noći provedene u ćeliji, rečeno im je da će sledećeg dana biti streljani. Tada kreće glavni deo priče – agonija, koji se dešava u ćeliji, a gde se tri života muče sa sopstvenim i neizbežnim mislima, kao nečim što im je jedino i poslednje ostalo.

Sartr daje sliku tri čoveka, koji su različiti u trenucima iščekivanja smrti. Ibieta koji je bio miran, priseban, gotovo obuzet  ravnodušnošću, izazvanu besom ali je i dalje ostalo pitanje da li je to ravnodušnost u stanju afekta ili onaj stvaran, iskreni prestanak volje za životom. Huan je bio najmlađi od njih, vrlo naprasit, a najviše uplašen što se odražavalo i po boji njegovog lica koje je bilo prebledelo, prema svedočenju njegovih suza. Treći, Tom je bio dobra duša, kako je Ibieta govorio, ali nije želeo da prihvati šta se dešava i šta ga čeka. Ibieta je ovde bio najprisebniji i svestan onoga što ih je zadesilo, svestan sudbine, koju prihvata ili koja je bila u nastojanju da bude prihvaćena i želeo je da je dočeka pristojno. Ovaj stav o pristojnom čekanju smrti više puta je ponovljen u pripovetki, što govori o značaju i cenjenju života, a što se menjalo kako je priča tekla povećavanjem straha od smrti. To menjanje mišljenja, ovde je pokazivalo paradoks, i sukobljavanje sa samim sobom.

Nisam hteo umreti kao životinja, hteo sam razumeti.

Ovo je pokazatelj da je Ibieta čovek koji želi da završi svoj život onako kako ga je i proživeo – dostojanstveno, uporno skretajući pažnju na druge stvari, a ostajući svestan onoga šta se dešava. Konstatacija da se smrt razume, daje vrlo jasan i dubok ton. Dok su njegovi saputnici bili do te mere uplašeni, da su pokazivali znake koje životinje pokazuju u znacima nagona, protagonista ove priče, u svojim najcrnjim mislima opominjao je sebe na ponašanje. Ovo bi značilo shvatiti na koji se način živelo, shvatiti prošlost, sumirati je zajedno sa sadašnjicom i onim što sleduje. Sartr kroz Ibietinu noćnu moru u ćeliji, obelodanjuje onu pojavu “prolaženja života ispred očiju”, kada se svako uplaši sopstvenog života i momenta apsurda koji to donosi, a to predstavlja egzistencijalna pitanja gde se život na završetku sumira očima ništavila. Ovo je u bliskoj vezi sa Sartrovim stavom da čovek najpre egzistira, a da potom sebe definiše; da najpre postoji, a naposletku života vidi šta je želeo da bude. Ta krajnja definicija kod njegovog junaka značila je apsurd, tezu da je sve bilo bezvredno i nastup ravnodušnosti. Prestanak cenjenja života, a opet pokušaj s druge strane da se objasni kako je lep, ili je bar bio lep, pokazivao je jednu odluku koja nije doneta, jednu misao koja nije dovršena, i jednog čoveka između dva odgovora.  Ujedno, to je bilo apsurdno i u konfliktu. Ali to je mučilo junake Zida.

Pojava lekara u njihovu ćeliji trebala je da donese mir i lek, a unela je nemir i bol, ali su se svi složili oko jedne stvari: mrzeli su ga, jer su znali da je ušao živ čovek, dok su oni znali da su mrtvi od trenutka kad im je rečeno da će biti. Zanimljiva je činjenica da je lekar tu značio pomoć, dok je Sartrovim likovima baš to bila smetnja, odmaganje, pa čak i podsmevanje njihovim očekivanim smrtima. Oni su znali da lekar za smrt ne postoji, da je on tu bespotreban i u njemu nisu videli spas. Razgovori između junaka ove priče bile su sadržaji teških reči, neprihvatanja realnosti, pokušaja bežanja, iskušenja, ali i posuti svetlim trenucima nade, da ipak može nešto da se promeni na bolje, da postoji sutra, ne kao  neki pojam iz bajke već stvarnosni. Ti dijalozi, koje su vodili bili su prorokovanja šta će se desiti nakon smrti, sa njihovim telom i pitanjima vezanim za to. Mučio ih je strah, kao važno osećanje ove priče. Ono što se u priči takođe pominje, a iz čega se najbolje vidi šta se dešava sa svesnim duhovnim umiranjem Ibiete, jeste lik njegove devojke Konče. Iako su bili samo godinu dana u vezi, Ibieta ju je mnogo voleo, ali je u zatvoru ta ljubav nestala. Nestala je, jer je ovaj junak došao do stanja kada se protivi svom telu, sebi i to zbog toga što uskoro neće postojati, a u trenucima čekanja, to saznanje za njega bilo je kao i misao da nije živeo. Nestala je potreba za zagrljajem, užasavala ga je pomisao da je vidi poslednji put. Odavde se vidi, kako Sartr kaže nežno saučešće kojeg se gnušao, a koje je krivac za preveliku ravnodušnost, koje je opet krivo za gubitak želje za životom. Sartr opisuje trenutke pred smrt i zla koja sa tim nadolaze. Strah, tuga, bes, ravnodušnost, bezvolja, pa čak i neka pakost i drski ponos javljaju se u ovoj ćeliji sve do trenutka kobi. U tom zlom trenutku, nekome je pozlilo, neko je plakao, i ovde se tek javlja pravi ton želje da se ipak posle svega živi i da je mirenje sa životom uvek i svuda lažno. Ovoj sceni kao prikazu telesnog reagovanja na smrt, a koje je odraz psihičkog, Sartr daje dublji značaj – značaj nesvesnog reagovanja i one hipoteze o žudnji za životom..

