Osnovne psihološke funkcije umetnosti – U knjizi Umetnost kao terapija, filozof Alan de Boton (Alain de Botton) se udružio sa istoričarem umetnosti Džonom Armstrongom (John Armstrong) kako bi ispitali najintimniju svrhu umetnosti: njenu sposobnost da posreduju u popravljanju naših psiholoških nedostaka i ublažavanju naše anksioznosti od sopstvene nesavršenosti. Njihov osnovni stav je da umetnost predstavlja mnogo više od pukog estetskog zadovoljstva, umetnost je oruđe koje ima složenu, ali neizostavno važnu svrhu u našem postojanju:

Kao i drugi alati, i umetnost ima moć da proširi naše kapacitete iznad onih kojima nas je priroda prvobitno obdarila. Umetnost nam nadoknađuje određene urođene slabosti, u ovom slučaju uma, a ne tela, slabosti koje možemo nazvati psihološkom lomljivošću.

De Boton i Armstrong iznose sedam osnovnih psiholoških funkcija umetnosti:

1. PAMĆENJE

S obzirom na duboke nedostatke našeg pamćenja i nepouzdanost njegovog samoispitivanja, nije iznenađujuće što strah od zaborava – od zaboravljanja određenih detalja o ljudima i mestima, ali i zaboravljanja sve one minuciozne, ovozemaljske građe čijim spajanjem se dobija naša celovitost – predstavlja ogroman izvor nespokoja za nas. Budući da se i kod sećanja i kod umetnosti radi podjednako o stvarima koje su izostavljene kao i o stvarima koje su naglašene, de Boton i Armstrong tvrde da umetnost nudi protivotrov za ovu nelagodu:

Ono što nas brine kod zaborava (…) obično je veoma partikularno. Nije u pitanju samo nešto u vezi sa nekom osobom ili scenom; želimo da se sećamo onoga što je zaista važno, a ljudi koje nazivamo dobrim umetnicima su delimično oni koji su, čini se, doneli pravi izbor o tome šta će saopštavati, a šta izostavljati. (…) Mogli bismo reći da dobra umetnička dela utvrđuju srž onoga što je od značaja, dok ona slabija, iako nas nesporno na nešto podsećaju, puštaju suštinu da im izmiče. To je kao prazan suvenir.

Umetnost, dakle, nije samo ono što se nalazi u ramu, već je i sam ram iskustva:

Umetnost je način očuvanja iskustava, od kojih su mnoga prolazna i lepa, a za koje nam treba pomoć da ih sačuvamo.

 

2. NADA

Naš konfliktni odnos sa lepotom predstavlja neobičan paradoks: umetnost koja izaziva univerzalno divljenje je ona koja spada u “lepu” – to su prikazi veselih i prijatnih scena, lica, predmeta i situacija – dok „ozbiljni“ kritičari i poznavaoci umetnosti to vide kao manjak ukusa i inteligencije. (Prema nezaboravnoj definiciji Suzan Sontag, to dvoje je već neraskidivo povezano: „Inteligencija (…) je zapravo vrsta ukusa: ukusa za ideje.“) Ovako de Boton i Armstrong razmatraju te implikacije:

Ljubav prema lepoti često se smatra niskim, čak i „lošim“ odgovorom, ali pošto je toliko dominantna i široko rasprostranjena zaslužuje pažnju i možda sadrži važne tragove o ključnoj funkciji umetnosti. (…) Briga o lepoti je dvojaka. Prvo, navodno lepe slike hrane sentimentalnost. Sentimentalnost je simptom nedovoljnog bavljenja složenošću, pod kojom se zapravo misli na probleme. Lepa slika kao da sugeriše da bi čovek mogao da ulepša svoj stan prikazom nekog cveća. Ako bismo sliku pitali šta nije u redu sa svetom, njen odgovor bi mogao biti: „Nemate dovoljno japanskih vodenih vrtova“ – što je odgovor koji izgleda da ignoriše sve urgentnije probleme sa kojima se suočava čovečanstvo (…) Sama nevinost i jednostavnost slike čini se da uskraćuje svaki pokušaj poboljšanja života u celini. Drugo, s ovime je povezan strah da će nas lepota umrtviti i ostaviti nedovoljno kritičnim i alarmiranim spram nepravde koja nas okružuje.

