Strip kao nevidljivo zbivanje – Lav Nikolajevič Tolstoj  svojevremeno je rekao  da umetnost ne treba da se objašnjava.

”Nemoguće je, kaže on, tumačiti dela umetnika. Kada bi se rečima moglo objasniti ono što je umetnik hteo da kaže, on bi to rekao rečima. A on je to rekao pomoću svoje umetnosti, zato što se na drugi način nije moglo prikazati to osećanje koje je doživeo. Tumačenje umetničkih dela rečima dokazuje samo da onaj koji to čini,nije sposoban da se zarazi umetnošću.”

Da se razumemo – ja sam prvi koji stoji na stanovištu da umetničko delo, u ovom slučaju strip, treba da govori samo po sebi i da je svako tumačenje nerazumevanje samog fenomena umetnosti (ma šta ona značila u ovom vremenu), pa i samog stripa.

Danas svako tumačenje pre zavodi na stranputicu nego što nas navodi da vidimo i razumemo samo delo. Ali…postoji tu jedan paradoks, koji se nalazi u prostoj činjenici da pristalice takvih pogleda ne uvažavaju, zaboravljaju, da je sva naša današnja kultura izrasla na starogrčkom i judeohrišćankom nasleđu. I da se svi oblici iskustva, sa/znanja od tada prenose putem reči, posebno pisane. Reč, postaje svedočanstvo postojanja nekog fenomena. Naročito sa pojavom prve mašine za štampanje.

Tiranijom logosne pismenosti, pristaje se, uglavnom prećutno, i na kompromis sa istinom, kao onom koja jeste, “koja je” stvar  po sebi” (per se, ipso facto). Istina da su ranije pisane kulture bile uglavnom crtačke.

Ono što se za drevna vremena prenosilo usmeno i posedovalo sakralna svojstva,od tada se zauzdava u pisanu reč. Mudraci, sveci i „slobodni strelci” su izgleda izumrli, a na njihovo mesto stupa knjiga. I tako do dana današnjeg.

Naravno, krajem devetnaestog veka, sa dolaskom, pobedom tzv. industrijske revolucije, nastupa era u kojoj će novi izumi, kao što su fotografija, radio i film, polako preuzimati pažnju masovnijeg auditorijuma, i time otvoriti poglavlje u kojem će knjiga igrati manje važnu ulogu u životima ljudi. Razume se, tu je i štampa – a strip je u njoj zauzimao prilično vidno mesto, ne i časno i ugledno; odmah je tretiran kao zabavni dodatak na poslednjim stranama.

To što je izvesni švajcarski strip autor Rudolf Tepfer (po mišljenju mnogih istoričara stripa, prvi strip koji je neko nacrtao u istoriji pripisuje se njemu) još krajem devetnaestog veka, kažu, teoretisao o stripu, nije bitno uticalo na dalji razvoj događaja. Naime, već i samo ime comics (stripovi), govori dovoljno o ulozi i mestu koje su mu dodelili, pre svih, američki novinski magnati i urednici u tamošnjim redakcijama. Usput govoreći, u čuvenom filmu” Građanin Kejn“, Orsona Velsa, snimljenom 1941., u kojem je glavni protagonista glumačka parodija samog novinskog magnata Viljema Hersta, strip se, rečju i slikom, nigde ne pominje. Što je, priznaćete, prilično čudno, posebno u svetlu činjenice da je strip, to jest, comics, bio onaj masovni i popularni oblik zabave koji je pomenutom magnatu donosio milione.

Da li je sa istorijom stripa (to jest,comics-a) počela, gotovo nikom primetna, i istorija NEVIDLJIVOG ZBIVANJA? Jer, eto, kažu da je da je posle pomenutog Tepfera, prvi tekst o stripu napisan tek 1924.godine u američkim dnevnim novinama (videti Pegaz broj 6, reviju za istoriju i teoriju stripa…) a povodom stripa „Luda mačka“(Crazy cat), Džordža Herimena.

Iako ima osnove da je sama Ideja u stvari slika (slikovni, vizuelni jezik).

Jezik takozvanog nesvesnog, snovi (ili snoviđenja), viđenja su unutrašnjim očima, neomeđena socijalno uslovljenim normama, naučenim, javljaju nam se najpre u slikama, čija osnova je crtež – nacrtano.

Kulture pre starih Grka bile su, nesumnjivo, crtačke: nikejske, mikejske, minojske, egipatske…Kao što se danas invazijom, okupacijom i diktaturom (tiranijom) digitalne kulture, ubrzano zaboravlja i potiskuje senka Ideje – pisana reč, retorika i kritičko mišljenje…tako se i u doba procvata filosofije potiskuje i zaboravlja pismo ne samo crtačko već svi ostali oblici izražavanja koji su bili imanentni drevnim kulturama.

