Ruska zima posuta aristokratskim sjajem carske Moskve i Peterburga u svevremenom romanu Lava Nikolajeviča Tolstoja priča svoju izvanrednu, nikad dopričanu i uvek izazovnu priču, predstavlja bolnu dramu, napetost i sukob među likovima i unutar njih,  na daskama Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház u komadu “Ana Karenjina” koju režira makedonski reditelj Dejan Projkovski. Elegancija 70-ih godina 19. veka i plemićka raskoš maskiraju velike patnje i otkirvaju tamne čari kapitalnog književnog predloška. Otpočinje scenski prikaz romaneskne drame nad dramama, otvara se knjiga neostvarenih i nesrećnih ljudi, ljubavi i porodica. Svila, sneg i suze.

Vreme je stalo na ogronom okruglom staničnom satu koji se kotrlja sa jednog kraja scene na drugi koja pokazuje moskovsku železničku stanicu. Tu će se prvi put sresti fatalni ljubavnici. Pred publikom se smenjuju scenske slike nežne beline i najcrnje crnine devojačkih haljina, zimskih odela, šubara i marama, snega i leda, bisera razvrata i svilenih košulja nemorala, kuplerajskih razuzdanosti i bračnih neverstava; voza, železničke stanice, klizalaišta, plesne dvorane, redova crvenih plišanih sedišta kakva se viđaju jedino u kupeima i teatrima ili bioskopskim dvoranama. Sve je to scenografski dato u više nivoa, kroz redove lakovanih crnih vratnica kroz koje vuče jaka promaja i raskriljuje, otvara najskrivenije prostore ljudskog srca i duše. Ruski duh raspaljuje duše omamljene votkom, dok se igra hopak i barinja, u scenama bratske i prijateljske ljubavi i odanosti, koje odlikuje velika glumačka kolektivna razigranost ovog čuvenog pozorišnog ansambla, veština i lepota, tehnika i estetika igre u težnji osvajanja  slobode (kolektivne i pojedinačne), u svrhu ispunjenja naloga svoje duše. Masovne scene bala, operske predstave, konjičkih trka, gledanja iz šoljica za kafu kao izrazi javnih dešavanja, predstavljanja i komentarisanja, kontrasni prizori bordelskih razvrata i seoskih idila preplavljuju predstavu silnim nanosima energije. Žestoko postavljena, duboko promišljena i estetski lepa režija Dejana Projskovskog koja inkorporira u pozorišnu igru genijalnu autorsku muziku, balet, operu i filmična uprizorenja vodi publiku kroz surovu ljubavnu bajku.

Lik junakinje, heroine i žrtve vlastitih opredeljenja u društvu neslobodnih i licemera – Ane Karenjine, u alternaciji nose glumice Béres Márta i Fülöp Tímea (tako da su izvedbe potpuno različite i publiku treba pozvati da kad pogleda jedno izvođenje obavezno proprati i glumu druge glumice kad repertoar i podela to predoči), jer svaka od njih igra za sebe i boji predstavu osobenim tonovima. Naprosto, kako u Tolstojevom romanu, tako i u svim umetničkim vizurama ovog dela, kao i u predstavi Projkovskog dominira i kulminira  karakter Ane, žene, majke, ljubavnice, sestre, ljudskog bića koje se pod teretom podvaja – razapete na svom krstu, jer izborom jednog neizostavno gubi drugo. Snažna glumačka spoljašnja i unutrašnja, emocionalna borba, propraćena društvenim rasulom, mnoštvom spletkarija i tužnih životnih priča, još tužnijih i pustijih života, proganja protagonistkinju u njezinoj neizmernoj patnji na putu ostvarenja one i onolike količine sreće koja odgovara njezinom zanosnom karakteru. Njen društveno prihvatljivi lik koji se suzdržavao i ustručavao i predstavljao sliku moralne i pristojne žene naglo, usled nepristajanja na laži i licemerje, biva odbačen, dobija etiketu i nailazi na drutvenu osudu pri svakom koraku. Anin slobodan duh u svetu koji stvara od života tamnicu vodi bespoštednu borbu koju zna da će na kraju izgubiti. Slomiće je, pregaziće je ne niko spolja, već ona druga Ana u noj, njen alter ego.

Mészáros Árpád sa tačnim i jakim osećajem igra lik Vronskog – najbolji primerak petrogradske mladeži koji se i sam, bez kalkulacija, usudio da pođe za svojim srcem. Vidimo grofa na najvišem stupnju socijalnog statusa, šarmera velikog ugleda koji okružen oblakom mističnosti redom zanosi i osvaja ženski duh, sve dok se njegov pogled ne sustretne sa očima žene Alekseja Karenjina. Anin magnetizam nadvladava njegov i on umah biva zanesen i osvojen. On će istinjski voleti Anu. Njegova ljubav će ga voditi ka upoznavanju najdublje i najposvećenije strane njegovog bića braneći ženu koju voli. Ali, s druge strane, on neće biti izložen izopštenju iz društva, muškarac njegovog doba i ranga time više dobija (nego što gubi) na značaju i autentičnosti. Ana će u naletima duševnih kriza usled zatočeništva  postajati posesivna, puna gneva, ljubomorna, divlje kivna, razdražljiva, a Aleksej će imati izlaz. Gubitak Ane je gubitak njegove duše. Njegovo slobodno kretanje ispostaviće se klopkom, suočiće ga sa činjenicom da nije uspeo da je usreći, sačuva, spasi, oduzeće mu smisao postojanja, svrhu egzistencije.