Ali ove brige su, tvrde oni, obmanjujuće. Optimizam, a ne neuspeh inteligencije, kritična je kognitivna i psihoemocionalna veština za našu težnju da živimo dobro – na šta čak i neuronauke ukazuju – a nada, njegova kočija, treba da se ceni, ne osuđuje:

Veselost je postignuće, a nada je nešto što treba slaviti. Ako je optimizam važan, to je zato što mnoge ishode određuje koliko smo optimizma uneli u izvršenje zadatka. To je važan sastojak uspeha. Ovde dolazi do sučeljavanja sa elitističkim gledištem da je talenat primarni uslov dobrog života, ali u mnogim slučajevima razliku između uspeha i neuspeha ne određuje ništa više do našeg osećaja za ono što je moguće i energije koju možemo prikupiti da ubedimo druge u naše zasluge. Naša propast može biti predodređena ne odsustvom veštine, već odsustvom nade.

Pojednostavljeno i dirljivo rečeno, isplati se „zamisliti neizmernosti“.

De Boton i Armstrong nude primer:

Plesačice na Matisovoj slici nisu nesvesne nevolja koje postoje na ovom svetu, ali sa stanovišta našeg nesavršenog i konfliktnog – ali uobičajenog – odnosa sa stvarnošću, možemo u njihovom stavu naći ohrabrenje. Dovele su nas u kontakt s blagim, bezbrižnim delom sebe koji nam može pomoći da se izborimo sa neizbežnim odbacivanjima i poniženjima. Slika ne sugeriše da je sve u redu, kao što ni ne sugeriše da žene uvek uživaju u prisustvu drugih žena, niti sugeriše njihovu povezanost međusobnom podrškom.

I tako se vraćamo na to zašto nam lepota peva:

Što su nam životi teži, to će nas elegantan prikaz cveta više pokretati. Suze – ako dođe do njih – nisu odgovor na to koliko je slika tužna, već kako je lepa.

Trebalo bi da možemo da uživamo u idealnoj slici, a da je ne smatramo lažnim prikazom toga kako stvari stoje. Takva divna, iako parcijalna, predstava može nam biti utoliko dragocenija, jer smo svesni koliko retko život ispunjava naše želje.

3. TUGA

Budući da smo stvorenja beskonačne unutrašnje kontradikcije, umetnost nam može pomoći da budemo celovitiji ne samo širenjem kapaciteta za pozitivne emocije već i pomaganjem da u potpunosti ovladamo negativnošću, kao i da je obrađujemo – čineći to dostojanstveno i podsećajući se na “legitimnost mesta tuge u dobrom životu “:

Jedna od neočekivano važnih stvari koje nam umetnost može učiniti je da nas nauči kako da uspešnije patimo. (…) Mnoga umetnička postignuća možemo videti kao „sublimiranu“ tugu umetnika, a zauzvrat, u recepciji, i tugu publike. Termin sublimacija potiče iz hemije. Označva postupak kojim se čvrsta supstanca direktno transformiše u gas, a da prethodno ne postane tečna. U umetnosti se sublimacija odnosi na psihološke procese transformacije, u kojima se bazična i neimpresivna iskustva pretvaraju u nešto plemenito i dobro – upravo ono što se može dogoditi kada tuga susretne umetnost.

Iznad svega, tvrde de Boton i Armstrong, umetnost nam pomaže da se osećamo manje usamljeno u svojoj patnji, zbog koje društveni izraz naše tuge dobija neku vrstu potvrdnog dostojanstva. Oni daju primer fotografije  Nan ​​Goldin, koja se, podjednako radoznalo i sa poštovanjem, bavila životom kvir zajednice, mnogo pre nego što su pobornici takve umetnosti, poput Endrjua Salivana (Andrew Sullivan) prvi stavili politiku homoseksualnosti u središte pažnje glavnog diskursa kulture:

