Kod romana „U miso supi“ Rjua Murakamija najpre me je privuklo prezime autora. MURAKAMI! Veliki sam ljubitelj i poštovalac književnog stvaralaštva Harukija Murakamija, Rjuovog prezimenjaka i sunarodnika. To je i bio jedan od razloga zbog kojeg sam rešio da pročitam pomenuti roman. Međutim, pre samog upuštanja u čitanje morao sam da proguglam o autoru ali i o miso supi. Da od samog početka koliko-toliko budem upućen u roman. Onog trenutka kada sam na netu pročitao da je Rju Murakami napisao roman „Audicija” po kojem je i snimljen istoimeni japanski film, koji nisam mogao da gledam bez povremenog prikrivanja očiju svojim ogromnim šakama, samo da bih neke scene sakrio od svog pogleda, bio sam kupljen u trenu. Znao sam sa kakvim romanom imam posla! Prvom prilikom sam ga kupio i bacio se na čitanje.

Suvišno je reći da sam uživao. Suvišno je reći da sam se ježio i povremeno plašio. Dugo vremena nakon završenog čitanja razmišljao sam o romanu.

„U miso supi” jeste jedna mešavina psiho trilera i horora. Na svega 170 strana naučićete o Japanu i Japancima mnogo više nego što ste očekivali i polako ćete biti uvučeni u noćnu moru koju na javi proživljava glavni lik – dvadesetogodišnji mladić Kendži koji obavljajući svoj posao vodiča stranaca kroz tokijsko podzemlje seksa za klijenta dobija izvesnog amerikanca, gaiđina[1] Frenka koji je sve samo ne prosečan normalan gaiđin.

Roman u neku ruku jeste i svojevrsna kritika i demistifikacija japanskog modernog načina života. Čitajući  „U miso supi” upoznaćete se sa delom japanske kulture, običaja, tradicije, delimično istorije, ali isto tako ćete se upoznati i sa tamnom stranom japanske kulture i japanskog bića. Pre svega, sa tamnom stranom noćnog života u Tokiju gde je svakako akcenat stavljen na seks trafiking i samu japansku industriju seksa. Roman je jedno virtuelno putovanje kroz japanske strpitiz barove, hotele ljubavi, peep show klubove, omiai barove[2], javne kuće… U takvoj atmosferi, okruženju i ambijentu odigrava se radnja romana. Još ako je sve to začinjeno blagim hororom i eksplicitnim opisima nasilja onda možete da zamislite o kakvom je romanu reč.

Sa druge strane, iako se radnja romana dešava u Tokiju, roman je i svojevrsna kritika američkog društva, američkog načina života i sistema vladavine. Murakami u romanu čak i spominje jedan od najpogubnijih i najtragičnijih događaja koji se dogodio u japanskoj istoriji, a to je svakako bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki od strane Amerikanaca. Čak šta više, on tvrdi da je to događaj koji je iz korena uticao na promenu japanskog bića, japanske svesti i japanskog odnosa prema životu. On tvrdi da su se Japanci kao narod i kao nacija nakon tog događaja promenili, da više nisu bili isti narod i ista nacija, da je to cepanje atoma koje je izazvalo masovnu devastaciju i odnelo mnogo života, u neku ruku pocepalo i preokrenulo i njihov duh i psihu. Ali da ne otkrivam previše.

U romanu je i više nego realno prikazan psihološki profil jednog svirepog serijskog ubice koji pokušava da se izbori sa svojim demonima koji ga proganjaju još od ranog detinjstva. Ono što će vas možda najviše šokirati je činjenica da taj svirepi serijski ubica razmišlja vrlo racionalno, svesno i gotovo „normalno“, kao i svaki drugi moderni čovek, što će u vama kao čitaocu dodatno izazvati još veći stepen jeze i uznemirenosti. Kada još spoznate surovu, a danas tako poznatu činjenicu da je on kao takav samo produkt društva u kojem živi i funkcioniše, da je on posledica svega onoga što se nama kao ljudskim bićima dešava, da je posledica modernog načina života, shvatićete upozorenje koje taj masovni ubica odnosno Murakami poručuje čitaocu „U budućnosti će sve više biti ljudi nalik meni…“ Čovek budućnosti jeste čovek koji se ne libi da ubije drugo ljudsko biće. To je ta evolucija homosapiensa! Evolucija ili mutacija?! Natural born killers ili pak Hannibal Lektor. Ali na jedan japanski i neponovljiv način.

Da više ne dužim, moja preporuka je svakako roman „U miso supi”. Međutim, Rju Murakami je zakuvao prilično tešku, ljutu, vruću i krvavu miso supu. Da li će vaš probavni trak moći da podnese tako tešku duhovnu hranu, to već zavisi od vas samih i od toga da li ste naviknuti na takvu hranu. Upozorenje ostaje: Čitajte pažljivo ali ipak prijatno vam bilo!

za P.U.L.S.E: Miljan Ristić

[1] Gaiđin – Stranac,
[2] Omiai barovi – Barovi koji se koriste za upoznavanje radi sklapanja brakova ili uspostavljanja veza bilo koje vrste (zabavljanje, seks bez obaveza i sl.)

  Japan, Književnost, Miljan Ristić, Rju Murakami, roman