The Name of the Rose – Najsjajniji umovi na svetu vekovima su ignorisali drevnu nauku ismevajući je kao skup jeretičkih zabluda, naoružavajući se ničim do arogantnim skepticizmom i oruđem koje ih je vodilo još dalje od istine. Otkriće jedne generacije biva opovrgnuto tehnologijom naredne. I tako to biva već vekovima. Čovečanstvo luta u tami, a čovek uči.

Fascinirani i obdareni neverovatnom sposobnošću da misteriozno i nedokučivo pretoče u remek dela i ponude drugačiji pristup auditorijumu koji bi trebalo da pronikne kroz samu srž njegove zamisli, umetnici i danas dolaze do grandiznih ideja i inspiracija koje ih često vode u mračne delove ljudskog uma.

Idealan primer za to jeste Aligijerijev Pakao koji je nastao početkom četrnaestog veka i predstavlja delo tolike važnosti, da je njegovom pojavom izmenjen tok čitave milenijumske predstave prokletstva. Narednih sedam vekova, ideja njegove misterije je inspirisala brojne omaže, prevode i varijacije briljantnih umova poput Longfeloua, Marksa, Miltona, Balzaka, Borhesa, Monteverdija, Vagnera, Čajkovskog, Pučinija i mnogih drugih, što je samo jedan od primera kod kojih je mistično i imaginativno bilo sredstvo nepresušne inspiracije i osnov za nastanak dela, reformi i polemika.

Relativnost može i mora zameniti apsolutizam u srži morala, baš kao što to čine sfere u domenu fizike i biologije. 

Tomas Kokrejn

Vremenom, intertekstualnost i simbolizam postaju sastavni deo umetnosti sa jasnom namerom da podstaknu čitaoca ili posmatrača na razmišljanje kako bi ušao u srž dela i razumeo ga na pravi način. Mnogi teoretičari takav pristup nazivaju otvorenim, jer upravo takva ostvarenja podstiču pojedinca da zaboravi na površnost i bude usredsređen na razumevanje intertekstualne sadržine i suštine dela. Tako, roman italijanskog književnika i filozofa Umberta Eka, „Ime ruže“,  čitaocima nudi interesantnu teoriju zavere uz latentno prožimanje Aristotelove teorije humora kao autoritativnog i obezvređujućeg sredstva.

Radnja pomenutog romana smeštena je u Alpima, unutar velikih manastirskih zidina u kojima se dešavaju misteriozna ubistva koja pokušava da reši franjevački monah Viljem od Baskervila sa iskušenikom Adsom iz Melka u srednjovekovnom dobu. Apsurdnost atmosfere koja vlada u manastiru leži upravo u tome što su opat i monasi opsednuti idejom da moraju sačuvati sebe od bilo kakvog uticaja koji bi mogao da poremeti njihov ustaljeni način života. Sve to je, i više nego očigledno, u tvrdnji glavnog opata da je smeh „đavolji vetar koji deformiše lice“, dužnost opatije očuvanje postojećeg znanja i nikako potraga za novim, jer ne postoji progresija već isključivo konstantno ponavljanje istog. Postojeću istragu dodatno kompikuje dolazak papske i carske delegacije čiji se sastanak uprkos morbidnim okolnostima održava u manastiru, kao i inkvizicija na čelu sa Bernardom Gijom koji osuđuje nevine ljude za odigrane zločine.

Naslov romana i sam autor tumači na različite načine i time ističe misteriozni simbol ruže čiju simboliku treba da otkrijemo čitajući ovo delo. Eko je bio izuzetno pažljiv prema svojim čitaocima kako ne bi odustali od čitanja zbog nerazumevanja pojedinih segmenata romana, tako da je upotrebio narativnost lika koji ne razume zbivanja oko sebe, a ipak prenosi celovitu i vrlo jasnu sliku. Pored toga, neobično i fascinantno je to, koliko je ovaj autor vešto povezao srednjevekovni i postmoderni način mišljenja, o čemu kanadska profesorka Linda Hačion govori u svojoj “Poetici postmodernizma”:

Kao što je Umberto Eko hrabro pokazao u Imenu ruže, enkodiranje i dekodiranje znakova i njihovih međuodnosa bilo je idejni interes srednjovekovnog perioda.

Stoga, Ime ruže možemo povezati sa tajanstvenom devojkom koju je Adso zavoleo, aktuelnim srednjovekovnim ratom ruža engleskih porodica i Horheom Luisom Borhesom, koji je imao veliki uticaj na pisca a koji je oličen u slepom opatu i bibliotekaru kao konzervativna i negativna ličnost romana.

Ovim ostvarenjem, Eko nam je vrlo jasno prikazao brutalnost i nadmoć rimokatoličke crkve, izopačenost njenih sledbenika i podložnost ljudske prirode grehu. Pored specifičnog načina pisanja i briljantne upotrebe intertekstualnosti, možemo primetiti kako nam se otvara niz verskih, jeretičkih i političkih pitanja različitih epoha koja prožimaju čitavo delo, uz mnoštvo intertekstualnih značenja koja se postavljaju pred čitaoca kao intelektualni izazov.

Za P.U.L.S.E Aleksandra Lukić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Ime ruže, Književnost, Umebrto Eko