Simetrija i sinhronicitet u umetnosti, etici i psihi

Džajavaraman VII, jedan od kraljeva Kmera, sagradio je hram Ta Prohm “pun duboke naklonosti ka dobrome na ovom svetu, kako bi obezbedio za ljude ambroziju lekova i osvojio za njih besmrtnost…Vrlinom tih dobrih dela ne bi li uspeo u nameri spasenja svih onih koji se bore i muče u okeanu postojanja.”

Simetrija je podudarnost (uzajamnost, komplementarnost) u prostoru. Sinhronicitet je podudarnost u vremenu. U ovim jednostavnim činjenicama skrivena je jedna najistrajnijih i najutemeljenijih težnji duševnog i magijskog bitka poput umetnosti i spiritualizma.

Čovečanstvo od iskona pridaje verovatno sudbinski značaj ovim dvema pojavama koje su oličenje istog. U skladu i harmoniji fizičkih prikaza i konstrukcija objekata pronalaženi su i božanska intervencija kao odsjaj savršenstva na zemlji, ali i na čisto psihološkoj bazi – uteha i umirenje. Simetrija nudi osećaj promišljene uređenosti, nečega o čemu se neko (imenovan ili ne, omnipotentan ili ne) stara. Doživljaj sinhroniciteta, na nivou individue kao i na nivou nacije, etničke grupe, religiozne grupacije ili drugog oblika zajednice, daje smisao unutarnjim vrenjima i naporima koje smo preduzeli u nekom cilju. Ako se prisetimo strele vremena i starokineskog Yii-Chou, prostor-vreme, setimo se da vremenski sled sam po sebi nema značaja ukoliko tokom njega ne iskusimo poklapanje sa nekim ili nečim od našeg interesa, a sa kojim osećamo duboku duhovnu, emotivnu ili intelektualnu povezanost. I simetrija i sinhronicitet su dve sušte realnosti, toliko stvarne da su naizgled čak profane, ali – sa nosećom magijskom komponentom od odsudne važnosti za istoriju pa i sudbinu sveta.

Zapadna judeo-hrišćanska religioznost i njena filozofska praksa su dve tradicije koje su se tek ovlaš doticale i umovale nad istim jedino u nekom od svojih partikularizama kojim je “ljubiteljka mudrosti” prilazila veri. Iako je zapadno hrišćanstvo pod jakim uticajem aristotelijanske misli, Istok ne poznaje ovakve primere drastičnih šizmi. Istočna, a pre svih kineska filozofija, ne stoji nezavisno od religioznosti: njih dve Jesu, one opstoje u uzajamnom odnosu i sazvučju pitanja morala, dužnosti i delanja što su i pitanja kojima se istočni čovek nepsoredno stavlja u službu svetog i svetovnog, ne bivajući odsečen od intelektualnih tokova svog podneblja niti od svog ovozemaljskog života. Ovo je nešto gde se simetrija javlja kao dualizam suprotnosti: svako delanje je nepoželjno i uzaludno (taoizam), ali je dužnost delati (konfučijanizam); islam i budizam su religije zasnovane na konceptima oslobađanja od zla putem potčinjavanja odnosno prosvetljenja; judaizam i hinduizam su zasnovani na ljudima, Jevrejima i Hindusima (svi primeri, osim prvog, izneti su u radu Salemnika i Gowansa “Philosophical Symmetry“, koji su rekli i da je “religija cirkularni fenomen duha”).

U svojoj hipersistematičnosti filozofija (umesnije je i približnije istini govoriti u množini) i njenog odnosa ka duhovnosti, simetrija filozofije Zapada više naliči na kakav fraktalni splet spontane dinamike, možda baš kakav smo videli na primeru ikebane, dok je klupko Istoka u tom smislu daleko lakše razmrsiti. Ako je Zapad sazdan na revolucijama i smenama paradigmi, Istok je sav u evolutivnim procesima, gde je svaka selekcija prirodna a adaptacija je spora, vekovna, glacijalna takoreći.  Usled toga, vreme teče drugačije a do sinhronizacija ipak dolazi, danas možda i više nego ikada ranije. Migel Serano u svojoj hronici prijateljevanja sa dvojicom najvećih mistika Zapada XX veka, književnikom i empiričarem, Heseom i Jungom, tvrdi da živimo u eri zasićenja introvertnošću i depersonalizovanošću na Istoku željnom dinamike, i tehnološkim bunilom na Zapadu koji sneva o kontemplativnosti i osami svoje daleke kolevke.

