Umetnost predstavlja naš najradikalniji odgovor na stvarnost. Tako je još od antičke Grčke u kojoj je umetnost (τέχνη) imala posebno, gotovo kultno mesto. Osnovna je namera grčkih filozofa i tragičara bila da umetnost predstave kao mističnu epopeju što bi značilo – predstavu uzvišenu i blisku božanskom zanosu. Ta se težnja za božanskim, kao erotska predaja, opravdavala vrlinom koja je za stare Grke podrazumevala sklad, čistotu i lepotu. Sva je, dakle, umetnost bila humanistička u tome smislu da je njena performativnost zavisila od ispoljavanja ljudskih emocija, bilo da je reč o sukobu božanskog i ljudskog, ili jednostavno pravde i nepravde, zla i dobra. To je značilo i da umetnost, budući da se protustavlja određenoj ideji stvarnosti, postaje radikalno politična; njen zahtev da se čovek odredi oduvek je nosio političke konotacije. Tim smerom polazi španski filozof José Ortega y Gasset kada u knjizi Dehumanizacija umetnosti zauzima stav da je umetnost ono mesto gde se susreću različita mišljenja, pri čemu se neizostavno događaju sukobi i podele. Ta vrsta svrstavanja i osporavanja dostigla je vrhunac u savremenoj umetnosti gde se većinskoj ideji umetnosti humanističkog, dakle tradicionalnog usmerenja, suprostavlja manjina koja svoju umetnost ispoljava toliko apstraktno da ona postaje nedostupna čoveku. Javio se razdor jer se, piše Ortega y Gasset,

,,nova umjetnost, očito, ne obraća, kao romantizam, svakomu nego osobito nadarenoj manjini. Odatle indignacija koja se javlja u masama. Kad netko ne voli koje umjetničko djelo, ali ga razumije, on se osjeća nadmoćno; i nema nikakva mjesta indignaciji. Ali kad se to nevoljenje javlja iz nemogućnosti da se razumije, čovjek ima neodređeno čuvstvo da je ponižen, i taj jetki osjećaj manje vrijednosti mora naći protutežu u ogorčenu isticanju svojih prava”.

Kako se dogodilo da je moderna umetnost iz svoje suštine istisnula čoveka i na njegovo mesto postavila nerazumljivu apstrakciju, predmet? Da li je istina da je glavna odlika moderne umetnosti dehumanizacija? Glavni dokaz za tu tvrdnju, prema Ortegi y Gassetu glasi da se u savremenosti dogodio razlaz između umetničkog dela (umetnika) i publike. Ernesto Sabato to preokreće i problem postavlja na sledeći način – ,,Nije mi poznato iz kog razloga španskom filozofu nije palo na um da bi stvari mogle stajati baš obrnuto: da je možda publika ta koja je dehumanizovana.” To bi značilo da se savremena umetnost kao radikalno izražavanje onog drugog ispoljila u odsutnosti humaniteta u čoveku, kroz opštu degradaciju ličnosti kreatora umetnosti koja prati savremeno doba ideološkog otuđenja i opšte banalnosti smisla.

