Smeh se zaori iz svake cigle – Priređivač, koji je ujedno i prevodilac, dovršava ovu zbirku u trenutku kada je čitav svet stao. Tamna senka se nadvila nad čovečanstvom, preteća i opskurna, sa neizvesnim prognozama i nesagledivim ishodom. Mnogo toga o čemu smo do juče pisali, pevali, pričali, šaputali ili vikali, o čemu smo razmišljali u potaji ili trubili sa krovova, danas nema ni značaja, ni odjeka.

Ekstatična poezija srednjovekovnih žena-mistika

A da za čoveka, ipak, ima nade u ovom ne samo zastrašujućem, već i krajnje dehumanizovanom svetu, svedoči i činjenica da, po opštem priznanju, „ptice nikada nisu lepše pevale“, i da se, tu i tamo, daju videti poneki predstavnici ovog roda koji decenijama nisu posećivali gradove.

Nije li čudesno imati uho za cvrkut ptica u vreme kada je i samo slobodno disanje postalo potencijalno opasno, usled ekstremnog zagađenja i kojekakvih virusa? Ne govori li to o neuništivoj volji čoveka za sveopštom obnovom i katarzom, za novim krštenjem Zemlje u Lepoti i Čistoti? Za svetom u kojem će cvrkut ptica biti ne fenomen, već svakodnevna liturgija, a pogled u vedro nebo i udisanje vazduha punim plućima – pričest?

U takvom jednom sumračnom vremenu kakvo je ovo današnje, pojavljuju se i prepevi odabranih dela srednjоvekovnih žena-mistika iz zapadnoevropske, hrišćanske, tradicije i njihova ekstatična poezija.

Nameće se, međutim, pitanje: Koliko su misao, težnje i lirska nadahnuća žena iz jednog sasvim drugog vremena i kulture, iz tzv. mračnog srednjeg veka, zaronjenih u kontemplaciju i molitvu, bliski i razumljivi današnjem čitaocu? Koliko su mu, uopšte, potrebni? Koliko su kadri da ostvare komunikaciju sa njegovim unutrašnjim bićem, makar na intuitivnom nivou?

Kada govorimo o ženama-misticima na tlu katoličke Evrope, dakle, Engleske, Španije, Italije, Flandrije, Holandije, Belgije, Nemačke, Francuske, itd, u razdoblju od XI do XVI veka, moramo imati na umu kontekst u kojem su ove žene živele i stvarale, te ostavile za sobom ono što je danas sačuvano, najčešće, u prilično okrnjenoj i opskurnoj formi, često u fragmentima.

Ne samo da okolnosti nisu bile naklonjene ženama ovih aspiracija, nesposobnim da suspregnu strasti koje su u njima gorele i da ućutkaju svoje snažne, proročke glasove, već je doslovno sve bilo protiv njih.

Biti žena u XI, XII i XIII veku na tlu Zapadne Evrope – kao, uostalom, i u čitavoj Evropi tog vremena – značilo je roditi se i živeti u krutom patrijarhalnom miljeu, pod strogim eklezijastičkim režimom i tiranijom inkvizicije; prolaziti trgovima na kojima su na lomačama gorele druge žene, drznuvši se da budu više od onoga što se sme; rađati decu do kraja biološkog ciklusa; predavati Bogu tek rođenu decu i zahvaljivati Mu na onoj koja iznova pristižu u neisceljeno telo i dušu… Živeti pod kužnom senkom „crne smrti“, koja dolazi i odlazi kako joj je volja, vršeći pomor i ostavljajući pustoš za sobom. Pokoravati se, bespogovorno, „muškoj glavi“, bio to otac, muž ili biskup. Ne pitati ništa. Ne preispitivati ništa. Povinovati se tuđim odlukama. Živeti u strahu od večne propasti, nesigurna u sopstveno spasenje, prestravljena mogućnošću da završiš u paklu, jer greh nekako uvek premašuje Božju milost, koliko god da ga ispovedaš. Sve je greh. Sve je, dakle, smrt.

Već sama gruba skica jednog ovakvog  života, tipične sudbine srednjovekovne žene, ostavlja, čini se, malo prostora za poetiku i misticizam, duhovni rad na sebi. Kako su se, dakle, mističarke iz ove zbirke izborile za svoj glas, pronašle svoj zaklon od nesmiljenih vetrova onog doba i svoje mesto pod suncem Božjim?