Osnov bez izuzetka svakog duhovno-religijskog nasleđa je u etičkim normama koje propisuje univerzalno načelo zlatnog pravila, jezgrovito predstavljeno u poznatom sižeu svoje suštine: “činite drugima ono što želite da i oni čine vama”. U osnovi morala koji milenijumima tvori polaznu tačku čovekovog delanja diljem globusa, stoji očigledna simetrija reciprociteta, jednakost moralnog subjekta i objekta. “Ljubiti bližnjeg svog kao sebe samog” znači pretpostaviti sebe na mestu drugog, “objediniti ljude na ravni njihove idealne istovetnosti” (Mihail Epštejn, “Od zlatnog pravila ka dijamantskom”, časopis “Zenit”).

I sama činjenica da su ključni zakon morala nezavisno i na suprotnim meridijanima i vremenskim paralelama definisali, po Epštejnu, i Isus, i Konfučije i Hilel, ide u prilog tezi o ideji da je simetrija u etici njen jezgroviti prapočetak. Sve ono što znamo posredstvom etnologa, antropologa ali i magijskih usmenih predanja i artefaktskih tekovina o civilizacijama poput Majanske, Toltečke i Dogonske – onih, dakle, čije se postojanje tiho odvijalo mimo strujanja glavnine istorijske pažnje – upućuje da su identične smernice ponašanja vladale svuda bez izuzetka. Veliki moralni sinhronicitet na nivou planete uzima mogućnost poistovećivanja subjekta i objekta morala i ostavlja je konstantom oko koje forma varira znatno ili neznatno već milenijumima.

Etika novog doba, doba čoveka individualizovanih potencijala, mogla bi, piše Epštejn, stvoriti ne pandan, već addendum zlatnom pravilu. Možda je već stupilo na snagu vreme u kojem treba priznati svu validnost novog, dijamantskog pravila koje neće zameniti zlatno (o čemu je izlišno i govoriti), već će predstavljati njegovu etičku dopunu koja u obzir uzima svetu vrednost sposobnosti i posebnih moći svakog individualca: “Postupaj tako da tvoje najveće sposobnosti služe najvećim potrebama drugih ljudi”. Opšteljudskoj, “nadplemenskoj” moralnosti “starog” kova tako raste novi izdanak, prateći logiku jedinstvenosti bića i sledećeg kategoričkog imperativa: da to i takvo biće, koje može da učini nešto što niko drugi ne može i to na način na koji niko drugi ne može – ima obavezu da čini ono za čim drugi imaju potrebu a za šta ga kvalifikuje izuzetna posebnost stečena obogotvorenjem, individuacijom.

Epštejn drži da “samo etika sverazličitosti može da spasi od relativizma”, podsećajući da postoje granice do kojih čovek može socijalizovati svoje “ja”. Verujući da “upravo ta nesvodivost jediničnog ka sveopštem i može da postane izvor nove moralne energije.”

Za zapadnog čoveka, možda je odveć previše promišljati o nečemu poput aranžiranja cveća i biljaka kao o umetnosti sa duhovnim temeljima. U tradiciji japanske ikebane, ničemu drugom do formi istančane umetnosti prožete istočnjačkim srpljenjem, asimetrija grana naziva se i dinamičnom simetrijom (M. Moriyama & M. Moriyama – Art of Dynamic Symmetry: Ikebana, a traditional Japanese flower arangement). Duhovna tvar japanskog cvetnog aranžmana kao forme stvaranja lepog je u dihotomiji dva spiritualistička sistema koja su sazdala Japan – šintoizma i budizma. Šintoizam, primordijalni panteizam dalekog Istoka je u biti učenje o prirodi prožetoj mnogobrojnim božanstvima, bez ijednog centralnog daemona. Ovakva mitologija komplementarnih bića, sila i prauzroka u Stvaranju sveta i njegovih ciklusa tvori jedan fluidni, dinamičan sistem pogodan za verovanje u reinkarnacije i nepraskidive kopče smrti sa životom i života sa smrću. Prazan centar, ovo nepostojanje geometrijske kosmičke simetrije, u Ikebani ishodi dinamičkom povezanošću raznorodnih elemenata kroz promisao o matematičkoj neuređenosti same prirode.

