Robert De Niro (Travis Bickle, bivši američki marinac i vijetnamski veteran) pati od nesanice i neuroza i prijavljuje se da radi kao taksista (noćna smena). Novim poslom pokušava pronaći svrhu svoje egzistencije dok se istovremeno bori s usamljenošću, zamenivši vijetnamsku džunglu urbanom džunglom Njujorka. Prefinjeni coll jazz svojom melanholijom i silnom duhovnom smirenošću prati njegov život na opasnim i uvrnutim ulicama New Yorka noću. Očaravajući jazz legendarnog Bernarda Hermanna (setimo se samo kako je obojio svojim zvukom fascinantnu Hičkokovu Vrtoglavicu) u kombinaciji sa sjajnim scenarijom Paula Schredera (kultnog scenariste koji ovim filmom započinje plodonosnu saradnju sa Skorsezeom) čine ovaj film hipnotički privlačnim, napetim, mračnim i magičnim. Film prati Trejvisovu transformaciju i potonuće u ludilo. Film prati čudesno i mučno putovanje jednog urbanog antiheroja, marginalca i odbačenog usamljenika na tragičnom putu samospoznaje kroz urbanu otuđenost i očajanje – sve do krajnjeg iskupljenja, prelomne životne kote koja nas definitivno opredeljuje i određuje našu krajnju životnu destinaciju, zatvarajući pun krug. Vozeći taksi, Travis razmišlja o duhu velegrada i moralnom rasulu.

Sve životinje izađu noću. Kurve, narkomanke, pederi, travestiti, doperi, džankiji. Bolesno. Jednog dana, prava kiša će pasti i opraće sav ovaj šljam sa ulica. Ja idem svuda naokolo. Vozim ljude u Bronx, Brooklyn, Harlem. Nije me briga. Meni je to svejedno.

Hladan i rezigniran, on posmatra svet oko sebe i oseća noćni puls velegrada. Upoznaje u prolazu čarobno lepu devojku Betsy (Cybil Shepherd) iz nekog sasvim drugog sveta, koja vodi političku kampanju za jednog od američkih predsedničkih kandidata. Njihova labava veza puca veoma brzo nakon romantičneposete bioskopu. On sve više rezignirano oseća kako je svet koji ga okružuje, sa svim svojim gadostima, šljamom i frustracijama hladan, bezosećajan, nezahvalan i prljav iznutra. Vozeći se gradom sreće svakakve likove i ludake. Jazz, strašno dobar jazz provejava filmom puneći ga intenzivno emotivnim nabojem koji teži ka kulminaciji i eksploziji. Travisova unutrašnja preispitivanja sebe i sveta plutaju unutar pulsa velegrada i beskrajnih noći prepunih nepoželjnih stranaca i usamljenih marginalaca. Tama, hladni džez, bezosećajnost, distanciranost ljudi i žena, usamljenost, rezignacija – sve to tišti i pritiska psihu pobunjenog Travisa, pritiska nerve poput oblaka dima, isparenja na početku filma koje pod snažnim pritiskom zastire kadar i svu nekadašnju toplinu, opuštenost i ljudskost u zlu uzavrelog sveta duhovnog i moralnog posrnuća i pomame. Travisa prati usamljenost, nerazumevanje okoline i neizdrživa želja za radikalnom promenom svega, za nečim što će dati smisao njegovom životu i sjebanosti, nervozi koju više ne može da kontroliše.

Slušajte, govnari, ludaci. Ovo je čovek koji to više neće da trpi. Koji se suprotstavlja šljamu, prljavštini, džukelama, đubretu, sranju. Evo ga neko ko je ustao protiv toga, ključne su Travisove reči dok se sprema fizički, psihički i sa oružjem da se suprotstavi svom šljamu koji zagušuje život Njujorka i njegovog malog mikrokosmosa. Pritisnuti, marginalizovani, prenapeti pojedinac modernog, apokaliptičnog sveta gramzivosti, bezdušnosti i sveopšteg haosa nakon propasti svih pravih vrednosti i ničeanske smrti Boga rezigniran, reaguje impulsivno, nihilistički.

Travis Bickle je toliko usamljen, rezigniran, nihilističan i očajan da pokušava ostvariti dijalog s ogledalom u legendarnom obraćanju samome sebi koje je više tužno, nego coolerski zabavno. Dok se naoružan fizički i psihički danima priprema za obračun sa svetom koji ga nepravedno odbacuje i izaziva u njemu sartrovsku mučninu, on u jednom momentu staje pred ogledalo (iskrivljene i surove stvarnosti) i obraća samome sebi: Meni govoriš? Ti govoriš meni? Govoriš meni?! Ja sam jedini ovde. U ogledalu Taxi Drivera pesimistični Scorsese je savršeno uhvatio nelagodni odraz postvijetnamskog New Yorka.

Njegov protest, unutrašnji bunt protiv zagađenog sveta sve više tinja u njemu, guši ga i radikalizuje se. Počinje sa fizičkim vežbama, čisti telo i duh, kupuje oružje i sa njim vežba. Želi da očisti svet od nagomilanog šljama. Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja zavođenja službenice političke kampanje, Travis Bickle se odlučuje preuzeti inicijativu i sam napasti društvo koje ga ignoriše ili ne prihvata. Prvobitni plan je atentat na popularnog političkog kandidata, ali kada i to propadne, on pokuša spasiti društvo samoubilačkom misijom spašavanja maloletne prostitutke (Jodie Foster) od svodnika koji je zlostavlja. Robert de Niro prosto briljira, uvlačeći gledaoca svojim ludilom i harizmom totalno u film i vlastitu viziju (misiju). Upoznaje mladu prostitutku Iris (Jodie Foster). Pokušava da joj pomogne, izvuče iz kandži makroa i propasti. Sve je radikalniji, brutalniji i kreće u konačni obračun sa svetom u kojem ne postoji solucija za njega. Pravi irokez frizuru, oblači ratničku vijetnamku, farmerice i kaubojke i … Prvo ubija omraženog makroa (Harvey Keitel), pravi masakr u bordelu i sam biva brutalno izranjavan.

