Ја сам човек, то јест мушкарац. Можда мислите да сам направила смешну родну грешку или да покушавам да вас преварим јер ми се име завршава на а, имам три брусхалтера, пет пута сам била трудна, а можда сте приметили још неке стварчице, неке детаље. Али детаљи нису важни. Ако ишта можемо да научимо од политичара, то је да детаљи нису важни. Ја сам човек, или мушкарац, и желим да у то поверујете и прихватите то као чињеницу, баш као што сам то ја радила много година.

Видите, кад сам одрастала у време Међанских или Персијских ратова, и кад сам кренула на факултет после Стогодишњег рата, и кад сам одгајала своју децу за време Корејског, Хладног и Вијетнамског рата, тада није било жена. Жене су врло скорашњи проналазак. Родила сам се више деценија пре него што су оне пронађене. Хајде, ако ћемо баш да цепидлачимо, жене су пронађене неколико пута на врло различитим местима, али њихови проналазачи нису знали како да продају свој производ. Дистрибутивне технике су им биле врло просте, истраживање тржишта било је чиста нула и онда, наравно, тај појам није успео да се одлепи од тла. Чак и кад иза њега стоји геније, проналазак мора да нађе своје тржиште, и дуго се чинило да идеја жене не успева да се пробије до пожељног салда. Модели као што су Остен и Бронте били су сувише компликовани, сифражеткињама су се просто смејали, а Вулф је била далеко испред свог времена.

Дакле, кад сам се ја родила, постојали су само мушкарци. Људи су били мушкарци. Имали су једну личну заменицу, он, и једну присвојну – његов; то сам ја. Ја сам генерички он, као у:  „Ако је неком потребан абортус, он ће морати да оде у другу државу“ или „Писац зна с које стране је намазано његово парче хлеба“. То сам ја, писац, он. Ја сам човек, то јест мушкарац.

Додуше, не баш прворазредан мушкарац. Сасвим сам спремна да признам да сам заправо другоразредан мушкарац или његова имитација, пука претензија. Као мушкарац, ја сам у поређењу с правим мушкарцем оно што су рибљи штапићи из микроталасне пећнице у поређењу с целим грилованим чинучким лососом. Рецимо, на крају крајева, зар ја могу да оплодим? Могу ли да припадам Боемском клубу? Могу ли да будем на челу Џенерал моторса? Теоријски је могуће, али знате где нас води теорија. Не на врх Џенерал моторса, а оног дана кад жена с Редклифа постане председница Харвардског универзитета, пробудите ме да ми то кажете, важи? Али нећете морати да се трудите јер нема више жена с Редклифа; откривено је да су оне непотребне и укинуте су. Има још: ја не могу да испишем своје име пишаћком по снегу, или можда и могу али би ми то било страховито напорно. Не могу да упуцам жену, децу и неколико суседа, па онда себе. О, бићу сасвим искрена, не могу чак ни да возим. Никад нисам стекла дозволу. Ухватила ме је паника. Возим се аутобусом, што је ужасно. Признајем, ја сам у ствари врло бедна имитација или лоша копија мушкарца, а то постаје сасвим очигледно кад покушам да носим оне војне комаде одеће с џеповима за муницију, који су једно време били тренди, па сам изгледала као кокошка у јастучници. Погрешно сам скројена. Људи треба да буду витки. Не можеш бити сувише танка, сви то кажу, посебно анорексичари. Људи треба да буду танки и затегнути, јер су мушкарци углавном такви, танки и затегнути, или бар многи од њих тако започну а неки чак и остану такви. А мушкарци су људи, људи су мушкарци, то је увелико познато, и зато су људи, прави људи, права врста људи, танки. Али ја сам стварно никакав човек, или мушкарац, јер уопште нисам танка већ некако пуфнаста, местимично с правим салом. Нисам затегнута. Уз то, од људи се очекује да буду тврди. Тврдо је добро. А ја никад нисам била тврда. Ја сам некако мека и мекушна. Као добар бифтек. Или као чинучки лосос, који није танак и тврд, већ пуначак и мек. Али лососи нису људи, то јест мушкарци, или нам бар последњих година тако говоре. Рекли су нам да постоји само једна врста људи и да су они мушкарци. И мислим да је врло важно да сви у то верујемо. Мушкарцима је то извесно важно.

Што се све своди, слутим, на то да нисам довољно мужевна. Онако као што је био мужеван Ернест Хемингвеј. Брада, пушке, жене и мале, кратке реченице. Заиста се трудим. Имам нешто брадолико што стално избија, девет или десет длачица на доњем делу лица, некад чак и више; али шта ја радим с њима? Чупам их. Да ли би мушкарац то радио? Мушкарци не чупају. Мушкарци се брију. У сваком случају, бели мушкарци се брију, пошто су длакави, а да ли ћу бити бела или нећу, то још мање могу да бирам него да ли ћу бити мушкарац или нећу. Бела сам свиђало ми се то или не. Лекари не могу ништа да ураде за мене. Али ја у датим околностима дајем све од себе да не будем бела, чини ми се, пошто се не бријем. Већ чупам. Али то ништа не значи јер у ствари и немам браду вредну помена. И немам пушку, и немам чак ни једну једину жену, и моје реченице само теку и теку, и са собом носе сав онај муљ синтаксе. Ернест Хемингвеј би радије умро него што би користио синтаксу. Или тачку запету. Ја сваки час немарно користим тачку запету; ето једне баш сад; има једна иза „тачку запету“, и још једна иза „баш сад“.