Metafora je, prema tvrdnji Ortege y Gassseta, najradikalnije sredstvo dehumanizacije umetnosti. Slike iz 19. veka predstavljaju oličenje istinske prirode, kopiju kopije, na njima se razaznaje čovek i njegov svet. Slike nove, dehumanizovane umetnosti poništavaju čoveka svodeći njegovo prisustvo na nerazumljive apstrakne iluzije. Dok tradicionalna slika sa posmatračem uspostavlja imaginarni odnos, moderna slika dehumanizovanih oblika posmatrača zaustavlja u vremenu, ostavlja ga u mutnom univerzumu nerazumevanja. Pritom se ne postavlja pitanje performativne naravi umetnosti, njenog protoka kroz vreme, nego se ovim stavom umetnost generalizuje na onu blisku čoveku i onu drugu usmerenu protiv čoveka. Umetničko stvaralaštvo je ovde celina kakvu vidi Gianni Vattimo kada piše da u umetnosti nema jasnih i neospornih vrednosti koje bi umetnost jednostavno svele na momente progresa ili regresa. Ono o čemu možemo govoriti u vremenu postmodernizma, pa i u vremenu avangarde, jestu tendencije disolucije. Metafora, kako piše Ortega y Gasset, doista ,,omogućuje bijeg; ona pomaže da se među zbiljskim stvarima pomole imaginarni grebeni, plutajuća otočja”. Pritom ostaje sasvim jasno da je metafora jezik pomoću koga umetnost ostaje ono što istinski jeste – najdublja tajna postojanja. Ortega y Gassset kroz nju dehumanizuje čitave umetničke prakse poput nadrealizma ili podrealizma, smatrajući ih instrumentom da se stvarnost izigra. Umesto da se, kako piše, ,,uzlijeće k pjesničkim visinama, umjetnost može roniti ispod razine što je označuje prirodna perspektiva. Kako se može nadjačati realizam samim time da se otvoreno govori o njemu i da se, s povećalom u ruci, otkriva mikrostruktura života, vidi se u Prousta, Ramona Gomeza de la Serne, Joycea”. Marcel Proust je znak tog novog doba. U njegovim monumentalnim romanima napušten je realizam pri čemu je došlo do promene perspektive, vidljiv je ,, prezir prema starim monumentalnim oblicima duše i neljudska pozornost što se posvećuje mikrostrukturi osjećaja, društvenih odnosa, ljudskih naravi”.

Trend dehumanizacije zahvatio je celokupnu umetnost, izričito likovnost, muziku i poeziju. Muzika je, od Beethovena do Wagnera, bila melodrama. U njoj su prevladavali ljudski osećaji i uzburkane strasti. Ovakva vrsta umetnosti izazivala je čistu, nepomućenu sreću. Zadovoljstvo pijanog čoveka nema svrhu, ne ispoljava se, dok je sreća podstaknuta umetničkim doživljajem

,,očita i ona se hrani na vlastitome motivu, strujeći, tako reći, od objekta prema subjektu”.

Ortega i Gasset želi da kaže sledeće – svrha umetnosti nije da u nama probudi deprimirajuće osećaje, čak niti uzvišena stanja; ona je čisti estetski čin koji pokreću motivacija i inteligencija. Muzičko delo koje u čoveku probudi uzvišena osećanja ili neraspoloženje nema ništa sa njegovim stvarnim stanjem. Umetnost, dakle, istrajava kao specifičan odgovor na svet, kao saosećanje, i time se udaljava od čoveka.

,,Umjesto da uživaju u umjetničkome predmetu, ljudi uživaju u vlastitim emocijama, pri čemu je djelo samo uzrok, i alkohol, njihova užitka…”

Richard Wagner je, prema ovom tumačenju, još uvek melodramatičan, premda se u njegovom delu nazire udaljavanje od čoveka, kosmička grmljavina orkestra. Preokret je napravilo Debussyjevo delo. Od tada je muziku bilo ,.moguće slušati spokojno, bez nesvjestica i suza. Svi se raznovrsni razvojni smjerovi u glazbenoj umjetnosti ovih posljednjih desetljeća zbivaju na tlu novoga nadsvjetskoga svijeta što ga je osvojio Debussyjev genij. To je preokretanje subjektivnoga prema objektivnome stavu tako odlučno da se svako drugo razlikovno obilježje čini razmjerno zanemarivim. Debussy je dehumanizirao glazbu, i po tome on obilježava novu eru u glazbenoj umjetnosti”.

Kao što je muziku preterane osećajnosti oslobodio Claude Debussy, tako je pesništvo koje se vuklo ,,zapinjući o drveće i vrhove kuća kao ispražnjen balon” oslobodio Stéphane Mallarme. Za razliku od romantizma gde je poezija bila osenčena varljivim stanjima ljudske osećajnosti, padovima i malodušnostima otuđenih osobenjaka, lutalica i probisveta, nova poezija, oslobođenja svih tih marginalija ljudskog viška, postala je vrelo pesničke bistrine. Drugim rečima, čovek koji postane pesnik više nije čovek, on zapravo ,,povećava svijet dodajući stvarnosti — koja postoji po sebi — sadržaje svoje mašte”. Mallarme je prvi od pesnika želeo da bude samo pesnik. Klonio se ljudske flore i faune, stvarao svetove mašte, zalazio u sluteće dubine metafizičkog horizonta stvaranja. Njegovom pesništvu nije potrebno, dakle, da bude osećajno jer njegov