Uz nekoliko izuzetaka, gotovo sve ove žene su u samostanima i duhovnim zajednicama i sestrinstvima svoga doba našle ne samo pribežište, već i onaj vitalni deo lične slobode neophodan za život u skladu sa svojim, često ekstremnim, duhovnim težnjama i potrebama, ali i prostor za kreativno izražavanje. Dok mi danas gledamo na manastire, iz udobnosti svog građanskog života i individualističkog stajališta, kao na staromodne i nazadne socijalne sredine, sa ograničenim uslovima za slobodu mišljenja i delovanja, to nije bio slučaj sa ulogom ovih zajednica u vekovima o kojima govorimo, na tlu zapadne Evrope. I premda su razlike među redovima i bratstvima neretko bile prilično velike, do te mere da su neki od njih ispovedali i praktikovali veru na samom rubu jeresi sa stanovišta ortodoksnog katoličanstva, sve dok su bili pod baldahinom papskog autoriteta, makar u nominalnom smislu, unutar njih je često bujao šarolik, iskričav i bogat metafizički život.

Kada pogledamo oskudne životopise i žitije ovih žena, uočavamo gotovo identičan obrazac. Predodređenost za misticizam od ranog detinjstva; natprirodna iskustva i vizije u uzrastu od pet, šest ili sedam godina; krhko zdravlje koje se progresivno pogoršava tokom godina, remeteći normalan život, ali idući na ruku intenziviranju duhovnosti, askeze i ekstaze; rastući uticaj u religioznim i nereligioznim krugovima; zazor od strane rigidnih religioznih struktura i moćnika; konflikt sa postojećim verskim institucijama i optužbe za jeres, koje su se gdekad mučno provlačile godinama, a gdekad završavale – lomačom.

U vreme buđenja, a kasnije i snažnog previranja protestantske reformacije, ne čudi reakciona politika katoličke crkve, koja je podizala bastione u odbranu pravoverja, postajući još rigidnija. Naravno da su među prvima na udaru bile do tada tolerisane „slobodoumne“ monahinje i opatice („кlarise“ ili sledbenice Sv. Klare, franjevačke redovnice, zatim, sestre benediktinskog, dominikanskog ili cistercitskog reda, te „bosonoge karmelićanke“), koje su svojim stavovima, načelima, ali pre svega ekstremnim životom posvećenja i zanosa bile trn u oku ortodoksije, bez svesne namere za bilo kakvim revolucionarnim delovanjem ili pobunom.

Među ovim mističarkima se posebnu ističu nama malo poznate begine ili, kako su kod nas ponegde prevedene, „beginke”. Begine nisu bile klasične monahinje i opatice. Nisu polagale monaški zavet, nisu se zaređivale, niti su živele u izolovanim zajednicama, odnosno samostanima. Reč je o ženama koje je povezivala slična ideja o bogoštovlju i praktikovanju duhovnosti – ne izvan, već usred običnog naroda. One su dobrovoljno odlučile da žive skromnim, jednostavnim životom pobožnosti, negujući molitvu i kontemplaciju kao duhovne discipline, ali i igrajući aktivnu ulogu u svojim zajednicama, pomažući siromašnima i bolesnima, brinući o siročadi i prokaženima. Marljive i praktične, ove žene su se izdržavale sopstvenim radom, zanatskim veštinama, ostvarujući neki vid samostalnosti i nezavisnosti u vremenu kada je tako nešto bilo nezamislivo za jednu ženu.

Ono što posebno upada u oči jeste harizmatičnost ovih žena, koje su, i pored svoje telesne krhkosti i narušenog zdravlja, bile uticajni pokretački duhovi svog vremena, privlačeći pažnju ne samo religioznih duhova i moćnika svoga doba, već i onih svetovnih. Ljudi svih staleža i struktura obraćali su im se za savet; njihovoj se reči verovalo; njihova se pouka cenila. Hildegard od Bingena je bila visoko uvažavana isceliteljka i travarka, vična biljnoj medicini i onome što bismo danas nazvali „holističkim“ pristupom lečenju. Pored toga, bila je i briljantna kompozitorka, ostavivši za sobom vanvremenske antifone i kantate. Tereza od Avila je bila snažna reformatorka, koliko  pragmatična toliko i duhovna; posedovala je gotovo neverovatnu, pokretačku energiju u svemu čega bi se latila, sprovodeći istinske društvene i političke reforme u rigidnom dobu „španske čizme“. Matilda Magdeburška je bila jedna od vodećih begina, darovita pesnikinja, strastveno zaljubljena u svog „nebeskog Mladoženju“, a opet, sa obe noge na zemlji kada je reč o ovozemaljskom životu i obavezama u svojoj zajednici.