Још нешто. Ернест Хемингвеј би радије умро него остарио. Тако је и урадио. Упуцао се. Кратка реченица, кратка казна. Све радије него дуга реченица, доживотна казна. Смртне казне су краткотрајне и веома мужевне, веома. Дуге реченице и доживотне казне нису. Оне теку и теку, пуне су синтаксе, и зависних реченица, и збуњујућих референци, и старења. А то показује какву сам ја збрку направила као неуспешан мушкарац: нисам чак ни млада. Баш некако у време кад су коначно почели да откривају жену, ја сам кренула да старим. И наставила тим путем. Бестидно. Допустила сам себи да будем стара и нисам учинила ништа да то спречим, пиштољем или нечим другим.

Хоћу да кажем, кад бих имала трунку стварног самопоштовања, зар не бих бар затегла лице или урадила липосукцију? Мада ми липосукција звучи као оно што много раде на телевизији кад су млади или још млади, али не кад су стари, и кад је једно од њих мушкарац а друго жена, мада не у другим комбинацијама. Ти млади или још млади мушкарци и жене обавију једно друго рукама, трљају се и онда изведу липосукцију. Ми треба да их гледамо док то раде. Помере главе и спљоште уста и нос на устима и носу друге особе и отварају уста на разне начине, и ми треба да осећамо нешто узбудљиво или влажно или слично док их гледамо. Ја се осећам као да гледам двоје људи који раде липосукцију. Зар је то разлог што су коначно пронашли жену? Неће бити.

У ствари, мислим да је секс још досаднији спорт за гледање од других спортова за гледање, чак и од бејзбола. Ако се од мене тражи да гледам неки спорт уместо да се њим бавим, одлучићу се за коњске трке с препонама. Коњи стварно добро изгледају. Људи који их јашу углавном личе на нацисте али, као сви нацисти, моћни су и успешни само онолико колико је моћан и успешан коњ на ком јашу, и на крају ипак коњ одлучује да ли ће прескочити препреку с пет мотки или ће нагло прикочити и пустити нацисту да му слети низ врат. Само што се коњ обично не сети да има могућност избора. Коњи нису претерано бистри. Али у сваком случају, прескакање препона и секс имају штошта заједничко, мада обично на америчкој телевизији можеш добити прескакање препона само ако изабереш неки канадски канал, што се не може рећи за секс. Кад постоји могућност избора, иако често заборавим да могу да бирам, свакако ћу радије гледати прескакање препона и упражњавати секс. Никад обрнуто. Али сад сам сувише стара за прескакање препона, а што се тиче секса, ко зна? Ја знам; ви не.

Наравно, од старих у најбољим годинама данас се очекује да скачу из кревета у кревет онако као што коњи прескачу препоне с пет мотки, дум, дум, дум, али добар део тог суперсекса у седамдесетим опет личи на теорију, као директорка Џенерал моторса или председница Харварда. Теорија је смишљена пре свега да утеши људе, то јест мушкарце у четрдесетим годинама јер су они забринути. Зато смо имали Карла Маркса и зато имамо економисте, мада смо изгледа затурили Карла Маркса. Као таква, теорија је кицош. Што се тиче праксе или praxisa, као што су говорили марксисти, очигледно зато што су волели иксеве, сачекајте док не напуните шездесет или седамдесет, па онда можете да ми испричате о својој сексуалној пракси или praxisu ако баш желите, мада не обећавам да ћу слушати, а ако будем слушала, вероватно ћу се ужасно досађивати и почети да тражим јахање с препонама на ТВ-у. У сваком случају, нећете чути ништа о мојој сексуалној пракси или praxisu, тадашњој, садашњој или било кадашњој.

Али све то на страну, ево мене старе; кад сам ово писала имала сам шездесет година, „шездесетогодишња осмехнута јавна личност мушкарца“, што рече Јејтс, али опет, он јесте био мушкарац. А сад имам више од седамдесет. И све је то моја грешка. Родила сам се пре него што је пронађена жена, свих ових деценија живела сам упињући се да будем добар мушкарац и заборавила сам да треба да останем млада, па тако нисам ни остала. И сва времена су ми се побркала. Млада сам, а онда од‌једном имам шездесет година, можда осамдесет, и шта даље?

Не баш много шта.

Стално мислим да мора постојати нешто што би с тим у вези урадио прави мушкарац. Нешто без пиштоља, али делотворније од хидратантне креме. Ја нисам успела. Ништа нисам урадила. Апсолутно нисам успела да останем млада. А онда се осврнем на све своје тешке напоре, јер стварно сам покушавала, из све снаге сам покушавала да будем мушкарац, да будем добар мушкарац, и видим да сам оманула. У најбољем случају сам лош мушкарац. Имитација, лажан, другоразредан он, с брадом од десет длачица и хрпом тачака запета. И питам се каква је вајда од тога. Понекад помислим да сам могла мирно да дигнем руке. Понекад помислим да сам могла да изаберем нешто друго, да закочим испред препоне с пет мотки и пустим нацисту да падне на главу. Ако нисам добра у подражавању мушкарца, ако нисам успела да останем млада, могла бих почети да будем стара жена. Нисам сигурна да је неко већ пронашао стару жену; али можда би вредело покушати.

Есеј из књиге The Wave оф the Минд (Талас ума), Схамбхала, Бостон, 2012.

Превела Славица Милетић

Peščanik.net, 03.01.2024.

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, feminizam, Peščanik, Ursula K. Le Guin