“U Evropi” – putovanje kroz dvadeseti vek

„Čovek namisli da svet unese u kartu. Godinama nastanjuje prostor slikama provincija, kraljevina, planina, zaliva, brodova, ostrva, riba, odaja, uređaja, zvezda, konja i osoba. Neposredno pred smrt otkrije sopstveni lik u strpljivom lavirintu linija“. – Horhe Luis Borhes

Godine 1999, dok je Evropa ispisivala poslednje poglavlje hronike dvadesetog veka, jedan njen stanovnik rešio je da se otisne na putovanje po tom starom kontinentu. Kako sâm kaže, to je trebalo da bude svojevrsna završna inspekcija stanja u kome se Evropa zatekla pred kraj milenijuma. Istovremeno, bilo je to istorijsko putovanje: „Namerio sam da sledim, što sam dublje mogao, tok istorije, popisujući tragove koje je ostavila za sobom.“ Iz tog iskustva nastala je knjiga čiji sadržaj predstavlja zadivljujući spisak istorijskih mesta: Beč, Černobilj, Lenjingrad, Amsterdam, Novi Sad, Bukurešt, Sarajevo…

Ime putnika je Hert Mak (Geert Mak), a knjiga „U EVROPI – PUTOVANJE KROZ DVADESETI VEK“ (Heliks, 2013). Mak je holandski novinar, pravnik i sociolog po obrazovanju, a s perom istoričara u ruci. Teško je razdvojiti njegov profesionalni, društveni i književni angažman, jer se u svakoj ulozi bavi istim pitanjima: gradom Amsterdamom, imigracijom, Evropom kao dinamičnim entitetom koji, otkad je svestan sebe, neprestano sebe redefiniše – kulturno, ekonomski, politički. Danas je jedan od najpopularnijih holandskih pisaca i novinara. Pre knjige „U EVROPI“ napisao je nekoliko knjiga s fokusom na Holandiju, a posle nje objavio je knjigu „DE BRUG“ (2007) o Istanbulu kao sponi između Zapada i Orijenta.

Knjiga „U EVROPI“ nastala je iz putopisnih kolumna koje je u vreme putovanja 1999. godine pisao za NRC Handelsblad, dnevne holandske novine. Mak kombinuje širu sliku Evope dvadesetog veka sa autentičnim detaljima zahvaljujući kojima priča dobija lice, ukus i miris. Gde god bi ga put naneo, Mak bi kopao po arhivama, razgovarao s piscima, istoričarima, političarima, filozofima, preživelim borcima iz svetskih i građanskih ratova, ali i sa običnim ljudima koji su mu pripovedali o svojim životima. U predgovoru knjizi objašnjava svoje motive: „Imamo li mi, Evropljani, zajedničku istoriju? Naravno, svako može da navede čitav spisak: Rimsko carstvo, renesansu, reformaciju, prosvećenost, godine 1914, 1945, 1989. Ali treba videti koliko su samo različita pojedinačna iskustva Evropljana: stariji Poljak vozač s kime sam razgovarao, koji je četiri puta u životu morao da uči nov strani jezik; nemački bračni par koji je bombardovan a onda beskrajno proganjan po Istočnoj Evropi; baskijska porodica koja se jedne Badnje večeri namrtvo isvađala zbog Španskog građanskog rata, a posle toga niko ni sa kim nije progovorio do kraja života; smireno zadovoljstvo Holanđana, Danaca i Šveđana koji su uglavnom ostajali u zavetrini. Posadite skupinu Rusa, Nemaca, Britanaca, Čeha i Španaca za isti sto i pustite ih da pričaju svoje porodične istorije. Sve su to posebni svetovi. A ipak, sve je to Evropa.