,,stih prigušuje svaki odjek života i iznosi pred nas figure tako nadzemaljske da ih je radost već i gledati. Sto bi među takvim stvorenjima radilo bijedno lice čovjeka koji službuje kao pjesnik? Ništa, osim da nestane, da iščezne i da postane čisti bezimeni glas koji u zrak izdiše riječi — prave protagoniste pjesničkoga nastojanja. Taj čisti i bezimeni glas, puki zvučni nosač stiha, jest glas pjesnika koji se naučio da se izdvoji iz čovjeka što ga okružuje”.

Nova dehumanizovana umetnost ima taj zadatak da čoveka dovede pred svršen čin, da ga angažuje ne na način njegove individualne perspektive, nego kao posmatrača stvarnosti u haotičnoj sivoj masi društva. Kao najbolji primer ove društvene pokretljivosti Ortega i Gasset navodi umetnički svet Pirandellove drame Šest lica traži autora. Ono što ovaj tekst čini provokativnim jeste to što u njemu lica postaju ideje ili čisti uzorci. Pirandellov svet je idejni svet dehumanizovane perspektive umetnosti u kome svedočimo drami ideja subjektivnih fantoma. Ima li istine u tome da je tradicionalna umetnost humanistička i time za čoveka teška, gotovo nesnosno opterećujuća? Za Ortegu y Gasseta njena je težina bila nepodnošljiva. Wagnerova muzika težila je univerzalnim pitanjima, moderna umetnost razlivena u nijanse ideja ne pokreće teške teme, nego postaje inspiracija. I tu se razotkriva tajna umetnosti. Dehumanizovana umetnost dostigla je svoj vrhunac i upućuje se novim nadahnućem.

Ono što ostaje relevantno za naše razmatranje tajne umetnosti, a koje je podstaknuto knjigom španskog filozofa, tiče se komunikativne otvorenosti umetnosti koja se afirmiše tokom svih epoha i svih previranja. Govor je sredstvo umetnosti, dijalog njen temelj. Muzika i slikarstvo, piše Ortega y Gasset, ,,nisu ništa manje komunikacijske djelatnosti od poezije. Kao što pjesnik svojom pjesmom želi nešto drugima reći, to isto žele slika ili melodija…” Slikar je nem, premda komunicira na posve drugačiji način, vizijom stvaralašatva. Otuda je likovnost ona vrhunska, idealna veštine spoja sklada, lepote i umerenosti jer se slikar odlučuje za

,,nijemost upravo zato jer želi izraziti ono što govor, sam po sebi, nikada ne može izreći. Govorna komunikacija postiže svoj cilj i svrhu pristajući na neka značajna ograničenja. Glavno je ograničenje u tome što govorom možemo izreći samo vrlo općenite stvari. Jer već je i točno određena nijansa neke boje neiskaziva”.

Kad govor završi, započinje slikarstvo. Slika se oslobođa reči, naslaga javnosti i velikih ideja; takvu radikalnu otvorenost čistom delu stvaranja zastupa Diego Velázquez koji sliku oslobađa grandioznosti, kiparstva; na njegovim slikama dominira

,,pogled iz daljine, što lik čini bestjelesnim i u tom smislu plošnim — ne plošnim poput površine, nego poput utvare”.

Veliki umetnici se služe posebnim jezikom nadahnuća, u njima je stvaralački zanos ono što prevazilazi svaku banalnu ograničenost. Otuda se čitava tajna umetnosti razotkriva pred jednim slikarskim prizorom. Tada postaje jasno da umetnost nema jezik, zato što veliki umetnici ne razumeju nikoga. Veliki umjetnik, zaključuje Ortega i Gassset, ,,gradi oko sebe vlastitu samoću i u njoj se guši. Takva je njegova sudbina”.

Navodi u eseju su prema knjizi Dehumanizacija umjetnosti i drugi eseji, sa španjolskoga prevela Tanja Tarbuk, Litteris, Zagreb, 2007.

Nenad Obradović

Izvor: Nenad Obradović

  esej, Nenad Obradović, Umetnost