Ta večna melanholija – Direr

Ta večna melanholija – Direr – Možda jedna od najpodrobnije obrađivanih i analiziranih grafika u čitavoj istoriji umetnosti nastaje 1514. godine – Melanholija I, Albrehta Direra. Na njoj je prikazana mlada ženska figura sa krilima, koja jednom rukom pridržava glavu, izgubljenog, zamišljenog pogleda dok je oko nje mnoštvo haotičnio razbacanih predmeta. Osim nje prisutan je i anđeo, vrlo mršav sklupčan pas, a na nebu slepi miš koji nosi istoimeni natpis grafike. Stav koji zauzima devojka krajnje je bezvoljan, ona je u potpunosti inertna i letargična, alegorija melanholije. Na to ukazuje i položaj njenog tela i pridržavanje glave što je jedna od glavnih pokazatelja ovog psiho-fizičkog stanja. Takođe njen neodređen pogled koji pokazuje odsutnost i ravnodušnost prema svom okruženju su još jedan pokazatelj. Oko nje je mnoštvo predmeta, uglavnom alata i mernih instrumenata (lenjir, čekić, testera, nekoliko eksera). Takođe peščanik kao merni instrument za vreme, šestar za razdaljinu i terazije za težinu.

Pored svih ovih predmeta koji mogu da se podvedu pod predmete srodnog porekla nalazi se nekoliko krajnje zagonetne funkcije u kontekstu sa čitavom celinom to su zvono, velika kamena kugla, poliedar sastavljen od nepravilnih petougaonika kao i tabela od 16 kvadratnih polja u koja su upisani razni brojevi.

Da bismo prodrli u srž Direrove Melanholije potrebno je razmotriti Hipokratovu teoriju o četiri telesna soka (humoralna teorija). Ovo učenje ističe da psiho-fizičko stanje čoveka zavisi od toga koji telesni sok preovlađuje u telu. Pa tako postoji žuta žuč, crna žuč, krv i limfa. U zavisnosti od toga koja je dominantna zavisi i karakter čoveka. Pa tako postoje četiri vrste karaktera- sangvinik, kolerik, flegmatik i melanholik.

Ljudi melanholičnog temperamenta važili su za zlosrećne i neprijatne. Mršav i crnoput melanholik je, govorilo se, nespretan, škrt, zlopamtilo, gramziv, zao, kukavica, neodgovoran u odnosu na zadatu reč i stalno pospan. Drugi su ga opet procenjivali kao neugodnog, snuždenog, zaboravnog, lenjog i apatičnog; kao nekog ko izbegava društvo bližnjih i ne podnosi suprotan pol; jedina crta koja ga je donekle iskupljivala- a i ona koja je u tekstovima često prećutkivana – jeste sklonost ka studioznom radu u samoći.

(Ervin Panofski, Direrova „Melanholija I“ u tumačenju Ervina Panofskog).

U medicinskim udžbenicima melanholija je tretirana kao bolest, a neki od postupaka lečenja bili su terapija muzikom ali i brutalni poput bičevanja i kauterizacije. Pored ovakvih knjiga postojale su i one bliže široj publici gde su se nalazile ilustracije koje su objašnjavale temperamente, obično pomoću bračnih parova. Pa je tako sangvinični bračni par prikazivan razvratno dok je melanholičan prikazivan kao lenj. Međutim nikako ne treba mešati lenjost i melanholiju, jer ona ne obustavlja svoj rad iz umora ili nemara već zato što mu više ne vidi smisao.

Sa Direrom, Melanholija se prebacuje u sferu superiornih bića. Superiornih ne samo zato što ima krila, već, pre svega, i naročito, zbog svoje obdarenosti na intelektualnom i kreativnom planu. U ovom kontekstu, isti oni predmeti koji su, na prvi pogled, ukazivali na mentalnu konfuziju krilatog bića, sada postaju simboli kreativnog napora i naučno istraživačkog rada. Na tom nivou analize ikonografskim izvorima Direrove grafike priključuje se još jedna tematska celina – u istoriji slikovnih predstavljanja poznata kao personifikacija umetnosti.