Istorija dvadesetog veka nije uopšte bila neki pozorišni komad koji se odvijao pred njihovim očima, bio je to manjim ili većim delom, njihov, a i naš život. „Mi smo deo ovog veka. Vek je deo nas“, piše Erik Hobsbaum na početku svoje velike istorije dvadesetog veka. Za njega, na primer, 30. januar 1933. godine nije samo, naglasio je da se to nikada ne sme zaboraviti, dan kad je Hitler postao kancelar Rajha već i zimsko popodne u Berlinu kad se petnaestogodišnji dečak vraćao iz škole sa sestrom i negde, usput, video krupan novinski naslov.“

Dvadeset vek je okončan. Besneli su ratovi, menjane granice, rođena je jedinstvena evropska moneta. U ovoj epskoj monografiji iznova to proživljavamo zahvaljujući svedočenjima vinovnika i autentičnim zapisima. A ipak, što nas priča vodi bliže sadašnjosti, sve manje se čini da je haos minuo. Možda je to zbog paradoksa istorije, takvog da što je period ugnežđen dublje u prošlost, bistrije ga vidimo, a što je skorašnjiji, manje je reda u slici. A možda je, naprosto, Evropa nesmirena i previruća po svojoj prirodi, te je njena nedavna istorija, znano je nama sa ovih prostora, uprkos krvavoj, dvaput ponovljenoj lekciji iz svetskog rata, opet ispisivana i nasiljem. Evropa je puna razlika svih vrsta, i to je njena slabost. Ali Mak smatra da je to raznovrsje ujedno i njena snaga, jer se njeni jasno omeđeni delići nužno dopunjuju i oslanjaju jedan na drugi:

„Sad je i dvadeseti vek postao istorija, naša lična istorija i istorija filmova, knjiga i muzeja. Dok ovo pišem, dekor svetske pozornice se menja brzim tempom. Centri moći se premeštaju, savezništva pucaju, nastaju nove koalicije, javljaju se drugi prioriteti. Svetski poredak dvadesetog veka, ako se uopšte može govoriti o „poretku“, kao da je zauvek prošao. Međutim: Berlin se nikada neće shvatiti bez Versaja, London bez Minhena, Viši bez Verdena, Moskva bez Staljingrada, Bon bez Drezdena, Vašarošbek bez Jalte, Amsterdam bez Aušvica.“

– Heliks, 2013.

Berlin

(poglavlje knjige “U Evropi”)

Dvadesetih godina Berlin se sastojao od tri ulice. Unter den Linden (Pod lipama), za Berlince je ulica za šetnju, bulevar gde su se svi stranci i provincijalci šetali gore-dole jer se tu mogla videti sva lažna veličina Nemačkog carstva. Lajpcigerštrase je bila trgovačka ulica: u njoj su se nalazile robne kuće Wertheim, Israel, Tietz i Jandorf. Fridrihštrase je bila ulica za napijanje, sve same kafane jedna do druge, točionice, veliki kafei i saloni za zabavu. U Vilhelmštrase se nalazilo sedište vlade, ali to je druga priča.

U Berlin se stizalo vozom. Svako je dolazio vozom: Rusi na Šlesku stanicu (današnji Ostbahnhof); Francuzi, Englezi, Belgijanci i Holanđani na Potsdamsku stanicu . Sve te stanice sa svojim restoranima, javnim kućama i jevtinim hotelima imale su ulogu magneta oko koga se grad kretao. „Azija počinje na Šleskoj stanici“, govorili su Berlinci i pokazivali na prugu koja ide skroz do Vladivostoka , pominjući cenu vozne karte do Tokija: 650 rajhsmaraka. Moglo se reći i ovako: „Evropa počinje na Potsdamskoj stanici, i pokazati na prugu koja ide do Huka van Holand. Ovde se nalazila prirodna raskrsnica Evrope. Sve je prolazilo kroz ovaj grad.