Od malih nogu učimo da prihvatamo kompromise, u čijem spektru ili kulturnom vokabularu je, naravno, i pismenost isključivo u oblku analfabeta naroda i zemlje kojoj pripadamo.

Obrazovanje je  zbilja obrađivanje, kao da ljudska vrsta, prema svom poreklu, odnosno praocu Adamu, čoveku od gline, može samo da se obrađuje, uobličava da vidi ono što mora da vidi, što joj njen tvorac sugeriše da vidi.

Ako je Tvorac isti onaj sa početka ljudske istorije i danas aktuelan svemoćni režiser egzistencije, onda je odumiranje pisama kao Ideje ili same istine po sebi, prirodan put u volji Svemoćnog, te nema za čim da se žali, i nema razloga za zabrinutost nad putem kojim čovek danas ide. Ako.

Sokrat je,  prema mom mišljenju, bio u pravu. I ne samo on, nije on jedini staro sumnjalo. Nije jedini koji nije hteo da se prilagodi, adaptira na nova vremena i, samim tim, na nove pronalaske.

Lao Ce, na primer, nije bio za to da narod treba da se opismeni, obrazuje. Smatrao je da treba da ostane to što jeste; veran zemlji, jer će se uvođenjem novih izuma ostvariti uslovi za nastanak haosa na (u) zemlji.

Ne znam ko je ono rekao da na jedno književno delo dođe oko stotinu kritičara. Ne znam kako ih je izbrojao, ali znam da ih je bilo i da ih još ima mnogo.

Nesrazmera je takva da kada bi, recimo, sam bog uzeo obličje strip autora, a potom našao izdavača da mu objavi strip, taj strip, zasigurno, ne bi bio primećen ni od jednog od stotinu ili hiljadu ili million kritičara, pogotovo ne od istoričara umetnosti. I ne samo od njih već i od gotovo svih ostalih koji veruju da su slobodnomisleći subjekti.

Dakle, može li ono što je a priori dobilo ulogu zabavnog dodatka, nazvanog comics, a prodaje novine u milonskim tiražima, biti, nekim čudom, fenomen nevidljivog zbivanja?  Slepila?

Jer, kao što znamo, odavno je knjiga preuzela ulogu žreca umnosti, učenosti i saznanja. Knjiga, naravno, ima i zabavnu funkciju, ali je dobrim delom zadržala oreol ozbiljnosti, koji joj je vekovima pripisivan. Iako je jasno da je prva knjiga, Biblija, bila i ostala najpopularnina i najprodavanija, niko, ili gotovo niko, danas ne tvrdi da je knjiga, tačnije-književnost, fenomen pop kulture, ili čak masovne. Sveto pismo je, bez sumnje, pisano tako da bude pristupačno svima, ili gotovo svima. Slično kao i kasnije čuvene knjiške tvorevine, kao što je, na primer, Servantesov Don Kihot ili Rableov Gargantua i Pantagruel, i mnoga druga.

Nasuprot tome, strip se, ma koji strip, bilo kog autora, izgleda i do dana današnjeg, uglavnom vidi kao pop, ili čak medij masovne kulture.

Da bismo razumeli kako su nastala takva viđenja, morali bismo da razumemo vreme u kojem su književna forma odnosno strip nastajali.

Znamo da je Isus, kada je ulazio u Jerusalim u krpama i na magarcu,  bio ismejan. Znamo da ugled i strahopoštovanje nije stekao lako. I šta mislite, da li bi on u očima miliona bio to što danas jeste da je samo živeo, činio čuda, vaskrsao, i da niko nikada nije njegove žitije sabrao u jednu knjigu?

Ja tu vidim problem koji nije ni malo nov, a reč je o sumnji u samu reč. Kada je Sokrat rekao da pismo slabi pamćenje, rekao je takođe da ono zaglupljuje, jer sećanje je u vezi sa znanjem. Ako nije i samo znanje.

Ako pismo slabi pamćenje, onda uistinu ne poučava, već upravo suprotno, zavodi nekim tobožnjim znanjem i, samim tim, sputava nas u saznaju istine.

Da je tako vidi se, naročito danas, kada je ne samo zaboravljena Sokratova sentence već i sam Sokrat. Niko, naime, ne drži danas ozbiljno do Sokrata. On je tek informacija na internetu, a nije li to postao i pre interneta? I da li mislite da bi postao tako važna informacija za neke korisnike interneta da nije bilo nekog po imenu Platon?

Mi, dakle, sve što znamo o Sokratu znamo posredstvom Platona. A on je, razume se, pisao.

A pisana reč se tumačila kao senka Ideje (koja je istina, večna i neprolazna…), dok je, po takvoj analogiji, slika (pa samim tim i crtež) tek senka senke Ideje.

A zašto taj strip nebi bio primećen? Jednostavno zato što je strip –  NEVIDLJIVO ZBIVANJE.

Za P.U.L.S.E: napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

  Đorđe Milović, Strip, Umetnost