(Ervin Panofski, Direrova „Melanholija I“ u tumačenju Ervina Panofskog).

Još od dvanaestog veka pa i u vreme Direra vlada mišljenje da upravo geometrija objedinjuje umetnost i zanate odnosno slobodne i mehaničke- tehničke umetnosti. Sam Direr smatrao je da bi umetnik uspešno reprodukovao realne pojave i sa vernošću iz prikazao na dvodimenzionalnoj ravnoj površini, mora da poznaje matematiku, geometriju, statiku, mehaniku… Isticao je da će umetničko delo imati veću vrednost ukoliko se umetnik prirodi približi što više putem imitacije. Direr je imao krajnje ambicioznu ideju da napiše knjigu u tri toma u kojoj bi sabrao znanja i umeće koja bi mogla da budu od koristi slikarima, isticao je važnost povezanosti teorije i prakse. Međutim od pedeset planiranih tema obradio je samo dve u vidu traktata- Traktat o proporcijama ljudskog tela i Uputstva o merenju. On takođe kao bazu slikarstva vidi geometriju.

Činjenica da je Direr bio poznavalac prirodnih nauka, a posebno geometrije, objašnjava prisustvo većine elemenata na grafici „Melanholija I“ i makar delimično podiže deo sa njene zagonetke.

(Ervin Panofski, Direrova „Melanholija I“ u tumačenju Ervina Panofskog).

Vremenom dolazi do jedne sinteze upravo ostvarene Direrovim delom, a to je intelektualizovanje melanholije i humanizovanje geometrije. Direr ovde prikazuje biće u kome su spojene intelektualna snaga i tehničko umeće koje je letargično i apatično jer u njemu preovladava crna žuč. Direr ovde prikazuje melanholiju umetnika.

Prema Aristotelu upravo ljudi koji poseduju crnu žuč, odnosno melanholici su izuzetni ljudi. Iz ovoga sledi da praktično nema suštinske razlike između ludila i genijalnosti i da jedno ili drugo određuje količina žuči. Ovako dolazi do postepenog ali sigurnog uzdizanaj melanholika na nivo izuzetnog, on više nije najomraženiji temperament. Upravo je melanholija postala suštinska podloga, za bilo kakvu vrstu stvaralaštva, kako duhovnog tako i materijalnog. Melanholija postaje uzdignuta do nivoa plemenitih ljudskih osobina.

Vremenom usled sve boljeg položaja koji je melanholija kao stanje duha i tela kao srž nekog pojedinca imala tako se i poboljšava stanje planete Saturn koja je kao i melanholik bila jedna od najomraženijih.

Tako je Saturn (suva i ledena planeta, okrutni bog-otac koji je za kaznu svrgnut sa trona, kastriran i zakopan u utrobu zemlje) povezivan sa prezrenim i prljavim poslovima, starošću, telesnim manama, nesrećom i smrću i – naravno sa najgorim od svih mogućih temperamenata.

(Ervin Panofski, Direrova „Melanholija I“ u tumačenju Ervina Panofskog).

Kao što je Aristotel „stao u odbranu“ melanholiku tako Plotin brani Saturn, uzdižući ga. Saturn je tako najviša planeta, najstariji od svih bogova on je personifikacija onog najuzvišenijeg, duhovnog moći kontemplacije- on je „duh sveta“. Ovo filozofsko i intelektualno uzdizanje Saturna i iskazivanja njegove apsolutne superiornosti u odnosu na druge planete nije uzdrmalo narod i njegovo verovanje da je to najomraženija planeta.

Upravo tu novu koncepciju „saturnskog genija“ i melanholije, koncepciju koja u njavećoj meri odražava epohu humanizma i renesanse, upravo nju izražaavа „Direrova Melanholija I“.

(Ervin Panofski, Direrova „Melanholija I“ u tumačenju Ervina Panofskog).

Na brojnim grafikama iz 15. veka Saturnu se pripisuje geometrijski aspekt, odnosno aspekt merenja zemlje, pa je tako među umetnostima alegorija Geometrije.