Do nedavno, homoseksualnost je uglavnom bila izvan oblasti umetnosti. U delu Nan Goldin, koje je kao iskupljenje, ona je jedna od centralnih tema. Njena umetnost ispunjena je velikodušnom pažnjom prema životima svojih subjekata. Iako je možda nismo svesni u početku, njena fotografija mlade i, kako primećujemo, lezbejke koja se gleda u ogledalu komponovana je sa najvećom pažnjom. Mehanizam refleksije je ključan. U samoj sobi žena je van fokusa; ne vidimo je direktno, samo zamagljenu bočnu stranu lica ili ruku. Akcenat je na šminci koju je upravo koristila. U ogledalu je vidimo onakvu kakvu želi da je vide: upečatljivu i elegantnu, ruka joj je lepa i ubedljiva. Umetničko delo funkcioniše poput ljubaznog glasa koji kaže: „Vidim vas onako kako se nadate da ćete biti viđeni, vidim vas vredne ljubavi“. Fotografija razume čežnju da postanemo uglađenija i elegantnija verzija sebe. To naravno zvuči kao najočiglednija želja; ali vekovima, delimično i zato što nije bilo onih poput Goldin, bila je sve osim toga.

U tome se, tvrde oni, krije jedan od najvećih poklona umetnosti:

Umetnost može pružiti visoku i važnu tačku gledišta sa koje ćemo ispitati muke u našem stanju.

4. REBALANSIRANJE

Sa našom fluidnošću, gomilom mučnih kontradikcija i kulturom davanja prednosti produktivnosti nad prisustvom, nije ni čudo što nam treba ponovno nalaženje centra. Upravo to može da ponudi umetnost:

Malo nas je u potpunosti kako treba uravnoteženo. Naše psihološke istorije, odnosi i radne navike ukazuju na to da naše emocije mogu opasno da se nagnu u jednom ili drugom smeru. Na primer, možemo imati tendenciju da budemo previše samozadovoljni ili previše nesigurni; previše poverljivi ili previše sumnjičavi; preozbiljni ili previše vedri. Umetnost nam može pružiti koncentrovane doze raspoloženja koja nam nedostaju, i na taj način vratiti ravnotežu u naše unutrašnje živote.

Ova funkcija umetnosti takođe pomaže u objašnjavanju velike raznolikosti naših estetskih preferencija – kako se naša individualna neravnoteža razlikuje od jednog do drugog, tako se razlikuju i umetnička dela kojima hoćemo da ih ublažimo:

Zašto neke ljude privlači minimalistička arhitektura, a druge barok? Zašto su neki ljudi uzbuđeni golim betonskim zidovima, a drugi cvetnim uzorcima Vilijama Morisa? Naši ukusi će zavisiti od toga koji deo našeg emotivnog spektra počiva u senci, zbog čega mu je potrebna stimulacija i naglašavanje. Svako umetničko delo prožeto je određenom psihološkom i moralnom atmosferom: slika može biti spokojna ili nemirna, hrabra ili pažljiva, skromna ili samopouzdana, maskulina ili feminina, buržujska ili aristokratska, a naše preferencije prema jednoj od ovih vrsta odražavaju naše različite psihološke praznine. Gladni smo umetničkih dela koja će nadoknaditi našu unutrašnju slabost i pomoći nam da se vratimo na nivo održive vrednosti. Delo nazivamo lepim kada pruža vrline koje nam nedostaju, a odbacujemo kao ružno kada nam nameće raspoloženja ili motive zbog kojih se osećamo ili ugroženi njima ili odveć preplavljeni. Umetnost pruža obećanje unutrašnje celovitosti.

Posmatranje umetnosti iz ove perspektive, tvrde de Boton i Armstrong, takođe nam pruža potrebnu samosvest kako bismo razumeli zašto možemo negativno odreagovati na neko umetničko delo –  to je uvid koji bi mogao sprečiti naše omalovažavajuće reakcije. Sposobnost da prepoznamo šta nekome nedostaje da bi mu se umetničko delo učinilo lepim omogućava nam da sprovedemo esencijalnu praksu davanja prioriteta razumevanju spram oholost. U tom pogledu, umetnost je takođe mehanizam za podešavanje i prilagođavanje naših moralnih vrlina. U stvari, neka od najpoznatijih umetničkih dela u istoriji utemeljena su na moralnim misijama – ono što de Boton i Armstrong nazivaju „pokušajem da podstaknemo svoje bolje ja kroz kodirane poruke podsticaja i opomene“ – na šta često odgovaramo otporom i indignacijom. Ali zbog takvih reakcija mašimo važnu poentu:

