Jer, očigledno, nema nijednog drugog vidljivog razloga koji bi mogao da navede ove osamdestogodišnjake da još jednom uđu u studio i urade neku potpuno novu muziku. Pre svega, jednostavno su suviše bogati da bi se i dalje cimali i vukli po njima; imaju mnoštvo demo-snimaka koji još nisu objavljeni i vape za reciklažom; konačno, njihovi koncerti su i dalje među najtraženijim stvarima u ovom poslu, te od njih mogu da zarade neuporedivo više nego od ploča, ako baš žele neku akciju… dakle, svaka logika nam govori da The Rolling Stones nisu morali ništa da snimaju. Ali ipak ih je nešto snažno nateralo. I to ovu ploču čini nekako posebno iskrenom, jer ima svoj jak razlog za postojanje.

Ovo je, naime, oproštajni album The Rolling Stonesa.

Za razliku od drugih velikih zvezda iz „zlatnih godina“ rokenrola, koji su se pod stare dane opredelili da zaokruže svoj životni put introspektivnim albumima, The Rolling Stones su svoj kraj rešili da obeleže svirajući što bučnije mogu. Kao stav – to je za svaki respect.

The Rolling Stones su rešili da budu ponovo The Rolling Stones. Može svet da ide u kom god pogrešnom pravcu – uvek je i išao – ali oni će ići isključivo u svom. Stalno kontra. „Hackney Diamonds“ je zato album pravih The Rolling Stonesa, drčnih da budu ono što samo oni hoće. Pa, ako im se sa osamdeset godina ćefnulo da budu opet rokeri na sav glas, to je prosto njihov način da poslednji put kažu kako su uvek bili u pravu i da su još uvek sa nama, mada je Charlie Watts nešto trenutno sprečen.

Umetnost rokenrola

Vaš potpisnik je vršnjak sastava The Rolling Stones (osnovani 1962). Zato će ovom prilikom dopustiti sebi da napiše kako je njihovo poslednje stvarno dobro izdanje izašlo još dok je bio u gimnaziji, a drug Tito zadnji put svečano obilazio Ameriku i Englesku („Some Girls“, 1978). Tokom decenija smo zatim slušali polusvarene proizvode, sami sebe hrabreći da su i dalje dovoljno dobri da bi bili vredni naše pažnje. Ako ćemo pošteno – ni album „Hackney Diamonds“ nije mnogo drugačiji, i on spada u seriju solidnih izdanja koja su tu da produžavaju mit o The Rolling Stonesima, a da vrlo malo toga suštinski dodaju.

Međutim, kontekst se sasvim promenio: ima nečeg herojskog u ovom pokušaju The Rolling Stonesa da za kraj naprave poštenu, organsku rokenrol ploču – onakvu kakve su nekad pravile sa lakoćom – u ovim vremenima kad svetom vladaju kopije kopijinih kopija, gde god pogledate. Biti to što jesi, sa svim falnikama, danas je izuzetno hrabar čin, ali i ne očekujemo ništa manje od The Rolling Stonesa, kao čuvara rokenrola.

Zbog toga ovde nema ničeg nasilno retro – The Rolling Stones samo sviraju ono što su uvek svirali, iznova i iznova izmišljajući sebe kroz male detalje. To je moderno produciran hard-bluz uz naklone ka gospelu, funku, disku, popu. Čak i naziv „Hackney Diamonds“ referenca je na neizveštačen, stvaran ulični život i nešto zabranjeno, kao aluzija na sitne kradljivce – obijače prodavnica iz siromašnog londonskog kraja Hackney, koji bi razbili staklo da ukradu nešto na brzaka iz izloga, ostavljajući za sobom srču, te sjajne siromaške dijamante…

Ključno je to što The Rolling Stones i dalje daju publici rokenrol kao zajedničku zabavu, za slušanje u društvu i skakanje – sasvim suprotno od one dosadne rok muzike sa „viškom smisla“ u kojoj tražiš sebe, dok se ne izgubiš potpuno, a na koju su nas poslednjih par decenija navukli neki umišljeni kritičari ;). Dok se drugi ubiše da nam se predstave kao „namučeni pesnici“, ovaj bend se naprosto raduje životu i glorifikuje ga svakim svojim potezom. To je prava „umetnost rokenrola“. I ne možemo da u ovim vremenima, opsednutim smrću, ne vidimo tu osobinu The Rolling Stonesa kao pravo kulturno blago: oni slave život, bezrezervno uživajući u njemu.

Dragan Ambrozić

Izvor: Nova S