Žanr svemirske opere, nastaje tokom četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka kao muški odgovor na sapunicu (soap opera). Svesno prihvatajući svoje mesto u „niskim“ književnim (a potom i filmskim) žanrovima- svemirska opera bila je ujedno obeležena najnižim porivima ove epohe.

Likovi i zapleti bili su jednodimenzionalni, sa jasnom podelom na protagoniste i antagoniste, što je savršeno odgovaralo hladnoratovskoj atmosferi u društvu (sa obe strane zavese). Ako dodamo tome i mačističke tonove i neobavezan odnos prema kolonijalizmu nasleđen iz 19tovekovne avantarističke literature- imamo žanr koji je prilično neuklopiv sa savremenim čitaocem.

Ipak estetika svemirskih opera- nešto između glamura i kiča i nešto između intrige i sapunice ostavila je utisak na generacije autora i čitalaca.

Ancillary Justice, trilogija debitantkinje En Leki odgovara na sve gorenabrojane probleme i konačno donosi kompleksnu, aktuelnu,a zabavnu i čitljivu operu za ovo post postmoderno vreme.

Roman počinje nekoliko hiljada godina u budućnosti gde militarističko, ekspanzivno Radch carstvo vlada galaksijom. Carstvo koristi naprednu nanotehnologiju da kontroliše ljude i koristi ih kao vojnike. Svi ljudi su spojeni u jednu zajedničku svest, radi lakše kontrole ,ali postoje i kao nezavisne jedinke.

Radnja je fragmentirana i koristi se flešbekovima: s jedne strane imamo Breq jedinu preživelu sa svemirskog broda Justice of Toren, koja pokušava da pobegne sa zalađene planete na kojoj se našla nakon havarije, kao i da otkrije zbog čega je do havarije došlo. S druge imamo flešbek 19 godina u prošlost kada je brod još uvek služio i bio „ukotvljen“ Shisurna, koja je upravo pokorena, odnosno inkorporirana u Radch imperiju.

Prvi zaplet je klasičan triler, iz prvog lica pomalo u noir stilu- intrige, akcija, izdaja i neočekivana oktrića u najboljoj tradiciji svemirske opere iz dvadesetog veka.  Ipak, roman je i ovde inovativan, najpre zato što se dešava isključivo iz vanzemaljaske perspektive, pa ne dopusta čitaocu da ima pouzdanog vodiča. Osim toga Radch imperija nema oba roda, pa se protagonistkinja svima obraća u ženskom, ne uviđajući razliku. Ovo daje dobru podlogu da se komentarišu mačistički stereotipi žanra.

Drugi, pak više politički zaplet, mnogo više odstupa od tradicije. Kolonizacija planete nije prikazana kao romantično istraživanje nalik na ono iz Zvezdanih staza. Breq jeste učena da je samo Radch civilizovana vrsta , dok su drugi varvari, ali u flešbekovima „ljudskost“ pokorenih naroda je veoma očita. Takođe, pokorena planeta nije homogena, na njoj postoje sukobljene strane i interesi i kolonizacija obično znači biranje neke od ovih sukobljenih strana, gde  svaka odluka ima negativne i pozitivne posledice podjednako.

Zajednička (jer sva su zajednička, svi ljudi su povezani) sećanja na ratne zločine, koji su neodvojivi od osvajanja povlače se u pozadini glavnog narativa. Jednom zločinu je sama Breq prisustvovala, a o drugom postoje samo nejasne glasine koje se povlače kroz generacije.

Ovde leži i jednao od retkih mana Justice-a. Svet romana je kompleksan, dinamičan i star nekoliko hiljada godina, pa iznenadna istorijska otkrića, neophodna za praćenje radnje, postaju malo repetativna , što je čest slučaj sa naučnom fanstatikom.

Nastavak je nemoguće preneti bez velikih spojlera (ali ukratko brod nije pao slučajno).

Vrlo je teško za autora da izgradi strukturu u kojoj ima prostora za političku parabolu, ličnu dramu o buđenju jedinke odgojene u homogenoj kulturi i uzbudljv triler. Leckie je uspela da postigne sva tri i tako oživi žanr za koji je decenijama izgledalo da je dostigao svoj maksimum i postao suvišan.

Čini se da se sada može govoriti o svemirskoj operi pre i posle Ancillary Justice.

Za P.U.L.S.E:  Janko Kanja

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Janko Kanja, Književnost, svemirska opera, Umetnost