Miloš Crnjanski – njegovim tragom

Miloš Crnjanski – njegovim tragom

Ono što mi je ostalo u sećanju od grandioznih “Seoba”, jesu samo isečci, koji nalikuju fotografskim odlomcima. Ta serija fotografskih isečaka provejavala je u vidu crno- belih slika, Vuka Isakoviča i fatamorganičnih skupova plejada, kao vesnika davno minule prošlosti. I ta neka nostalgična melanholija koja je senčila, postepeno, stranu po stranu tog velikog romana. Sem gore pomenutih “Seoba” i “Dnevnika o Čarnojeviću” nisam ništa okusila od Crnjanskog. Zaobilazila sam tu njegovu nostalgičnu patetiku.

I umesto da se latim nečega što bi me razgalilo, razveselilo, uzela sam, ni manje ni vise nego “Roman o Londonu” .

Šesto i nešto stranica patnje, nostalgije, za davno prohujalim, iščezlim vremenima, siromaštva, suočavanja sa bedom. Vreme radnje, London posle drugog svetskog rata. London, koji je postao privremeno stecište emigranata, koji su navirali iz svih delova Evrope, ponajviše iz Poljske i Carske Rusije. Belogradejci, pripadnici fantomske carske vojske, našli su se u tuđini u Londonu, daleko od svoje postojbine. Nekadašnji žitelji dvora, suočavali su se, kako su znali i umeli, sa nimalo im poznatim preživljavanjem. Do juče sa titulama, tamo u tuđini behu raščinjeni. Oni koji su do malo pre izdavali naređenja, u trenu postadoše majordomi, lakeji, noćni čuvari.

Rjepnin i Nađa, bračni par u egzilu, u kućici u nekom sobičku, negde u Mil Hilu. Rjepnin je poput kakvog slikara iscrtavao impresionističku paukovu mrežu veza nostalgičnosti po iščezavajućoj mapi nekadašnje domovine. Taj markantni, romantičarski, sanjar, lovac na crne bisere, skoro svakodnevno bi odlazio u šetnju, prelazići kilometre i kilometre, tragao je po predelima bezbrižnog detinjstva i mladosti, hitajući ka melemima sopstvenog spokoja. Slike očevog imanja, guvernante engleskinje iskakale su u vidu slika poput verodostojno opipljive stvarnosti. Zagledan u titravu svetlost omamljujuće prošlosti, postao je taoc, sopstvenih, davno prošlih vremena. Obavijen tvrdokornom opnom pesimizma, budućnost posmatra kroz identični okular, gde ga čeka prosjački štap, negde u olucima Londona.

Svoju ženu šalje kod tetke u Ameriku ne bi li je sačuvao od te nimalo svetle perspektive. Pomalo ohol, raskida sve veze sa svojom sabraćom u egzilu, povlači se iz društvenog života, tražeći mir koji ne uspeva da pronađe.

Podzemne železnice izjutra gutaju horde i horde ljudi i svako veče izbacuju desetine hiljada sažvakanih i ispuvanih ljudskih duša… to se ponavlja neprestano…Londonska mašinerija ih melje. Ni danas nije drugačije, na desetine hiljada ljudskih senki u sivo-crnom koloritu napušta svoje staklene kancelarije, ulice su preplavljene tim ispijenim dušama sa aktovkama. Jedan turista, zatečen tim prizorom, bezglavo juri, uzvikujući:

“Ne želim da budem deo tog sumornog crno-sivog kolorita”.

A Rjepninu bih doviknula: “Pusti prošlost, sačekaj, strpi se, sad u Nađinoj utrobi kucaju dva srca”.