Gde je Ramon Gris?

Ovo je zanimalo one u čijim je rukama bio Ibieta a gde je zapravo Ramon Gris, gde se krio, znao je samo on. Znao je, ali nije želeo da kaže. Ramon Gris krio se kod svog rođaka, država ga je tražila, jer je digao glas protiv diktatorskog režima. Razlog zbog kojeg Ibieta nije želeo da ga oda, leži u vrednosti svačijeg života. Sartr ovde govori o veoma važnoj tezi, a to je da je život kao takav vredan, i ne stavlja ga u relacioni niti poredbeni karakter. Ovo i jeste pitanje ljudskog života kao onog egzistencijalnog. I Dostojevski se bavi ovom mišlju, kroz dela Raskoljnikova koji ubija staricu i njenu sestru, nakon čega sledi večita dilema predati se ili ne, i pitanja da li je čovek ovlašćen da oduzima živote drugih svojom rukom, i na taj način počini zločin i da sebi za pravo da odvaja “vaške” od onih koji to nisu, zelenaše od poštenih. Raskoljnikov je bio poput onih koji su tražili Ramona Grisa, moćnika kod kojih su zakon i pravda iskrivljeni pojmovi. Niz moralnih i etičkih pitanja vezanih za pitanje vrednosti života, Sartr je pokazao kroz Ibietu, koji je smatrao da su njegov i život Ramona Grisa podjednako važni, pa čak za interes države više život onog koga krije. To nije bilo prijateljstvo, već neka vrsta ravnodušnosti prema životu koja ga je snašla, ili  prkosa nakon svega što je doživeo.

Radije bih crkao nego izdao Grisa. Zašto? Nisam više voleo Ramona Grisa. Moje je prijateljstvo prema njemu umrlo malo pre svitanja, u isto vreme kada i ljubav prema Konči, u isto vreme kada i želja da živim. Bez sumnje cenio sam ga uvek: bio je nepokolebljiv. Ali nije to bio razlog da pristanem umreti umesto njega; njegov život nije vredeo više od moga; ničiji život nije imao vrednosti.

Čitava ta stvar oko Ramona Grisa i potrage za njim završila se tako što su živog ostavili samo Ibietu. Onu dvojicu su streljali, a Ibieta je ostao onaj kome život ipak može biti pošteđen u zamenu za život Ramona Grisa..

Zid kroz koji se ne može

Postaviće čoveka uza zid, pucati u njega dok ne crkne; da li ću to biti ja ili Gris, ili neko drugi, svejedno je.

Metaforom zida ovaj Francuz otkriva i smisao koji govori da se dalje ne može, da ako čovek vidi zid, da je to znak da je na gubitku, u duelu sa neprobojnim staklom i onim neprolaznim; da će, tu gde se nalazi ostati i nikada neće preći na drugu stranu. Stati ispred zida, Sartr vidi kao činjenicu da je čovek stao u sred svog koraka, da ga je nešto prekinulo u idenju, i da tamo gde je krenuo neće ni stići. Ibieta je dobio svoju šansu koju nije želeo da iskoristi, iz pakosti prema nadređenima u zatvoru i inata prema sebi, odlučio je da neće odgovoriti na pitanje od neverovatne vrednosti, vrednosti njegovog života. Odlučuje da slaže i kaže da je groblje mesto skrivanja, dajući tome podrugljiv ton, ni sluteći da će mu baš to, jedna smešna laž koju koristi da se podsmeva, spasiti život od koga se već oprostio. Sartr ovoj priči daje veliki obrt, zbog čega je ona možda i najinteresantnija njegova pripovetka. Nakon što Ramona Grisa zaista nalaze na groblju, gde se sasvim slučajno našao sklanjajući se od rođaka, ova istinita laž Ibieti prkosi, što Sartr pokazuje u poslednjoj sceni gde se on na sav glas smeje, jer zna da je to znak da ga je život pobedio ironijom. Interesantno je to što Ibieta, koji je najviše pripremljen za streljanje, ostao živ, dok su njegovi poznanici više pokazivali želju da žive, i držali se za svoj život, a na kraju bili streljani. Ova pripovetka pokazuje jednu srećnu okolnost u nesrećnom toku dešavanja. Menjanje raspoloženja, pa čak i karaktera likova, najviše glavnog junaka, koji ide od smirenosti preko ravnodušnosti, pa sve do inata hijerarhizovane su na svakoj stranici. Prkoseći sebi, na kraju čekao je svoju smrt koja mu se nasmejala u lice, i prošla pored njega..

Da li je Pablo Ibieta odgovoran za smrt Ramona Grisa?

Zanimljivo je da Ibieta nije bio spreman da umre kada je to Ramon Gris odlučio, a tako je bilo i obrnuto. Ibieta je želeo da “nasamari” vojnike po cenu sopstvene smrti za koju se pripremio, ali na taj način postao je odgovoran za jednu smrt – smrt Ramona Grisa, koji mu ju je ukrao. Laž koja je istina, i istina koja se krila u tom momentu bila je laž. Prema saznanju glavnog junaka, Ramon Gris je bio kod rođaka, ali ironija sudbine i njegov odgovor na pitanje gde je Ramon Gris, dovela je Ramona u smrt, a njega na slobodu. Na ovo pitanje trebalo je pažljivo odgovoriti. Trebalo je dobro promisliti, mudro proceniti. Pitanje gde je Ramon Gris za Sartra znači pitanje pronalaska smisla. A odgovor na to pitanje: koliko smo blizu zida.

Za P.U.L.S.E Anđelina Marčeta

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Književnost, Žan Pol Sartr