No, ono što je ove žene, „iza zastora“, proslavilo, uprkos skrovitosti i „ilegali“u kojoj su delovale, bili su njihovi duhovni uvidi, zabeleženi u poeziji koju su pisale. Ti uvidi, napredni sa stanovišta mračnog i jednoumnog vremena u kojem su živele, ne razlikuju se, u biti, od uvida autentičnih mistika svih naraštaja, razdoblja i tradicija.

Sve je Jedno.

Sve potiče od Jednog.

Sve se vraća Jednome.

Svi smo deo Jednog.

Razlike i deobe su iluzija.

Čovek je u Bogu poput ribe u vodi.

Bog je u čoveku poput daha.

Nema razdvajanja. Nema granica.

Kada to shvatimo, slobodni smo.

Propovedati ovakvu jednu univerzalnu poruku bezuslovne ljubavi u vreme kada su glavna oruđa Crkve i metod držanja naroda u pokornosti bili pretnja Strašnim sudom i svesno podgrejavanje straha od večnih muka i pakla, graničilo se sa jeresi i značilo je ritnuti Svetu stolicu. Zbog toga ne čudi da su ove žene neretko bile na meti napada zvaničnika i poglavara Crkve i branitelja pravoverja. Svaka od njih je morala da plati veliku cenu za ono što je propovedala, pisala i podučavala. Tako je jedna od njih, Margaret Poret, zbog svojih radikalnih uverenja i ekstatičnih vizija, neshvaćena čak i od begina, na koncu spaljena na lomači kao jeretik. Pevati o Bogu bezrezervne ljubavi i nepotkupljive milosti značilo je, koliko god to zvučalo ironično, staviti glavu na panj i čekati „malj za veštice“.

Ono što, međutim, posebno pleni, i ostavlja nas zbunjene koliko i zadivljene, jeste upravo poezija koja je nastala uprkos ili zahvaljujući baš ovakvim okolnostima. Pod senkom inkvizicije. Iz ćelijskih zidova kroz koje dopire zadah „crne smrti“ i dim lomača sa gradskih trgova. Kroz žamor kmetova dok se podižu „kuka i motika”. Kroz odjeke reformacije koja uzima maha… Kroz bol u vlastitom „telu poniženja“…  Kroz sve ove nedaće, dakle, zaorio se „cvrkut retkih ptica“ iz hladnog kamena, kroz lomne posude… Ili, kako je to Tereza od Avila rekla, pretačući jedno svoje duhovno iskustvo u pesmu:

„Smeh se zaori iz svake cigle…”

Poezija begina – beginki – i žena-mistika zapadnoevropske hrišćanske tradicije iz srednjeg veka, spada u najvrsnija metafizička lirska dela svih vekova. Po svom senzibilitetu i ekstatičnom tonu, možemo je uporediti sa poezijom bliskoističnih sufi-mistika i indijskih bakti. Upravo zbog svog univerzalističkog duha, intenzivnih emocija, strastvenog stremljenja ka sjedinjavanju sa objektom svoje žudnje, onostranim, te misticizma koji nadilazi svaku vrstu dualizma i dogmatizma, njene srodnike treba tražiti pre u Rumiju, Kabiru, Hafizu, Tagori, Džubranu, Rabiji, Lali, nego li u pisanoj zaostavštini rimokatoličke ortodoksije i hrišćanske duhovne poezije uopšte.