Zapadna umetnost floralne estetike i obrađivanja cveća je striktno simetrična pod uticajem hrišćanske misli sa vrlo stožernim centrom, Bogom, sa čijih strana se odvijaju identični prizori. Između života i smrti stoji oštra paralela i “zona markacije”, smrt ne vodi ponovo u život i stoga su postojanje i nepostojanje strogo razdvojeni duhovnom simetrijom prenetom na sve forme. Ovakav odnos ka striktnoj simetriji nasleđen je od helenizma čija u čijoj se etičkoj maksimi, gnothi seauton, ponovo osvešćujemo o reciprocitet: spoznaj sebe, ne bi li pravičnije sudio, vrednovao i vladao se spram svih i svega.

Angkor Vat, žiža arhajske kmerske civilizacije na teritoriji današnje Kambodže, unutar svog gargantuanskog kompleksa sadrži i najveći sakralni objekat na planeti. Hinduističke Agame su kolekcije spisa sa podrobno izlistanim metodama izgradnje hramova i skulptura idola, pa čak i načinima filozofiranja i upražnjavanja meditacije. Apropo izgradnje hramova, u obzir se uzima sve, te se navode tipovi teritorija i tla na kojem se gradi (svetost mesta prethodi svetosti hrama, rekao bi Elijade), proporcije, dimenzije pa čak i materijal i nivo osvetljenja – sve to je svedočanstvo o važnosti istovetnosti namere, namene, metoda i svrhe..

Nazori svete geometrije dobro su bili poznati i arhajskim društvima koliko i svim ostalim pre i posle u istoriji društava. Ova kulturološka konstanta se očitava u univerzalnim šablonima i matricama geometrijskog tipa, u odnosima i harmonijama koji se mogu naći utkanim u prirodu stvarnosti kao i u dizajn svega čovečijeg porekla – posebno u svetoj umetnosti i arhitekturi. Prepoznavanje obrazaca u religijskim simbolima, u formama prostora i vremena, ali i percepcija fundamentalnih zakona univerzuma izrečenih jezikom pitagorejske geometrije objedinjeni u duhovnom i filozofskom terminu geometria sacra. Neki od ovih zakona primećeni su znatno kasnije i  na subatomskom nivou što je dalo zalog objašnjenju sinhroniciteta, a sama sakralna geometrija prešla iz domena nečega ezoterično arhaično u fundamentalno vanvremensko.

Ovim i mnogim drugim pitanjima kod nas pozabavio se Ljubiša Kocić u knjizi “Matematika i estetika”, sjajnim štivom za zadovoljenje jedne šire vrste znatiželje. Sveti objekti sviju religija sveta izgrađeni su na principima svete geometrije, a čak je i njihova dekoracija istančanih geometrijskih šara i oblika (Islam) ili ornamenata, vitraža i pozicioniranosti objekata (Hrišćanstvo) preslikana stvarnost, sa nekog demijurškog podsvesnog nivoa, sa sitnijih domena stvarnosti.

Dok je prekomerni scijentizam naučno-tehnološkog levijatana uzimao maha i sve odlučnije (reklo bi se, i drskije) okretao leđa pojavnim fenomenima psihe, naša osnovna ljudskost, ono što nas čini budnim bićima u svakodnevici, bačena je u zapećak. Srećom, zakoni simetrije i ovde nisu omanuli. Karl Gustav Jung se poduzeo dela očuvanja i analize duševnosti, tumačeći je novim sinkretizmom: znanjem i mudrošću hinduizma i budizma primenjenog na novootkrivene dubine i probleme psihe čovekove.  Sinhronicitet, jedna od njegovih najsmelijih ideja koju je razvijao uporedo sa razvitkom kvantne fizike – najidealnijim mogućim odrazom ove psihičke težnje na prirodni svet – ideja je po kojoj “postoji podudarnost između sveta objektivne stvarnosti i duše čoveka”, tj duševnog i (svakog drugog) stanja individue i spoljašnjeg sveta (ili druge individue). Do ove vrste simetrije, po Jungu, dolazi u trenucima izuzetne duševne intenzivnosti (najčešće u emotivnim skokovima i vrtlozima snažnih osećanja, traumatičnih perioda i ličnih metanoja), a tok i ishod se karakterišu uzajamnim uticajem i delovanjem duše na stvarnost i obratno, nakon čega i jedno i drugo ostaju zauvek izmenjeni. Jung bi upotrebio pojam “transfigurisani”.