Berlin je u to doba bio grad vojnika koji su se vraćali s fronta. Postoji fotografija jedinica kako u decembru 1918. godine marširaju ispod Brandenburške kapije: neobrijana lica izbrazdana od gladi i hladnoće, obešenih usta, sa strane publika koja ćuti, vojnici odsečnim korakom rasteruju poniženje. Njihovi drugovi su poginuli, ostali invalidi, ljudske olupine, a oni su čak postali profesionalne ubice. Nisu shvatali to poniženje koje se odjednom sručilo na njih. Zar Nemačka nije išla iz pobede u pobedu sve do leta 1918. godine? I da li je ikad neprijateljski vojnik kročio na nemačko tlo? A onda ipak kapitulacija, i to odmah pošto je na vlast došla nova „leva“ vlada posle Vilhelmovog pada? „Pobedonosni front je zadobio smrtonosan ubod mačem u leđa“, objavili su bivši vrhovni zapovednici vojske Paul fon Hindenburg i Erih Ludendorf – ah, tako je to bilo.

Berlin je bio i grad prognanika i onih bez korena. Posle 1918. godine nastala je seoba oko 9 miliona Evropljana. Između Berlina, Beča, Pariza, Londona i Amsterdama lutalo je 2 miliona Poljaka, isto toliko Rusa, milion Nemaca i 250.000 Mađara.

Razumljivo, Berlin je bio njihovo središte. Oko Nolendorfskog trga table s nazivima iznad kafea i restorana bile su često ispisane ćirilicom. Kad bi se vozači autobusa zaustavljali kod Bilovštrase, uzviknuli bi: „Rusija!“ U Berlinu je 1918. godine bilo 50.000 Rusa, godine 1924. oko 300.000. Svakodnevno je izlazilo 6 ruskih novina. Bilo je 20 ruskih knjižara, posigurno preko 10 galerija i kabarea, bezbroj kafića, i sve je bilo prepuno neuspelih revolucionara, poluboljševika, pijanih umetnika, nazovipesnika i pisaca, propalog plemstva i generala bez vojske.

Večni novinar, Jozef Rot, u svojim berlinskim reportažama opisivao je sudbine tih prognanika. Tu je, na primer, mađarski mladić Geza koji se na nesreću borio na pogrešnoj strani i koji se sad nadao da će se zaposliti kao brodski potrčko na nekom linijskom brodu za Ameriku. Ili gospodin Švarcbah iz Galicije koji se u svojoj usamljenosti usredsredio na gradnju minijaturnog modela Solomonovog hrama, kompletnog, s brojnim pojedinostima koje je sam izmislio. Posle 9 godina, njegovo životno delo je završeno, a onda je nestalo u zadnjoj sali nekog jevrejskog restorana u Hirtenštrase i više ga niko nije ni pogledao. Ali bilo je i drugih, kao što je general Vasilij Biskupski, zloglasni zapovednik Odese koji je s nemačkim kolegom Ludendorfom hteo da sklopi „rusko-nemački pakt“ za slučaj da se oba gospodina ponovo domognu vlasti. Ili Fjodor Vinberg, nekadašnji carski oficir i jedan od prvih s „konačnim rešenjem jevrejskog pitanja (Endlösung)“. Po ceo dan je išao i mahao Protokolima sionskih mudraca, falsifikatom carske tajne policije kojim je „konačno dokazano“ postojanje internacionalne jevrejske zavere.

Tako su se hiljade zbunjenih i ogorčenih prognanika vrzmale po Berlinu, i na svakom koraku su se sudarali anarhisti, monarhisti, poslovni ljudi, otmeni građani, Poljaci, Mađari, Rusi. Kad su došli, bili su u svojoj najboljoj odeći, ali onda je ubrzo počelo propadanje. Nakit je založen, hotelske sobe su otkazivane, elegantna odeća se pohabala, Kurtfirstendam je dobio nadimak Nopski prospekt, i panika je uzela maha.

U tom istom propalom Berlinu poniklo je jedno čudo: za Evropu je to bio pravi grad modernog doba. Možda je to imalo veze i s činjenicom što se Vilhelmov Berlin 1918. godine odjednom izduvao kao balon, i da je usledila ogromna praznina koja je zahtevala da bude ispunjena radikalno drukčijim oblicima i idejama. Čak i letimičan pogled na spisak imena onih koji su tridesetih godina pobegli u Berlin otkriva talente koji su se skupili u Berlinu: Albert Ajnštajn, Arnold Šenberg, Alfred Deblin, Jozef Rot, Hajnrih Man i njegovi nećak i nećaka Klaus i Erika, Artur Kestler, Marlen Ditrih, Herman Ulštajn.