Ono što ovu „beginsku“ poeziju – pri čemu termin treba shvatiti kao proizvoljnu odrednicu priređivača, a ne kao standardnu književnu podvrstu – izdvaja od klasične religiozne poezije jeste upravo specifičnost njenog jezika, koji je često sve samo ne religiozan. On je sočan, bujan, maštovit, ne preza od koketiranja sa erotičnim ili čak vrlo svesno koristi izrazito senzualne slike, metafore i alegorije da bi izrazio intenzivnost unutrašnjeg izgaranja. U svojim pesmama, poetese-mističarke neretko zaboravljaju sve obzire, skidajući sa sebe sve, ne samo do gole kože, već i samu kožu, razgrćući svoju dušu do samog dna. Ono što ih na to nagoni je nezajažljiva žudnja za Božanskim. One ne gospodare sobom – žudnja gospodari njima. One ne poseduju ništa – same su posedovane od Onoga o kojem pišu. Imaju samo jednu želju, samo jednu težnju, samo jedan cilj vredan življenja i samo jednu temu vrednu pisanja: potpuno, bezrezervno i bezuslovno sjedinjenje s Njim. Bol zbog presporog odvijanja ovog procesa za njih je neizdrživ. Jedina uteha je – molitveni zanos. Jedina nagrada – Njegova prisutnost. Najčešća slika koju koriste da bi opisale ovo svoje stanje „agonije i ekstaze“ je – vatra. Tu sve varniči i iskri od plamena, sjaja, prejake sunčeve svetlosti, ognja koji gori, ali ne sažiže… Vatra nije samo pesnička slika, već njihov prirodno-natprirodni element, nešto od čega su sazdane, što ih čini istobitnim sa Tvorcem – objektom njihove žudnje. Tu se neizbežno nameće poređenje sa biblijskom Pesmom nad pesmama. Kao što ova kontroverzna poema, sa lirskim jezikom koji vrca od eksplicitnih seksualnih aluzija opisanih sočnim pastoralnim metaforama, ne prestaje da zbunjuje duhovne čistunce, navodeći ih da veštačkim naporima iznude pročišćena i nategnuta puritanska tumačenja, tako i poezija ovih žena-mistika, govoreći o ljubavi prema „nebeskom Mladoženji“, Bogu, odiše bujnom i punokrvnom erotičnošću, na izgled teško spojivom sa neumoljivom telesnom askezom ovih tanušnih i bledunjavih isposnica.

Zbog toga se koncept „Boga“ ili božanskog, čak i kada je precizno imenovan kao „Hrist,” „Blažena Devica“ ili neki drugi svetitelj, sa današnjeg stanovišta veoma lako može razumeti kao univerzalni princip, kosmička svest, ultimativno Dobro, a pre svega kao onaj konačni, najviši domet najdubljih ljudskih čežnji, stremljenja i vapaja za izbavljenjem iz „tela poniženja“, i nalaženjem spokoja i utočišta u nečem daleko uzvišenijem i apsolutnijem od krhkog i labilnog ljudskog postojanja.

Otud i uverenje priređivača i prevodioca da današnji čitalac može da „čuje“ cvrkut ovih retkih ptica iz jednog drugog vremena, bez obzira na svoja verska načela i tradiciju iz koje potiče. Jer, ove pesme i valja slušati onako kako se sluša cvrkut ptica: tako što mu se, naprosto, prepuštamo; dozvoljavamo da budemo dotaknuti lepotom i čistotom njihove pesme, prirode same, bez potrebe za intelektualnim slaganjem, аnalizom i racionalnom cenzurom. Ono što cvrkut ptica čini tako neodoljivim, što razoružava i pleni, jeste upravo činjenica da on nije upućen prvenstveno nama niti da računa na našu pohvalu. Ptica peva ne osvrćući se na publiku. Bilo da je ko sluša ili ne. Ravnodušnost ili divljenje ne utiču na njeno pojanje. Ona peva, zato što je njena priroda – pesma. Ako je ikome upravljena, ako je ičim inspirisana, onda je taj Izvor i Uvir svakako – Život sam.

Tako treba čitati, slušati i primati poeziju ovih mističarki danas. Prići tom zdencu, sa kojeg je priređivač pokušao da skloni poklopac i prevede njegov klokot na srpski jezik, kao što se ulazi u svetilište u dan kada nam je potrebna uteha ili nadahnuće. Ostavljajući teret svakodnevnih briga na ulazu.

Tada ćemo, verujem, moći da osetimo i doživimo ono što je potaknulo Terezu od Avila, pre pet vekova, da napiše sledeće stihove:

SMEH SE ZAORI IZ SVAKE CIGLE

Dve reči Njegove behu dovoljne

Da mi život promene:

„Uživaj u Meni.“

Posrtah pod teretom teška bremena –

Krsta, poput ona Njegova.

Dok me Ljubav ne presrete rečima:

„Znam jednu pesmu.

Hoćeš li da je čuješ?“

I smeh se zaori iz svake cigle na ulici,

Iz svih nabora nebeskih.

Posle noći trvenja u molitvi,

On mi život promeni

Kada zapeva:

„Uživaj u Meni!“

Za P.U.L.S.E Jelena Gavrilović

  duhovnost, hrišćanstvo, Istorija, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi, Umetnost