Na umetnička dela koja nas bodre možemo gledati i kao na nametljiva i kao na nepotrebna, ali ovo bi imalo za pretpostavku da je podsticanje vrline uvek suprotno našim željama. Međutim, u stvarnosti, kada smo mirni i ne trpimo napade, većina nas žudi da bude dobra i ne bi nam smetao neki neobični podsetnik da budemo takvi; jer jednostavno ne možemo da pronalazimo motivaciju iz dana u dan. U odnosu na naše težnje ka dobroti, patimo od onoga što je Aristotel nazvao akrazija ili slabosti volje. Želimo da se ponašamo dobro u našim vezama, ali pod pritiskom omanemo u tome. Želimo da napravimo više od sebe, ali gubimo motivaciju u kritičnom trenutku. U ovim okolnostima možemo izvući ogromnu korist iz umetničkih dela koja nas podstiču da budemo najbolje verzije sebe, što je nešto na šta bismo gledali sa prezirom ukoliko bismo se manično plašili spoljnih uticaja ili ako sebe smatramo već savršenim.

Najbolja vrsta opominjuće umetnosti – umetnosti koja je moralna, bez da je „moralistička“ – razume kako je lako biti privučen pogrešnim stvarima.

Zadatak umetnika je, dakle, da pronađu nove načine kako da otvore oči pred dosadno poznatim, ali kritički važnim idejama o tome kako da se vodi uravnotežen i dobar život.

Oni lepo sažimaju ovu funkciju umetnosti:

Umetnost nam može uštedeti vreme – i spasiti život – kroz korisne i instinktivne podsetnike na ravnotežu i dobrotu o kojima ne bi trebalo nikad da pretpostavimo da znamo dovoljno.

5. SAMORAZUMEVANJE

Uprkos našim najboljim naporima u samorazumevanju, prečesto sami sebi predstavljamo delimične ili potpune misterije. Umetnost, sugerišu de Boton i Armstrong, može pomoći u osvetljavanju onih najmanje istraženih ćoškova naše psihe i mogu učiniti opipljivim slutnje intuicije koje možemo samo osetiti, ali ne i artikulisati:

Nismo transparentni sami sebi. Imamo intuicije, sumnje, slutnje, nejasna razmišljanja i neobično pomešane emocije, koje se sve opiru jednostavnoj definiciji. Imamo raspoloženja, ali ih zapravo ne poznajemo. Tada, s vremena na vreme, nailazimo na umetnička dela koja kao da se uklapaju u nešto što smo osetili, ali nikada ranije nismo prepoznali. Aleksandar Poup je identifikovao centralnu funkciju poezije kao davanje jasne forme mislima koje doživljavamo kao napola oblikovane: „ono što se često mislilo, ali nije tako dobro izraženo“. Drugim rečima, neuhvatljivi deo našeg sopstvenog razmišljanja, sopstvenog iskustva uzima se, uređuje i vraća nam se bolji nego što je bio ranije, tako da konačno osećamo da jasnije raspoznajemo sebe.

I više od toga, tvrde oni, zaveštanje umetnost samospoznaje daje nam jezik kojim to možemo preneti drugima – nešto što objašnjava zašto smo toliko probirljivi u pogledu vrste umetnosti kojom se javno okružujemo, svojevrsnog samoprezentovanja koje svi praktikujemo podjednako na zidovima naših domova, kao i na zidu fejzbuk profila. Iako bi se ovo cinično moglo protumačiti kao puko pravljenje važnim, de Boton i Armstrong otklanjaju ovu površnu interpretaciju ne bi li otkrili dublji psihološki motiv – našu želju da drugima saopštimo suptilnosti od kojih se sastojimo i u šta verujemo na način koji reči možda nikada neće u potpunosti obuhvatiti.