U očima mnogih, Berlin je bio ljudoždersko čudovište koje se sastojalo od mašina, fabrika, anonimnih stambenih blokova i reke vozova i automobila. Berlin je bio uzor za film Metropolis, majstorsko delo Frica Langa koji je rođen u Beču. Ali je to istovremeno bio i svet u kome su Bertold Breht i Kurt Vajl napisali Operu za tri groša (ili Prosjačku operu). Jehudi Menjuhin održao je tu svoj prvi koncert u trinaestoj godini. On je kasnije smatrao kako je Berlin tih godina bio pre svega neurotičan. „Nije to autentično društvo već nova zajednica zasnovana na novom novcu, ekstravaganciji, drskosti i prikazivanju. Dolazilo je do neuroze zbog sudaranja vrednosti novog i starog. Sve je bilo moguće. Sve je bilo Iskustvo – s velikim I.“

Središte tog pokreta modernizacije bio je Café des Westens. Tu su stizali književni časopisi, pravo iz štampe. Tu su predvodnici avangarde držali „audijenciju“, ekspresionisti oko Der Sturma sa umetnicima kao što su Oskar Kokoška, Paul Kle, Vasilij Kandinski, mladi Mark Šagal i brojni futuristi, konstruktivisti i dadaisti. Glavna ličnost u kafani bio je dadaistički slikar Georg Gros poznat po svojim nimalo laskavim grafikama koje predstavljaju kurve, prosjake, ratne invalide bez nogu u kolicima i svakojake posrednike debelih vratova, ulične prizore koji često nisu daleko od stvarnosti.

Kad je vlasnik Caféa des Westens 1920. godine podigao cene, svi su se preselili u Romanisches Café, veliku ružnu prostoriju preko puta Memorijalne crkve cara Vilhelma. U Parizu je duh salona davao ton, međutim, u Romanisches Caféu vladala je atmosfera narodne pobune. Svi su se drali, svi su hteli da su u pravu. Desno od okretnih vrata sedeli su stari bradati slikari ekspresionisti. Na balkonu se igrao šah. Bio je tu i vajarski sto, filozofski sto, novinarski sto, sociološki sto. Pristupanje tuđem stolu odmah je izazivalo komešanje. Georg Gros bi upadao u kafanu obučen kao američki kauboj, u čizmama i s mamuzama. Holandski pesnik Hendrik Marsman pravio je „kaligrame“: „Gertrude. gertrude, gertrude. Kurvo.

Marsman je govorio o gradskom životu koji je divlje srljao u „požudu, opijum, ludilo i anarhiju“. Pisao je: „Berlin je visio o svilenoj niti na nebu kao neka nezgrapna teška ogromna životinja odmah iznad ključalog pakla.“

U međuvremenu je Jozef Rot proputovao jednu drugu Nemačku. Na železničkoj stanici Kemnic video je kako kondukter jede bombone, ostatak u kutiji koju je neko ostavio u kupeu. Kondukter je bio ozbiljan čovek dlakavih nadlanica. A sad je ozbiljnog lica jeo slatkiše „lakih devojaka“ kao da su sendviči s kobasicom. „Pre jedno pola godine taj kondukter sigurno nikada ne bi jeo bombone. Sad je gladan.“

U Berlinu je video dva gimnazijalca kako idu ulicom kroz gužvu i pevaju:

Dole dole dole jevrejska republika,
Dole jevrejska republika
Dole jevrejska republika

Odrasli su se sklanjali u stranu pred dečacima. „I niko im nije prišao i raspalio šamarčinu.“ Video je kako raste nemačka „šuma novina“ koja je zasađena na Potsdamskom trgu. Mlado drveće imalo je imena kao što su: Völkischer Ratgeber, Kampfbund, Deutcher ring, Deutsches Tageblatt i sva su bila ukrašena neizbežnim kukastim krstovima, i dan-danas duboko urezanim u koru drveta.

