Средишња пустиња и звук њене тишине

Да ли се усред ничега може пронаћи нешто, и то можда баш оно за чиме смо трагали?

Зашто да не може, јер ако се смисао може пронаћи у огромној пустињи званој живот (а састављеној од мањих пустиња и повремених фатаморгана), онда ни пустињски снови не морају бити тако пусти како се на први поглед чине.

А шта се то – осим ничега – може пронаћи у пустињи (или пустињама), покушао је да одгонетне писац Миомир Петровић, па ако већ свако у пустињи може имати сопствено привиђење, он је своје преточио у књигу Средишња пустиња, показавши притом да се и бројне опсене савременог урбаног света лакше сагледавају кад се застане усред непрегледне пешчане површине.

А ако ништа друго, десило се да је пустиња дефинисала (а можда и изнедрила) један књижевни правац за који се управо у Петровићевој књизи пронашло адекватно име, можда и независно од свесне намере самог писца.

С обзиром на то да је књига писана у првом лицу и да је пишчева биографија добро позната, свако ће прво помислити да је Петровић лична искуства из Уједињених Арапских Емирата преточио у својеврсни аутобиографски роман. Ипак, колико год да је то тачно, тај је податак најмање битан, а много је битнији начин на који је писац пренео своје утиске из једног модерног и бучног Вавилона окруженог тихим пустињским пространствима. Најзад, ако је писац ону стварност коју је проживео ипак понегде прожео имагинацијом, то је опет у сврси још бољег дочаравања једног света препуног необичности и супротности.

На основу изнесених детаља, могло би се такође помислити да је Петровић својом Средишњом пустињом створио једну нову врсту полуреалног-полуфантастичног романа. Међутим, већ постоји правац назван магични реализам, коме се Петровићева књига заиста и приближава, тако да овде није реч о томе, него првенствено о положају самог аутора, па чак и о географској тачки на којој се налазио док је своја искуства преносио у књигу. И колико год то деловало као чиста формалност, показаће се на крају као веома битан моменат.

Сликовитим приказима емиратских градова, уметничким описима помало чудноватих доживљаја са пешчаних дина, непосредним сусретима са људима различитог порекла, али и карактеристичним убацивањем англицизама и арапских израза (на изворном писму) за термине који би превођењем изгубили смисао, Петровић је успео да из прве руке представи један специфичан Исток, који је малтене преко ноћи примио изглед Запада.

Наравно, кад се спомене Исток, па нека је и западњачки као што су то Емирати, не може се заобићи положај жене, па стога и ова тематика има у Петровићевој књизи истакнуто место, а колико год да поједине сцене са тајанственом и необично смелом студенткињом Нур понекад излазе из домена реалности, оне су заправо најупечатљивије – баш као што је понекад од свих доживљаја из пустиње најупечатљивија фатаморгана, која је ништа друго него старо келтско-норманско божанство које се скрасило на афричком и азијском песку да би се свачијим очима приказивало на други начин.

И управо се пустиња, са свим својим опсенама, сама од себе намеће као бекство од једног демонократизованог света, јер ако у том свету ништа постепено смењује нешто, можда се у тишини пешчаног пространства скрива оно што се у вавилонској урбаној вреви не може чути, па се тако и прави звук може најбоље спознати у потпуној тишини.

Намењена првенствено читаоцима са простора Србије и некадашње Југославије, Средишња пустиња ипак није туристички водич у коме се о страној земљи износе претежно позитивне утисци, него је ово књига сачињена од личних пишчевих доживљаја, који су изнедрили и позитивне и негативне утиске, а који ће приближити читаоцима један свет који ни изблиза није откривен како се може учинити и који се можда најбоље спознаје из пустиње којом је окружен.

Поред пустиње, а нарочито поред звукова које непрестано ствара њена тишина, као свеприсутни мотив јавља се и притајен звук странаца, који у Емиратима нису никакав изузетак, него правило, а за које Петровић у својој књизи користи израз експат, што се може схватити и као еуфемизам за уобичајене термине гастарбајтер, исељеник, емигрант, печалбар (а да ли експат заиста звучи лепше и прикладније од наведених израза, то већ зависи од личног осећаја сваког читаоца).

Пошто међу српским експатима на свим странама Истока и Запада има и врсних писаца, све се чешће јављају књиге у којима се кроз романсиран приказ износе лична искуства и доживљај средине, менталитета и земље где су се писци одселили и где се постепено одомаћују, па је стога Средишња пустиња још једна у низу књига које би се могле груписати у жанр назван – експатска књижевност.

Разуме се, било је и раније књига у којима би аутори износили своја искуства из иностранства, односно из земаља и градова где су дуже или краће боравили након одласка из отаџбине, али како је у последње време све више аутобиографских романа (или романсираних аутобиографија) попут Средишње пустиње, то се јасније разазнаје уобличавање самог жанра.

Захваљујући Миомиру Петровићу, а нарочито захваљујући његовом пажљивом погледу из пустиње, искристализовало се оно што је одавно пред очима читалаца, само је, изгледа, стрпљиво чекало да добије адекватан назив и да коначно престане да буде фатаморгана, а иначе је одсуство адекватног и уопштеног назива често највећа препрека за дефинисање и распознавање многих појмова, па и књижевних жанрова.

За П.У.Л.С  Душан Милијић

Првобитна верзија: Букмаркер

  Dušan Milijić, Književnost, Miomir Petrović, Središnja pustinja