6. RAZVOJ

Pored toga što priziva dublje spoznaje o nama samima, umetnost nam takođe omogućava da proširimo granice onoga što jesmo pomažući nam da prevaziđemo hronični strah od nepoznatog i živimo bogatije živote, tako što u njih prizivamo to nepoznato:

Stupanje u odnos sa umetnošću je korisno jer nam predočava moćne primere one vrste nepoznatog materijala koji izaziva defanzivnu dosadu i strah, a pruža nam vreme i privatnost da naučimo da se s njim strateški više bavimo. Važan prvi korak u prevazilaženju defanzivnosti spram umetnosti je da postanemo otvoreniji prema neobičnosti koju osećamo u određenim kontekstima.

De Boton i Armstrong predlažu tri ključna koraka za prevazilaženje naše defanzivnosti spram umetnosti: Prvo, treba da prepoznamo neobičnost koju osećamo i da budemo nežni prema sebi zato što je osećamo, da prepoznamo da je to potpuno prirodno – na kraju krajeva, toliko umetnosti dolazi od ljudi koji imaju radikalno različit, a često i kontradiktoran pogled na svet, u odnosu na nas; drugo, da upoznamo i da se osećamo kao kod kuće u prisustvu umova koji stvaraju umetnost koja nam je strana; konačno, da tražimo tačke povezivanja sa umetnikom ili umetnicom, „koliko god krhke i slabe bile u početku “, tako da se možemo povezati sa delom koje je nastalo iz konteksta njihovog života sa ličnom stvarnošću iz našeg sopstvenog konteksta.

7. UVAŽAVANJE

Naša pažnja je, kao što znamo, „tendenciozni diskriminator koji se nikad ne kaje“ i ona nas čini slepom za toliko toga što je oko nas, kao i za magiju u našem neposrednom okruženju. Umetnost, tvrde de Boton i Armstrong, može da podigne ove roletne kako bismo zaista mogli da upijemo ne samo ono što očekujemo da vidimo, već i ono što nismo očekivali:

Jedna od naših glavnih mana i uzroka nesreće je što nam je teško uzeti u obzir ono što je stalno oko nas. Patimo jer gubimo iz vida vrednost onoga što je pred nama i čeznemo, često nepravedno, za nekim zamišljenim uzbuđenjima koja se nalaze negde drugde.

Iako navika može biti izuzetna sila koja nam život vraća u ravnotežu, to je takođe mač sa dve oštrice koji može da odseče čitav niz iskustava kada uključimo autopilota. Umetnost može da izmeni uslovljenost naših navika i skrene ih na ono što je čudesno i što vredi slaviti:

Umetnost je resurs koji nas može odvesti do preciznijih procena o tome šta je vredno, tako što će raditi protiv naše navike i uputiti nas na ponovnu procenu onoga čemu se divimo ili onoga što volimo.

Primer koji de Boton i Armstrong daju potiče od čuvenih limenki piva u bronzi Džaspera Džounsa, koje nas teraju da novim očima pogledamo svakodnevni i poznati predmet:

Težak, skup materijal od kojeg su napravljene čini nas ponovo svesnim njihove drugovrsnosti i neobičnosti: vidimo ih kao da nikada ranije nismo videli limenke, priznajući njihove intrigantne karakteristike kao što bi to učinili dete ili Marsovac, koji su oboje bez navika u ovom području.

Džouns nas uči: kako nežnijim i budnijim očima da gledamo svet oko nas.

Takva je snaga umetnosti: ona je i svedok i neko ko slavi vrednosti običnog,  vrednost koju tako često napuštamo u potrazi za veštačkom veličinom, ona je neka vrsta alata za ponovnu senzibilizaciju koja nam ukazuje na bogatstvo našeg svakodnevnog života:

[Umetnost] nas može naučiti da budemo pravedniji prema sebi dok nastojimo da najbolje iskoristimo svoje okolnosti: posao koji ne volimo uvek, nesavršenosti srednjeg doba, frustriranost našim ambicijama i napor da ostanemo lojalni iritantnim, ali voljenim supružnicima. Umetnost može imati suprotan efekat od glamuralizacije nedostižnog; može nas vratiti istinskim dragocenostima života koji smo prisiljeni da vodimo.

Tekst: Marija Popova
Izvor: brainpickings.org
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

  Glif, Psihologija, Umetnost