Tamara Đenadić u svom prvom romanu Šta pravi buku u poljima lavande na kamijevski način gradi složene odnose unutar savremenog društva postegzistencijalizma i konzumerizma u kojem je, čini se, najlakše izgubiti identitet, život.

Struktura priče podeljena je u nekoliko poglavlja, a priča, napisana u dijalozima, kroz prizmu tri lika: Peđe, Milice i njihovog zajedničkog terapeuta- Doktora R, lagano se raspetljava, poput filmske trake, ostavjajući živopisne slike i snažne utiske na čitaoca. U fokusu su čovekovo suočavanje sa posledicama razvoda braka, promenama, preispitivanje zajedničkog života bivših supružnika, gubitak bliskosti, ali i razumevanje dvostrukih pogleda unutar te zajednice. Uprskos svim nesuglasicama, nekadašnji ljubavnici, partneri, prijatelji, besni, kivni, očajni, pronalaze snage da jedno drugo oslobode.

Pored glavnih likova, kroz roman se provlače i četiri lica u crvenom automobilu, mistriozni ljudi bez lica koji prate Peđu, svete mu se, kažnjavaju ga, psihički ga uništavaju, fizički zlostavljaju. Sve vreme nam se nameće ideja da nepoznati ljudi žele da ga unište, ali šta ako su oni samo svedoci njegovog pada, višegodišnjeg bahatog života, pohlepe, pretencioznosti i nedostatka empatije, sakrivenog ispod skupog kaputa i lažne uglađenosti?

U tom poništenju jednog života, materijalnog i duhovnog gubitka, glavni junak, ogoljen, sam, bez straha, bez dostojanstva, bez posla, prljav i smrdljiv, taman kad pomisli da je sve izgubio, shvata da tu nije kraj. Ne samo da mu je pred očima izbledeo i nestao život koji je imao, već i onaj koji je mogao da ima. Peđa, u besu, izgovara:

“Oni su rešili da me unište! Na svaki način! Ali nije mene lako uništiti.”

Šta ako najveća opasnost ne vreba iz tuđih automobila, ne egzistira u trodimenzionalnom svetu, niti u tuđim kletvama, već u nama samima?

U katarzičnoj sceni u kojoj junak snažno oseti stid nakon što se olakša u tuđem dvorištu i biva uhvaćen na delu, on pokušava da se, pre svega, lažno opravda, a onda i ispravi svoje greške, nesvestan da otvara Pandorinu kutiju, iz koje izlazi večiti strah kao jedina konstanta zla, prokletstvo. Da li je čovek bez stida i krivice može da bude deo društva, može li uopšte da bude prihvaćen?

Simbolika u romanu zaokružuje misterioznu priču o ludilu, ali i svesnosti. Četiri nepoznata lica ne samo da na zanimljv način predstavljaju četiri jahača apokalipse, na metafizičkom, magijskom, religijskom, filozofskom planu govore o životu i smrti, ali i o samoj energiji broja četiri. Celoviti prikaz spoznaje i promene. Takođe, četiri lica su u stvari kolektivni lik, pa slobodno možemo da kažemo da, iako nisu glavni akteri radnje, oni svakako postaju sveprisutni – četvrti lik- Mek Gafin

Najsvetliji deo romana je predstavljen u liku Peđine žene – Milice koja jedina hoda putem koji donosi radost novog početka, potvrđujući ne samo ostale karaktere, već i svoje unutarnje biće. Na taj način delovi postaju jednaki celini, u fliudnom kretanju, u kojem je svaki novi krug, neponovljiv.

Roman prvenac Tamare Đenadić iznenadiće vas lakoćom forme, prepoznaćete emocije, od straha do sreće i obratno, uskočićete u likove i prošetati kroz sve žanrove, nakon čega ćete se zapitati koliko zaista vrednujete svoj život.

Katarina Nikolić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Katarina Nikolić, Književnost, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi, Tamara Đenadić