Predstava je prepuna strasti, intriga, misterija i tragedija. Reditelj barata veoma efektnom simbolikom kojom na jednostavan način objašnjava, scenski predstavlja ono što se ne može ispričati ili čemu se još ne zna kraj već se simbolika samo daje naslutiti,  poput malene dečje igračke pokretnog voza koju Serjoža uvek sa sobom nosi i koja se u tišini sama kreće po sceni. Igra rečima ispisanim na monumentalnim vratima izmeću Kostje i Kiti služi kao savršeno sredstvo stidljivog priznavanja uzajamne ljubavi. Zanos i strast se prikazuju zagriscima jabuke koja ukazuje na prvobitni greh, i sve buduće grehove kojima ljudski rod nikada neće odoleti. Biseri – statusni simbol koji će se u jednom trenutku pokidati i rasuti…

Fleksibilna scenografija u vidu zatvorenih crnih aristokratskih vrata i zamračenih u senci maštovitih prozora je delo Valentina Svetozareva koji stvaraju iluziju velikih plesnih dvorana i intimnih a otmenih odaja porodičnog doma  tog veka. No kada se otvore sva ogromna vrata i prozori pogled seže u dubinu scene, gubi se intimnost, sve postaje ogoljeno, otkriveno, dostupno velikom gradu, čitavom aristokratskom društvu koje svojim ogromnim očima i ušima zagleda i prisluškuje, upliće se u ljudsku sreću i sramotu. Sve tajne postaju javne, a publika biva svedok tome (da li, i na čijoj strani, saučestvuje?). Takođe, naspram ovih i ovakvih velegradskih prizora i naizmence sa njima, razmahuju se  vratnice da prikažu, kao sa druge strane polomljenog ogledala, kontrast, idiličan život na selu, brak i sreću Kiti i Ljevina. Izdvaja se prikaz kosidbe opisane u romanu kao bliskost i razumevanje među staležima, kao izraz duha naroda, slika neposrednog delanja koja je na sceni odigrana magično. U liku Ljevina dato je ono elementarno i planetarno istovremeno, najjednostavnije i najkompleksnije, razumevanje za svakog čoveka (za Anu Karenjinu naročito za koju Ljevin instiktivno oseća da je najugroženija i najnesrećnija i da joj je ljudska samilost najpotrebnija).

Bela svila i krzno, crveni somot i ljubičasti pliš, crna čipka i mrka pozorišna zavesa su boje koje dominiraju scenom. Raskošni kostimi, pelerine i kaputi, svečana odela i bogat nakit sastavljen je  i predstavljen od strane kostimografkinje Marije Pupučevski. Čuveni bal praćen uzbudljivom ritmičnom koreografijom uz “tehno” muziku, kao i scena konjičkih trka koja je živahno osmišljena kao takmičenje u preskakanju kozlića, samo su neke od inovativnih slika i neverovatnih umetničkih utisaka koji ostaju zapamćeni, urezani u svest gledališta.  Scenski pokret Olge Panga ožiljava stilizovane prizore dajući im dušu sa svojim jako ritmičnim impulsima. U pozadini se melanholično čuje i osluškuje stara ruska pesma “Gori, gori, moja zvezda” u trenucima duševnih raspada na ovozemaljskom planu.

Ova predstava nas uči da je pokretač svega ljubav – i sreće i nesreće i života. Roman “Ana Karenjina” Lava Nikolajeviča Tolstoja posmatran iz ugla nadovezivanja na roman u stihu “Evgenije Onjegin” Aleksandra Sergejeviča Puškina razvija priču o udatoj ženi čiju ljubav preispituje. Prati temu malog čoveka i velike tuge u svetu ljudi. Mistični dim cigarete, hladan led koji pada na tlo pozorišne scene, kapljice alkohola koje se slivaju niz stolove, rasuti biseri ostaju na napušenoj sceni kao dokaz o onome što se zbivalo i desilo. Sat je poslednji put prešao preko scene i čuo se zvuk voza u daljini. Nastupio je mrak. Tužna priča ovde se zaustavlja iako se naslućuje njen nastavak, produžetak tragedije – početak nove nesreće. Publika se dugo još u tom mraku ne pomera, ne diše, duboko potresena. Beskrajna tuga, ispričana svaki put različito, poput ljudskog prokletstva ciklično izumire da bi se ponovo rodila. Knjževnost nam govori, a pozorište predstavlja o svemu što život nije rekao i zajedno sa Bogom biva svedok ljudske sudbine. Bitke čoveka sa samim sobom. Pozorište koje interpretira klasike na scenske daske postavlja dela koja su veća od nas samih, podseća nas na prošlost i podstiče nas da se odlučimo da utičemo na svoje živote i suprotstavimo se (već određenoj) budućnosti. Ili nas (publiku postavljenu sa druge strane ogledala/scene) opominje da pratimo sudbinski tok istorije. Njegovu neizmenjivost.  Konstatuje da: “Ne možemo pobeći od sebe samih”! Ipak, podignimo glas protiv jedne od poslednjih misli u Aninoj glavi da je “borba za opstanak i mržnja – jedino što vezuje ljude”, ili one “da je u njemu (Vronskom) bilo likovanja zbog uspeha i taštine” više nego ljubavi. Glas protiv da svaka nada izađe u očajanje, da svaki smeh završi u velikoj boli. Gospode, oprosti joj sve i sačuvaj svakog od takve sudbine.

U analima Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház ostaće upisna “Ana Karenjina” u režiji Dejana Projkovskog kao jedna od najvećih, najizvođenijih i najnagrađivanijih predstava ove kuće.

za P.U.L.S.E Emilija Kvočka

  Ana Karenjina, Dejan Projkovski, Emilija Kvočka, Novi Sad, Pozorište, Újvidéki Színház