Pada u oči još jedna reportaža Jozefa Rota o Berlinu: poseta starom radniku koji je upravo bio pušten na slobodu iz zatvora u kome je proveo 51 godinu. Preskočio je pola veka: celu poslednju četvrtinu devetnaestog veka i celu prvu četvrtinu dvadesetog veka. Taj čovek devetnaestog veka kročio je lepo u uličnu gužvu u potrazi za poslom. Jedva da je nešto znao o Prvom svetskom ratu, nikada nije sedeo u podzemnoj železnici, U-Bahnu, nikada nije video auto a kamoli avion, a sad se odjednom na njega sručio sav taj moderni Berlin. Nije ga bilo pola veka a izgleda kao da je odsustvovao tri veka.

A ja sam sad tu, tri četvrtine veka kasnije, i osećam se gotovo isto tako čudno kao taj stari zatvorenik koji više ništa nije prepoznavao od svog starog grada. Jer 1999. godine možeš dugo i uzaludno da tragaš za onim Berlinom iz dvadesetih godina, tražeći one stare kafane, restorane, radnje, robne kuće, pansione i sobice na mansardi, onaj ludi grad Brehta, Lote Lenije, Eriha Kestnera, Rota i drugih.

Na mestu gde se nekada nalazio Romanisches Café sada je zgrada iz pedesetih godina s kancelarijama i stanovima. Od starog Nolendorfskog trga ostala je samo vilhelmovska pumpa za vodu – konjsko pojilište. U dugačkoj Bilovštrase iza trga nalazi se desetak predratnih kuća. Krcati narodni kvartovi su potpuno iščezli, tu sad ima mnogo zelenila, to su sad divna mirna naselja koja podsećaju na parkove. Prednje pročelje robne kuće Tietz još uvek postoji, kao i donji nivo železničke stanice Janovicbrike, mada nema više zviždanja, pare i uzbudljivosti pruge. Samo je stara stanica Hakešer Markt ostala nedirnuta, crvena ciglena zgrada s lukovima od kovanog gvožđa i sa zidarskim ukrasima koji su pravim čudom preživeli ovaj vek.

Šta je sa ostalim? Vrlo jednostavno: taj Berlin većim delom leži u šumi Grunevald. Stotinak metara visok breg od šuta i ruševina, pokriven je drvećem i žbunjem, Đavolji breg. Tu i tamo probija se iz tla pokoji komad betona, parče mermera, zarđala cev. U daljini blista novi grad u podnevnom suncu. Čuje se usamljena ptica, dečački glas, lajanje psa, krckanje grane. U toj tišini leži sad sahranjen stari Berlin.
Da li je 1933. godine Berlin bio pronacistički ili antinacistički grad? Pet dana pre preuzimanja vlasti, 25. januara, komunisti su organizovali ogromne demonstracije protiv „nadiranja fašizma“. Skupilo se preko 100.000 ljudi, čak je i izveštač novina Vorwärts bio pod utiskom: „Po ciči zimi i vetru što reže, hodali su satima u otrcanim kaputima, tankim jaknama i poderanim cipelama, 10.000 bledih lica koja su odražavala nemaštinu, ali i samopožrtvovanost za stvar koju su smatrali pravičnom.“

Pet dana kasnije, uveče 30. januara, marširalo je 10.000 mrkokošuljaša s bakljama kraj kancelarevog središta, dok je Hitler u večernjem odelu stajao kraj otvorenog prozora. Hari Kesler je primetio na ulicama „pravu karnevalsku atmosferu“. Nacisti su bili u ekstazi zbog tog dana „nacionalne uznesenosti“ , „tog ustalasanog zapaljenog mora crvenih blistavih baklji“. Ostali deo grada bio je potpuno zaprepašćen. Berlin „koji misli“ nikada nije ni pomislio da bi Hitler mogao da dođe na vlast. Još uvek su se svi nadali da će se sve dobro završiti. Onda je usledio veliki egzodus. Bertold Breht je bio jedan od prvih koji je spakovao kofere, odmah posle požara u Rajhstagu. Kesler je otišao u Pariz početkom marta i više se nikada nije vratio: umro je četiri godine kasnije zaboravljen i u siromaštvu u nekom malom francuskom seoskom pansionu. Stari Andre Žid na Keslerovom pogrebu nije video nijednog od umetnika koje je „Kesler za života tako velikodušno zadužio“. Porodica Man otišla je prvo u Švajcarsku a posle u Kaliforniju. Jozef Rot je otpočeo tužno lutanje po Evropi koje je završio u pansionu Café de la Poste i propao je od vina, pernoa i konjaka.