“U trenucima velike napetosti, kada ljubav ili mržnja dostignu visok stepen, duša utiče na spoljašnju realnosti uspeva da „promeni tok zvezda”. Isus je rekao „vera pokreće planine”, a Oskar Vajld „priroda podražava umetnost”. Na način sinhroniciteta, zvezde utiču na sudbinu čoveka i kontrolišu „promene”. Sudbina se nalazi u nesvesnom, jer  nesvesno je majka svega, možda čak i neba i svekolike konstelacije. ” – Migel Serano – “Jung i Hese: Hermetički krug”

Gotovo magijsku nadstvarnost poput ove objedinili su dvema interpretacijama u jednu Jung i Volfgang Pauli, u žalosno retkom i prekopotrebnom suživotu dihotomija kao što su duševnost i mudrost Istoka i prirodne nauke. Plodan pisani trag o temi sinhroniciteta koji su ostavili u nasleđe (“Interpretacija prirode i psihe”, “Atom i arhetip: Pisma Paulija i Junga 1932 – 1958”) objašnjava sinhronicitet kao daleko više od pukih nastupa “koincidencija”, obojen duboko subjektivnim smislom i osećajem suštinske povezanosti slučajeva (stanja, događaja…) koji se sinhronizuju u svesti.

U naučnoj promisli o fizici čestica i mehanike, i kvantne i “makro”, simetrija zavređuje sam tron svojim omniprisustvom. Jedan od najbizarnijih fundamenata kvantne fizike je da tkanje kosmosa čine i parovi čestica u uzajamnom dejstvu koje interaguju momentalno jedna sa drugom (različitim nabojima i “spinovima”) bez obzira na njihovu međusobnu udaljenost. Ove fizičke manifestacije, kvantna isprepletanost (quantum entanglement) i kvantna superpozicija, svojom su tzv. nelokalnošću fizički mehanizmi najkomplementarniji sa Jungovim sinhronicitetom (zaključak iznet u radu Igora V. Limara  “C.G. Jung’s Synchronicity and Quantum Entanglement: Schrodinger’s Cat ‘Wanders ’Between Chromosomes”).

Takođe, fundamentalne sile kao što su gravitacija i slaba i jaka nuklearna sila funkcionišu pod principima koje im je namenila simetričnost postojanja, odsudna važnost postojanja Jednog i Drugog, iliti besmislenosti stajanja usamljenog objekta samog za sebe, bez referentne tačke, bez prirodnog završetka celine. Telo koje ima dovoljnu masu da poseduje značajno gravitaciono polje kojom privlači druga tela ne bi značilo bez prisustva tela koje privlači. Dakle, ponovo se radi o neophodnosti dualnog odnosa kako bi sila kao takva uopšte imala smisla.

Kao neminovnosti velike arhitektonike univerzuma i ustrojstva psihe i duše, simetrija i sinhronicitet su postigli mnogo – pre svega, u smislu ujedinjenja ljudskih uzvišenih aspiracija sa njegovim stvarnim kapacitetima, ali i pomogli mu da pronađe skrivene obrasce u svetu i tumači ih zdravim balansom magijskog i racionalnog.  Mitologiji, toj prekopotrebnoj riznici kolektivnih arhetipa, dat je smisaon okvir čiste, rafinirane logike jusktapozicije oblika u simetriji uz njen simbolički značaj. A svesnom umu je sinhronizacija pomogla da premosti jalovosti neurotično prekomerne racionalnosti.

Za P.U.L.S.E Andrej Vidović

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Andrej Vidović, Arhitektura, etika, Ikebana, Jung, Pauli, Simetrija, Sinhronicitet, Skulptura, Sveta geometrija, Zlatno pravilo