Starac koji je odlazio sam – Ingmar Bergman

Iako je važio za komplikovanog saradnika i teškog čoveka, švedski sineasta i pozorišni reditelj Ingmar Bergman znao je u kom trenutku treba da se povuče iz filmskog i pozorišnog života, što je odlika ljudi koji su svoju umetničku i ljudsku sujetu podređivali istinskom odnosu unutrašnjeg i spoljašnjeg vremena.

Iskoristivši proslavu svog 86. rođendana, Bergman je objavio da se povlači iz pozorišta, dodajući da je Ibzenova drama Duh (1992) njegova poslednja pozorišna postavka. Pri tom, slavni švedski umetnik istakao je da je teatar, kao nešto od čega počinje i gde se završava sve, bliži njegovom srcu od filma, koji mu je doneo svetska priznanja.

Iz više od stotinu pozorišnih komada koje je Bergman postavio, ističu se dela Šekspira, Strindberga, Ibzena i Čehova, ukazujući na stremljenja i ideje koje je ovaj stvaralac ovaplotio u svojim filmskim ostvarenjima.

Kao autor koji pripada egzistencijalističkom krugu i hladnoratovskoj generaciji, Bergman je u svojim prvim delima koja su ga proslavila ukazao na krizu duhovnosti i gubitak metafizičke ravni u svetu iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka nad kojim se nadvila apokaliptična opasnost. Likovi iz njegovih filmova neprekidno tragaju za svojom suštinom i potvrdom u nečemu višem. Otud i antologijska partija šaha iz filma Sedmi pečat (1956) koju u srednjovekovnoj Švedskoj igraju Vitez i Smrt, kao metafora instinktivnog i grozničavog otimanja od zlog udesa u traganju za sopstvenim identitetom.

U Bergmanovim delima ideologija nije u prvom planu i nije data kao nešto posebno, više se radi o večnoj upitanosti i instinktivnom strahu od suočavanja sa onostranom prazninom. Za njega osnovni pogled na stvari je taj da nema osnovnog pogleda na stvari.

„U početku veoma dogmatski, moj pogled na život postepeno se rastvorio. On čak više i ne postoji“, reći će Bergman misleći na svoje detinjstvo provedeno pod strogim nadzorom oca, koji je bio sveštenik. Tako je Bergman ušao u svet umetnosti kao pobunjeni sin, sa osećajem slobode, kako su mnogi primetili, kakav niko nije imao. U skladu sa tim, i pitanje odnosa politike i umetnosti Bergman je komentarisao kao nešto što više ne postoji, jer je umetnost kao takva samu sebe isključila.

„Politička aktivnost je danas prenapregnuta putem vesti, trenutnim prisustvom televizije na mestu događaja u bilo kom delu sveta. U tom pogledu umetnost potpuno kasni. Umetnici nisu vizionari društva kakvi bi trebalo da budu. Oni i ne mogu da zamisle to! Stvarnost prolazi mimo umetnika i njihovih političkih vizija“, zaključio je Bergman još 1968. godine. Kada je nemoguće idejama uticati na stvarnost, one prelaze u snove – veliku opsesiju ovog umetnika.

Bergman je ukazao na presudnu važnost filma kao medija koji na specifičan i najuspešniji način komunicira sa snovima, uvodeći gledaoca u svet likova koji promiču kraj njega, čineći ga učesnikom u tom snu. Međutim, priznaće da ga je jedan režiser nadmašio u tome:

„Kada film nije dokument, on je san. Zato je Tarkovski najveći od svih. On se kreće sasvim prirodno kroz sobu snova. On ne objašnjava. Šta bi i imao da objasni? On je posmatrač, sposoban da predstavi svoje vizije u tako nezadrživom, ali najspremnijem mediju. Čitav svoj život lupao sam na vrata prostorija po kojima se on kretao tako prirodno. Samo u par slučajeva uspeo sam tek da provirim. Svaki od mojih svesnih pokušaja završio se zastrašujućim neuspehom“.

Govoreći o švedskom reditelju, Fransoa Trifo kaže da za Bergmana samoća znači postavljanje pitanja, a stvaranje filmova odgovor na njih. „Ništa od toga nije romantičnije“, zaključuje Trifo.

Sudeći po broju filmova koje je režirao (preko 60) i broju drama koje je postavio (preko stotinu) Bergman je ceo svoj život neprestano davao odgovore svojim delanjem. Kada je osećao umor, povlačio se. Sredinom šezdesetih sam je otišao na psihijatrijsku kliniku zbog psihičke iscrpljenosti usled napornog rada i neverovatne filmske i pozorišne produkcije. Desetak godina kasnije dobrovoljno će otići iz Švedske u Nemačku, kada je uhapšen zbog navodne utaje poreza.

Posle filma Fani i Aleksander (1982), prožetog autobiografskim momentima, objavio je da se povlači iz filma. Nakon smrti supruge Ingrid, 1995, saopštio je da se povlači i iz teatra, mada se ponovo vratio. Devet godina kasnije, na svoj rođendan, 14. jula, po drugi put se oprostio od sveta pozorišta: „Ne želim da me iznesu iz pozorišta. Odlazim svojevoljno. Niko neće morati da kaže: ’Ovaj starac mora da ode’“. Umro je 2007. godine

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Bergman, Film