Romanisches Café se ispraznio. Pisac Hans Zal gledao je poslednje stalne goste kako čitaju novine, igraju šah, naginju se nad mape, proučavaju redove vožnje vozova i pišu pisma. „Blago onome ko ima strica u Amsterdamu, nećaka u Šangaju ili sestričinu u Valparaisu“. U martu 1933. Sebastijan Hafner još uvek je uživao u idiličnim podnevima s prijateljicom Jevrejkom u Grunevaldu. „Svet je bio veoma miran i proletnji“. Svakih desetak minuta naišao bi poneki živahan razred koji je predvodio učitelj s monoklom, i svaki razred ga je u horu oduševljeno pozdravio: „Jevreji, pocrkajte!“ Na kraju je uspeo da 1938. godine pobegne u London.

Neki su izvukli zaključak već posle rezultata izbora 1932. godine. Albert Ajnštajn je definitivno otišao u Kaliforniju. Georg Gros, kome je već ranije pretila opasnost, imao je noćne more u vezi s katastrofom koja je na pomolu i onako nagao, odmah je kupio kartu direktno za Ameriku. Marlen Ditrih je od samog početka duboko mrzela naciste. Posle 1932. godine više nije kročila u Berlin. Bila je pravi svetionik za nemačke egzilante u Holivudu i Parizu, a za vreme rata nastupala je na svim savezničkim frontovima rame uz rame s vojnicima. Tek posle smrti, šezdesetak godina kasnije, vratila se u svoj grad, na groblje u Fridenauu. Dobila je cveće i lepe reči, a u gradskoj četvrti Tirgarten jedan trg dobio je po njoj ime. Međutim, na njen grob se i pljuvalo a u novinama je bilo i ljutitih pisama: „Kurvo!“ „Izdajnice!“

Mesec dana posle Hitlerovog preuzimanja vlasti poslednji put su održani manje-više normalni izori za Rajhstag: nacisti su dobili 43,9 posto glasova. Obrazovana je nova Trajna državna policija, Gestapo (Geheime Staatspolizei). Dve nedelje kasnije u Dahauu je podignut prvi koncentracioni logor. Profesor univerziteta Jevrejin Viktor Klemperer pominje u svom dnevniku kako je čestita služavka nekog jevrejskog kolege dala otkaz. „Ponuđen joj je bezbedan posao, a gospodin profesor verovatno uskoro neće biti u stanju da drži služavku.“ U nekoj apoteci video je pastu za zube s kukastim krstom. „Ljudi se još ne boje za život, ali se boje za svoj hleb i slobodu.“

Nekoliko dana kasnije, 31. marta, Rajhstag, već prilično proređen hapšenjem komunista i socijalista, dao je Hitleru ovlašćenja diktatora. Sad su se pojavili i specijalni sudovi, „Sondergerichte“ i izmišljena je nova kategorija prestupa heimtückische Angriffe ili podlo kritikovanje vlade. Donesene su prve antisemitske mere: Jevreji su prognani iz školskih i javnih službi, jevrejske prodavnice su bojkotovane; na sve strane čule su se nove reči: Gleichschaltung, Rassenschand, Belange, Artfremd i druge. Kete Kolvic je izbačena iz Akademije umetnosti. Njen muž Karl, kao član socijaldemokratskog udruženja lekara, izgubio je odjednom sve svoje pacijente. Mesec dana kasnije na Opernplacu dijagonalno od univerziteta, spaljivane su knjige Valtera Ratenaua, Hajnriha Hajnea, braće Man, Alfreda Deblina, Štefana Cvajga i drugih. Novinarka Bela From je pisala: „Ne prođe dan a da Gestapo ne uhapsi nekog ‘nepouzdanog kolegu’“. Hajl Hitler je u međuvremenu postao obavezan vid pozdravljanja, pesma Horsta Vesela obavezna himna:

Die Strasse frei den braunen Batallionen!
Die Strasse frei dem Sturmabteilungsmann!
Es Schau’n auf Hakenkreuz voll Hoffnung schon millionen.
Der Tag für Freiheit und für Brot bricht an.
(Mesta na ulici za mrke bataljone!
Mesta na ulici za jurišničke odrede!
Milioni s nadom gledaju kukasti krst.
Svanjava dan slobode i hleba.)

Tog leta je u nacističkim govorima prvi put upotrebljen izraz „totalna država“. Odmah posle toga NDSAP je proglašena jedinom legalnom partijom u Nemačkoj. Pod nacističkim pritiskom Nemačka evangelistička crkva smenila je tek izabranog biskupa Fridriha fon Bodelšvinga i na to mesto postavila vojnog propovednika Ludviga Milera. Pošto je izabran, domine (protestantski sveštenik) Miler se slikao u togi, koso podignute ruke. U znak protesta na toliko preuzimanje vlasti, osnovana je protestantska Ispovedna crkva (Bekennende Kirche).

Hitler je u julu zaključio konkordat s Vatikanom kojim garantuje autonomiju Nemačke katoličke crkve sve dok se ne meša u državne stvari. (To nije sprečilo Vatikan da se u svim nemačkim katoličkim crkvama 1937. godine čita papina poslanica, antinacistička enciklika Mit brennenden Sorge). Krajem novembra je Gestapo stavljen iznad zakona. Otprilike godinu dana posle nacističkog preuzimanja vlasti, šestorica esesovaca ubili su Kurta i Elizabet fon Šlajher u njihovoj vili na Vanzeu.

Čekam dugo na aerodromu Tempelhof. Kao da sam se vratio šezdeset godina unazad. Tempelhof je sad mali aerodrom a ujedno veliki muzej. To je aerodrom u pravom smislu reči: nekada je to bilo močvarno polje polje za sletanje usred grada, gde su se spuštali avioni, i takvo je još uvek. Godine 1934. sagrađen je tu supermoderna stanična zgrada, s ogromnom polukružnom nadstrešicom. Reč je o jednom od malobrojnih sačuvanih primeraka nacističke arhitekture.

Okrugli trg dopunjuje zgradu s prednje strane, i nekadašnje zgrade uprave predstavljaju lep primerak teatralnosti. Pre svega: pravi se da si sićušan, ovde vlada novi red, hajde, gore ruku! Zatim, tu su svečani zvuci aerodromske hale. A onda taj impozantan polukrug zgrada, poruka upućena ostatku sveta: evo nove Nemačke!

Sedim sad u čekaonici s bakelitnom intimnošću tridesetih godina. Prepoznajem gotovo sve s novinskih fotografija i iz filmskih žurnala: Hitler koji izlazi iz svog Focke Wulf Condora, klicanje mase, Gering koji ide u obilazak Istočnog fronta, Hitlerov prijatelj Albert Šper u sakou od engleskog tvida na avionskom stepeniku, feldmaršal Vilhelm Kajtel koji 8. maja 1945. odlučnim korakom stupa platformom okružen savezničkim oficirima, Amerikanci i berlinski vazdušni most: sve se to dogodilo ovde.

Nisam tu bio ranije, ali sve što je na ovom mestu urezano je u pamćenje, kao da su u pitanju moja lična sećanja.

Knjiga “U Evropi” je izdata 2013. godine od strane izdavačke kuće Heliks.

za P.U.L.S.E priredio: Andrej Vidović

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Andrej Vidović, knjiga, u evropi