Kada je u pitanju Šekspir, pitanje glasi da li je on pravi autor svojih drama kruži već neko vreme. U slučaju Servantesa, misterije o autorstvu obično se tiču toga ko je napisao nastavak prvog dela Don Kihota, jednog od najranijih modernih romana.

Servantes je prvi deo Don Kihota objavio 1605. Godine 1614. objavljen je nezvanični nastavak pod pseudonimom Alonso Fernandez de Aveljaneda. Kao odgovor, godinu dana kasnije, Servantes je objavio svoj nastavak Don Kihota, napadajući Aveljanedinu verziju u prologu. Od tada je Aveljanedin identitet postao najveća misterija španske književnosti.

Servantes, Šekspir i obrazovanje

I Servantes i Šekspir su živeli i umrli otprilike u isto vreme. Šekspir je rođen u bogatoj, seoskoj porodici, a Servantes je imao skromnije poreklo, ali su obojica gajili strast prema pozorištu i pisali drame.

U oba slučaja jedva da znamo nešto o njihovom detinjstvu i obrazovanju (iako je poznato da nijedan nije pohađao bilo kakav univerzitet).

Veliki autori podložni su spekulacijama. Šekspirov nedostatak obrazovanja jedan je od glavnih argumenata protiv ideje da je napisao svoja dela, koja se pripisuju čak osamdesetorici različitih autora. Iako se Servantesovo autorstvo ne razmatra na isti način, ostaju pitanja o tome ko je zapravo bio Alonso Fernandez de Aveljaneda.

Servantesovo obrazovanje, međutim, sugeriše da je moguće pisati po visokim standardima bez akademskog obrazovanja. Ako bi ovo moglo biti tačno za španskog pisca, zašto ne bi i za Šekspira?

Veliki broj autora je takođe među kandidatima za autorstvo Aveljanedinog nastavka Don Kihota.

Društvene i kulturne predrasude bile su važne u oba slučaja. Šekspirova dela pokazuju detaljno poznavanje najviših društvenih klasa, zbog čega se smatra da ih je morala napisasti neka poznata ličnost tog doba, poput ser Fransisa Bekona.

Međutim, Servantes je takođe poznavao više društvene klase i nije im pripadao. Neki istraživači su čak sugerisali da je Aveljaneda mogao biti Lope de Vega, najistaknutiji španski dramaturg tog vremena, jer je privlačnije zamisliti Servantesa u sukobu sa nekim velikim autorom nego sa osrednjom osobom.

U oba slučaja, za autore su sugerisane ličnosti koje su umrle mnogo pre Šekspira i Servantesa: Edvard de Vere, 17. grof od Oksforda kao autor Šekspirovih drama, i španski pisac Pedro Linjan de Riaza kao Aveljaneda, a ne naročito uverljiv argument glasi da su njihova dela ostala nedovršena, te su ih završili drugi pisci.

S tim u vezi, važno je pogledati druga verodostojna objašnjenja. U vreme objavljivanja prvog dela Don Kihota nije bilo zakona o autorskim pravima koji bi pisace štitili od nastavka ili plagijata dela, što objašnjava kako je nastala Aveljanedina verzija.

Do slične zabune došlo je i u slučaju Šekspira. The Taming of the Shrew (Ukroćena goropad) imala je raniju anonimnu verziju pod naslovom The Taming of a Shrew, koja je naizgled podržavala teorije da je kod Šekspirove verzije postojao koautor ili da ju je napisao neko drugi.

Ovih dana, međutim, u skladu sa teorijom koju je izneo šekspirolog Piter Aleksander 1926. godine, uglavnom je prihvaćeno da je The Taming of A Shrew bio samo pokušaj beleženja po sećanju vezije predstave u živom izvođenju.

U slučaju Servantesa, mislim da sam razjasnio misteriju: već znamo šta je Servantes mislio o Aveljanedinom identitetu, što bi trebalo da okonča apsurdne spekulacije.

Servantes i pitanja autorstva

Prema jednoj popularnoj teoriji, Aveljanedin nastavak Don Kihota treba čitati kao ogorčeni odgovor na Servantesovu parodiju na dva stvarna čoveka: Lope de Vegu i Heronima de Pasamontea. Pasamonte je bio vojnik iz regije Aragon koji je učestvovao – kao i Servantes – u bici kod Lepanta (1571). Za Servantesa se kaže da se u bici ponašao herojski jer je, uprkos tome što je bio bolestan, uporno nastavljao da se bori i nekoliko puta je ranjavan.

Ubrzo nakon toga, 1574. godine, Pasamonte je zarobljen i proveo je 18 godina u zatočeništvu. Po oslobođenju, vratio se u Španiju i završio svoju autobiografiju Život i delo.

Dok je pisao o zauzimanju La Golete 1573. godine (gde zapravo nije bilo bitke), Pasamonte je tvrdio da se u bici kod Lepanta ponašao herojski kao Servantes.

Pošto je video kako je Pasamonte u svojoj autobiografiji uzurpirao njegova herojska dela, Servantes ga je satirično pomenuo u prvom delu Don Kihota. Servantes je Heronima de Pasamontea pretvorio u Hinesa de Pasamontea, roba na galiji, koji je predstavljen kao lažov, varalica, kukavica i lopov, a Sančo Pansa i Don Kihot ga ozbiljno vređaju.

Osveta Pasamontea

Sve je prihvaćenija hipoteza da je Pasamonte zapravo Aveljaneda, koju je predložio Martin de Riker, akademik sa Šapnske kraljevske akademije.

Kao što sam ispitao u svojoj knjizi Dva druga toma Don Kihota, Pasamonte je pokušao da se osveti Servantesu, napisavši nastavak Don Kihota sa namerom da Servantesu oduzme zaradu od drugog dela. Da ga ne bi doveli u vezu sa Servantesovim robom na galiji, potpisao ga je pseudonimom.

Da bi se osvetio Aveljanedi, Servantes je oponašao svog imitatora i osmislio jednu majstorsku scenu, u kojoj književna reprezentacija Aveljanede (oličena u liku poznatom kao Heronimo) prizna da je Don Kihot onaj pravi.

Koliko god spekulacije o Šekspirovom i Servantesovom autorstvu bile privlačne, pažljiviji pogled na njihove živote pokazuje koliko su teorije klase, obrazovanja i zavere nerelevantne u smislu objašnjavanja njihovog genija.

Piše: Alfonso Martín Jiménez
Izvor: theconversation.com
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

  autorstvo, Glif, Književnost, Šekspir, Servantes