T. S. Eliot – Drugačiji stihovi za drugačiju Evropu

Uglavnom je poznato šta se dogodilo sa umetnošću u Evropi posle Prvog svetskog rata. Ali kakvu ulogu je odigrao T. S. Eliot (1888–1965.) u oblikovanju književnosti XX veka? I kuda je to otišla poezija kada su isrpljene sve ideje i konvencije predratnog pesništva?

Ruku na srce, Nobelovac Tomas Sterns Eliot poreklom nije Evropljanin. Uspeh na studijama doveo ga je sa Harvarda u Pariz kada je imao svega 22 godine. Rat ga je zatekao na Oksfordu. I, dok je veći broj glasovitih imena anglosaksonske pisane reči u to vreme živelo i radilo u Parizu, Eliot se zadržao u Engleskoj. Tu stiče dragoceno poznanstvo sa Ezrom Paundom. A skoro svako ko je poznavao Paunda uspeo je i da stekne slavu (Hemingvej veli: „On [Paund] svoje prijatelje ubacuje u časopise a vadi iz zatvorâ …“). U Engleskoj je Eliot upoznao i svoju suprugu. Oženio je Vivijen Hej-Vud 1915. godine. Mladenci su kraće vreme boravili kod filozofa Bertranda Rasela. Razvile su se priče o Raselovom udvaranju Vivijen, ali nema načina da se spekulacije provere. Iz Eliotovih ličnih pisama saznajemo da je suprugu voleo, ali su njene migrene, nesanice i psihička nestabilnost značajno otežavali odnos. Naposletku su se i rastali. Njihova veza dospela je i na bioskopsko platno.

U Engleskoj, Eliot je promenio nekoliko poslova, uglavnom profesorskih. Za to vreme je počeo da piše i objavljuje eseje o književnosti, ali i da stvara. Već prvi njegov veći komad poezije odjeknuo je u odgovarajućim krugovima.

1914. Ezra Paund oduševljeno zahteva da se u Čikagu objavi „Ljubavna pesma J. Alfreda Prufroka“. Eliot potpuno zanemaruje aktuelne pesničke konvencije i stvara studiju seksualne frustracije; onima koji su čitali Džojsovog Uliksa zapašće za oko sličnost tehnike. Uvodeći u poeziju banalnu stvarnost urbanog života Eliot nastoji da pronikne u svest savremene prosečne jedinke. A tamo pronalazi žice suptilnih, mada često primitivnih emocija po kojima Elitove reči virtuozno muziciraju. Sazvučje tonova i značenja Eliotovih reči stvaraju snažno aluzivnu draž:

„Jer sveto iskusih već, iskusio sam sve –
Znano mi je jutro i podne i tama,
Ja izmerih svoj život kafenim kaščicama;“

Naslovni Alfred Prufrok je sredovečan (glava malo proćelava), dok je Eliot u trenutku pisanja bio u ranim dvadesetim godinama. Stihovi se odvijaju u gradu, u nižim slojevima društva, na prljavim ulicama i u jeftinim lokalima. To doprinosi atmosferi napregnutosti u kojoj pažljivi posmatrač Prufrok ostaje sužanj kolebljivosti i osujećene pasivnosti. Nezaboravan je refren:

„U sobi žene klize gore-dole
O Mikelanđelu govore.“

Nazire se kritičko opažanje pesnika o vremenu u kojem živi, ali će ono doći do punog izražaja tek u kasnijim pesmama.

Jedinstvenu sposobnost da shvati značaj tek minulih događaja u opštem kulturnom i istorijskom kontekstu Eliot je pokazao u poemi „Šuplji ljudi“. Ne pominjući niti jednom rečju rat ili stradanja on stvara delo koje svojom univerzalnošću reprodukuje stanje generacije koju ne treba pamtiti kao izgubljenu, već kao šuplju. Uz to, pesma se vrlo lako pamti, posebno zbog varirajućeg lajt-motiva:

„Mi smo šuplji ljudi
Mi smo punjeni ljudi
Naginjemo se jedno na drugo
Glave punjene slamom.“

Ton poeme je, čini se, direktniji nego u drugim delima. Fun fact: Ove stihove naglas čita odbegli pukovnik Valter Kurc (Marlon Brando) u filmu Apokalipsa danas.

Najglasovitije Eliotovo delo je, ipak, Pusta zemlja. Eliot je u stvaranju ovog velikog dela posegao za pređašnjom literarnom, filozofskom, i najzad naučnom tradicijom Evrope, ali i Indije. Stihovi su glatki i povremeno podsećaju na stil proznih pisaca tog vremena. Zabava neće izostati. Eliot čitavim svojim stvaralaštvom, čija je kruna Pusta zemlja, analizira stanje koje je zatekao u zapadnoj civilizaciji, utvrđujući da istorija i tradicija Evropu vode ka tome da, poput Sibile, tavori osuđena da večno stari, a nikada ne umre. Širina zahvata, istančanost misli i prijemčivost stiha uselili su Eliota u biblioteke.

Ipak, reakcije na Eliotov sasvim nov pristup poeziji nisu uvek bile povoljne. Bilo je problema i sa objavljivanjem, pa je Virdžinija Vulf pritekla u pomoć sa svojom izdavačkom kućom „Hogart pres“. Dok ga je bliski prijatelj Paund hvalio okolo, a neki proglašavali i za najvećeg majstora engleskog stiha, drugi su mu poricali originalnost, optuživali ga da je hermetičan, frivolan, da se krije iza učenosti. Uprkos tome, njegovom doprinosu poeziji odala je 1948. počast Nobelova fondacija.

Pisao je Eliot dosta, i ne samo poeziju. Osim već pomenutih eseja, pisao je i dramska dela. 1939. godine objavio je Old Possum’s Book of Practical Cats, zbirku lake poezije. Šest pesama iz ove zbirke nastavilo je da živi kao znameniti brodvejski mjuzikl Mačke. Priznanja su se ređala. Nanizao je 13 (!) počasnih doktorata, Orden zasluge koji dodeljuje britanska kruna, nagradu „Toni“…

Osim sa Virdžinijom Vulf, družio se Eliot i sa Džojsom (premda mu se isprva učinio nadobudnim). Razveo se i nakon decenije ponovo oženio (ne zbog Džojsa). Ljubav prema Engleskoj krunisao je time što je uzeo njeno državljanstvo 1927. godine.

U Engleskoj je Tomas Eliot i završio život, 1965. godine.