Sledi potom neka vrsta katarzične i zlokobne tišine. Ledena jeza. Kamera se lagano kreće i beleži postapokaliptičnu atmosferu nakon pucnjave i masakra u tami noći i tami bordela iz ptičje (ili možda Božije?) perspektive. Posledice krvavog obračuna i lepote jednog sumanutog, odavno već obezboženog sveta nasilja, zla, iskorišćavanja ljudi i jurnjave za novcem deluju zastrašujuće hladno, neljudski. Nakon svega, sve(t) se vraća u normalu i uz lagane zvuke jazz saksofona Travis ponovo taksijem klizi nočnim ulicama velegrada. Desila se katarza sveta i sad je sve mnogo lakše.

Taksista je mračan i vrlo nasilan (mnogi kritičari su nakon premijere filma reditelju zamerali preteranu količinu nasilja) i malo je hollywoodskih projekata koji su toliko subverzivni i brutalno realni. Bile su to godine uzleta jedne sjajne generacije američkih reditelja – tzv. movie brats generation, predvođene mnoštvom budućih filmskih klasika poput Francisa Forda Coppole, Briana de Palme, Sydney Pollacka, Petera Bogdanovicha, Miloša Formana, Roberta Altmana, Williama Friedkina, George Roy Hilla, Michaela Cimina, Johna Carpentera, Stevena Spielberga, Georga Lucasa, Davida Lyncha (pomenimo samo neke od onih koji su se tek probijali, uz već dokazana imena poput Stanley Kubricka, Woody Allena, Sam Peckinpaha, Romana Polanskog, Boba Rafelsona, Arhur Penna, Bob Fossea), godine apsolutne autorske slobode, kreativnosti i antologijskih filmskih ostvarenja. Scorsese je pokazao drugačiju, suroviju sliku obećane zemlje Amerike. Bez ulepšavanja, licemerja, lažnog prikaza svakodnevice. Daleko od Američkog sna. Amerika je to u kojoj vladaju nemoral, kriminal i nedostatak empatije, nasilje, korupcija, lažni sjaj, ispraznost, duhovna inercija, poremećen sistem vrednosti, odsustvo ljudskosti. Ravnodušnost običnih ljudi omogućuje zadržavanje statusa quo. Jedini kome je stalo do promene, jedini koji želi promeniti stanje je usamljeni, depresivni Travis Bickle. Travis je (anti)heroj, čovek koji je, za razliku od ostalih, pokušao nešto promeniti.

Nagrađeno Zlatnom palmom i nominovano za četiri Oscara, uključujući one za najbolji film i glavnu mušku ulogu, prema mnogima najuspelije i istinski kultno ostvarenje Martina Scorsesea jedan je od najvažnijih američkih filmova 70-ih godina prošlog veka. Reč je o izuzetno uticajnom delu iz kojeg su neke replike postale deo opšte kulture, a za koji je scenario na temelju istinitih događaja, pokušaja atentata na guvernera Alabame, napisao ugledni scenarista i reditelj Paul Schrader. Ležeći u bolnici (nakon užasavajućeg perioda života u kojem je Pol Šreder, nakon razvoda, perioda alkoholisanja, beskućništva, besciljnog lutanja ulicama Njujorka doživeo krvarenje čira na želucu i bio na ivici odlaska s ovog sveta) i čitajući o Arthuru Bremeru, usamljeniku i egzekutoru neuspelog atentata na guvernera Alabame Georgea Wallaceatokom njegove predizborne kampanje, Schraderu je na pamet pao lik ogorčenog malog čoveka, taksiste i bivšeg vijetnamskog veterana, s kojim se zastrašujuće lako poistovetiti, zbog čega se film o patologiji usamljenosti i alijenaciji u velikim gradovima povezao s mnoštvom gledaoca. Ugođajem jedinstveno teskoban i izuzetno realističan film modernističke režije imponuje izrazito slojevitom i intrigantnom psihološkom razradom protagonista, podjednako kao i impresivnom fotografijom Michaela Chapmana te sjajnom muzikom Bernarda Herrmanna, koji je umro nekoliko sati nakon završetka komponovanja filmske partiture.

Razarajuće dobro, gusto strukturisano i prenapregnuto štivo sjajnog američkog reditelja Martina Scorsesea (17. novembar 1942. Njujork), na granici genijalnosti, ludila i ljudske izdržljivosti – tako autentično u svetu obilja nasilnosti, briljantno, sa neverovatno snažnim autorskim pečatom. Mladi Robert de Niro u jednom od svojih najboljih izdanja, u usponu prebogate karijere nakon Godfathera 2 i budućih Scorseseovih remek-dela koje je takođe obogatio svojim besmrtnim rolama – New York, New York i Razjareni bik.

Za P.U.L.S.E Dragan Uzelac

  Dragan Uzelac, Film, Martin Skorseze, Robert De Niro, Taksista