Ime Bele Tara poznato je ljubiteljima filma širom sveta. Jedan je od najpoznatijih mađarskih filmskih reditelja. Njegova ostvarenja su spora, depresivna ali što je najvažnije – ona su meditativna i obiluju filozofskim porukama.

Film ,,Torinski konj” (2011) koji je režirao zajedno sa suprugom Agneš Hranicki njihovo je poslednje delo. Radnja filma prikazuje svakodnevni život starog farmera i njegove ćerke koji obiluje jednostavnošću: izjutra se bude, oblače, izvode konja iz štale, vraćaju se kući, jedu jednoličnu hranu spravljenu od krompira, vrlo malo komuniciraju, bulje kroz prozor, a zatim odlaze na spavanje. Izrazi lica su bez emocija što sugeriše da im je zajednički život stvar neophodnosti, a ne normalnog porodičnog odnosa između oca i ćerke.

Dakle, veći deo filma fokusiran je na ilustrovanju ove monotonije scenama ekstremne dužine i obiljem detalja. Atmosferu turobne egzistencije protagonista narušava jaka oluja koja ih onemogućava da rade, jer njihov konj u strahu od tog nevremena ne želi da napusti štalu. Ova situacija koja ih drži podalje od svakodnevnog posla izaziva kod njih osećaj letargije i gubljenja svrhe življenja.

Bela Tar je i sam govorio da ovaj film prikazuje težinu ljudskog postojanja, još ako ovu tvrdnju uporedimo sa bezosećajnim ali vrednim filmskim likovima, možemo protumačiti rediteljev pogled na život.

Glavni akteri se suočavaju sa vetrovima strašne oluje. To je za njih prepreka koja se svakim danom usložnjava. Bez obzira na to, ma koliko bilo zbunjujuće i depresivno oni i dalje razmišljaju o tome kada će nastaviti svoj uobičajeni posao. Savršen primer ovog stanovišta pojavljuje se u sceni koja prikazuje kraj prvog dana kada ćerka pita oca za oluju: ,,Šta je sve ovo tata?” a on odgovara: ,,Ne znam. Hajde da spavamo”. To ukazuje da nije važno koje prepreke nam život postavlja, mi svakako moramo nastaviti dalje, ma koliko to bilo zbunjujuće, pa čak i depresivno.

Dok gledamo duge minute i detaljne scene istih tokova radnje, možemo čuti sablasno zavijanje vetra i na potpuni način doživeti tu letargiju koja okružuje život oca i ćerke. Naša emocionalna reakcija može biti potpuno drugačija od osećanja samih aktera, tako da nakon završetka filma gledaoca obuzima tuga i to kao rezultat monotonije i iscrpljenosti.

Tar svesno iscrpljuje publiku ovim sporim scenama jer pokušava da dočara mišljenje da je ljudska egzistencija toliko neobjašnjivo teška da i najmanja neprijatnost ili događaj mogu čoveka da dovedu do nervnog rastrojstva. Sam naslov filma ,,Torinski konj” je referenca na mentalni slom poznatog nemačkog filozofa Fridriha Ničea koji se dogodio nakon što je posmatrao tvrdoglavog konja koga je njegov vlasnik tukao u Torinu. Ova kombinacija sa Tarovim opisom filma stvara zaključak o krajnje negativnom pogledu na sam ljudski život. U tom smislu možemo protumačiti alegorijski odnos između Ničeove tragedije i iskustva gledanja filma.

Dakle, film u suštini nagoveštava spor apokaliptični scenario. Nasuprot uobičajenim slikama katastrofe, u ovom filmu ona je tiha kao stanje koje nastupa i koje se ne može promeniti, poput paralele sa smrću. Apokalipsa je prikazana kao melanholičan a ne tragičan događaj. Poljanom duvaju snažni vetrovi, presušuje bunar, konj odbija hranu i izlazak van. U maloj kući gde žive glavni akteri uskoro nastupa mrak i sve se čini da je atmosfera svedena na svojevrsno anti-stvaranje, budući da je i radnja filma podeljena po danima od prvog do šestog.

Čak i u umetnčko-apokaliptičnom filmu Lopušanskog (Pisma mrtvog čoveka) katastrofa nastaje na dramatičan način ili kod Tarkovskog (Žrtvovanje) sa mogućnošću šanse za spasavanje sveta, kod Tara sve to izostaje, jer svaki pokušaj izaziva uzaludnost i taj dramski momenat nestaje u tromosti i beznađu. Nastaje neizbežna činjenica da se u kući okruženoj vetrovima odvija svet bez uzroka i bez rešenja u kojem se nepovratno gase neke pojedinačne sudbine.

Borivoj Vujić

Izvor: Tekstovi i poezija

  Bela Tar, Borivoj Vujić, Film, Tekstovi i poezija, Torinski konj