Prema shvatanjima Anria le Gana (francuski sholastičar iz 13.v.) melanholici spadaju u onu vrstu mislioca kod kojih nad sposobnošću razmišljanja dominira sposobnost zamišljanja. Oni su ogranični količinom svoje imaginacije, i uvek razmišljaju u formi kvantiteta pa su shodno tome nadareni za geometriju. Melanholici ne razmišljaju o apstraktnim filozofskim konceptima. Ovo zapravo ilustruje Direrova Melanholija, ona je potonula u svoje misli svesna oblasti koje su joj nedostupne što uzrokuje njenu patnju i osećaj bezvoljnosti, ograničenosti i teskobe. To je slika kreativnog bića svesnog nepremostivosti barijera.

Pojava rimskog broja jedan na grafici ima niz tumačenja među kojima sam Panofski odbacuje da je to možda prva u nizu grafika koja je trebala da bude deo veće celine, odnosno serije grafika.

Čovek dostiže vrhunac svojih moći zahvaljujući „inspiraciji odozgo“ i ta inspiracija može da mu dođe na tri načina: kroz predskazazujuće snove, kroz intenzivnu kontemplaciju i kroz „furor melancholicus“, koji je u tesnoj vezi sa uticajem Saturna. Furor melancholicus tako postaje osnova sa koje je moguć uzlet u sfere genijalnosti, u domen „nadljudskog“ čak i onima kod kojih „imaginacija“ provladava u odnosu na „duh“ ili „razum“.

(Ervin Panofski, Direrova „Melanholija I“ u tumačenju Ervina Panofskog).

Prema tumačenju Agripe obdareni mogu da predvide neke fenomene poput prirodnih katastrofa ili epidemija ali ne i društvene okolnosti i promene u okviru njega. Pa je tako prema njemu Direrova Melanholija „melanholija umetnika“. Ona se obeležava rimskim brojem jedan jer je to prvi odnosno najniži nivo intelektualnih i kreativnih sposobnosti. Spada na ovaj najniži nivo jer svet metafizike ostaje nedostižan, ona je sposobna isključivo za imaginaciju i prostorno konstruisanje. Ona tako simboliše ograničenost pojedinca u ovom slučaju umetnika koji se nalazi zadubljen u svoje misli i dubokoj apatiji jer je svojom „ograničenošću“ nesposoban da izvede svoju zamisao – pa se zato odriče i onoga što može da postigne.

Koliko god da je njegovo delo bogato filozofskim, naučnim i ezoteričkim konceptima, umetnik zadržava pravo na izvestan stepen „mentalnog nereda“, na traganje na evoluciju u vremenu – i u to se možemo uveriti baš u Direrovom primeru.

(Ervin Panofski, Direrova „Melanholija I“ u tumačenju Ervina Panofskog).

Kao i svako umetničko delo koje je višeslojno i nosi intelektualne, psihološke i emotivne odraze samog stvaraoca to je slučaj i sa Melanholijom I. Naime ona odiše tom tmurnom i sivom atmosferom ali itekako ima veze sa Direrovim stanjem duha jer nastaje iste godine kada mu umire majka. Ali bez obzira na ovaj događaj Panofski ga ne povezuje nikako sa jednom konkretnom emocijom već sa kompletnom ličnošću umetnika.

Možda izvor umetnikove inspiracije ali inemoći najbolje objašnjava njegov citat:

Mislim da ne postoji čovek koji može da pojmi vrhunsku lepotu najbeznačajnijeg živog stvora, a da ne govorim o lepoti ljudskog bića, koje je Bog stvorio posebno i učinio ga gospodarem svih ostalih… Šta je apsolutna lepota, ja ne znam. Niko to ne zna, jedino zna Bog..

Tako Direrova Melanholija u sebi sažima personifikaciju jednog od četiri temperamenta, Geometriju kao jednu od sedaam slobodnih veština, neoplatonističku ideju saturnovskog genija, ali njena srž svakako je nemoć dosezanja savršenstva i ograničenost ljudskog intelekta. I upravo kao spoj svih ovih složenih elemenata baš kao što Ervin Panofski ističe: