Varljivo sunce 2 – „Iščekivanje“ Nikite Mihalkova

Veliki film o Velikom ratu je slogan kojim se reklamira novu film Nikite Mihalkova „Suočavanje“, nastavak čuvenog „Varljivog sunca“. I to je bilo dovoljno da izazove maltene „pokret otpora“ – otkud reditelju pravo da film nazove „velikim“! Uzalud Mihalkov objašnjava da je reč o reklami i dokazuje nećete valjda, kad prodajete lubenice vikati kupite, nisu zrele, ni slatke, ali kupite“ – na reditelja i film svalio se pravi rafal kritike u kome je, kako to obično biva, zaboravljen povod, a pomenuto sve što je ko lično imao da kaže o Mihalkovu. I plemićlo poreklo, i moć, i privilegije, večito „predsednikovanje“ Uduženjem sineasta…jer kad Mihalkov i Končalovski nešto rade, ravnodušnih nema. Nije šala, jedna od najuticajnijih ruskih porodica, sada već u četvrtoj generaciji – deda (po majci) čuveni slikar Petar Končalovski, otac Cergej Mihalkov, najpoznatiji dečiji pesnik i pisac sovjetske i ruske himne, majka Natalija –pesnikonja i prevodilac, braća Mihalkov i Končalovski veliki reditelji, sva njihova deca glumci i režiseri…I oni koji ih vole i oni drugi, ne mogu da ne priznaju da su ostavili (i još će) dubok trag u kulturi Rusije.

Nikita Mihalkov je svoje „Varljivo sunce II“ snimao punih osam godina sa velikim brojem najboljih ruskih glumaca, uz rekordni budžet u istoriji ruske kinematografije – 40 miliona evra. Kad je zaključio da je materijala toliko mnogo da ne može da stane u jedan film, podelio ga je na dva – „Suočavanje“ i „Tvrđava“ (koji će biti prikazan krajem godine). Napravljeno je 1060 kopija filma (takođe rekordan broj u Rusiji) pa je film mogao da počne da se prikazuje istovremeno po celoj Rusiji. Svečana premijera održana je 22. aprila, u okviru proslave 65 godina pobede nad fašizmom, u velikoj dvorani Kremlja, na ekranu od 30 metara, sa najboljem sterop dolbi tehnikom, u prisustvu 5000 gledaoca i gotovo cele ruske vlade, Dume, Saveta federacije i moskovskog džet-seta. Kada se to sve zna, jasno je da razloga za zavist ima sasvim dovoljno. Reditelj je, tvrdi, prema tim kritikama prilično ravnodušan.

-Bulgarin se proslavio time što je Evgenija Onjegina nazvao „mehurićima od sapunice“. Ja, sačuvaj Bože, ne upoređujem sebe sa Puškinom, a te kritičare sa Bulgarinom, ali ja sam prema tome potpuno indiferentan zato što iza toga ne vidim interesovanje i objektivnu kritiku, već užas kritičara od mogućnosti da će se, ne daj Bože, to što sam ja uradio, možda nekome dopasti – posebno narodu. A ja za narod i radim. A pošto svi ti kritičari pišu jedno isto, oni se meni pretvaraju u jednu zajedničku sliku, jednog „opšteg“ kritičara. Od izlaska „Berberina“ oni ne mogu da se pomire sa tim da se ljudi menjaju – da mogu da vole svoju domovinu, da idu u hram, da poštuju, vole i cene pravoslavlje i svaku drugu religiju. Za mene nisu strašni razni strašni Bogovi, nego objedinjenje bezbožnika. A pošto su svi oni bezbožnici, nemaju ništa zajedničko osim zlobe. Pravoslavnima je zajedničko Jevanđelje, judejima – Tora, muslimanima – Koran, a oni nemaju na čemu da se objedine, osim na neljubavi.

Kritičari uglavnom ističu – Mihalkov je odličan, neki čak tvrde i genijalan reditelj, izuzetan glumac, ali eto…kad nešto nazivaju promašajem onda je to „očekivano“, a ako nešto moraju da pohvale, onda je to „iznenađujuće“, Zvuči nekako paradoksalno…

A zar je to njima važno? Ne daj Bože da me ti ljudi pohvale. Ako me neko od njih ikad pohvali, ja ću morati hitno da razmišljam šta da radim dalje. Ako bi se tim ljudima dopalo ono što ja radim, a kada vidim šta se njima dopada, siguran sam da tako nikad ne mogu i neću raditi – to bi značilo da sam se ja izmenio i da treba da prestanem da radim. Zato su oni meni mnogo važni. Oni su kao marker, kao svetionici. Pokazuju put kojim ja neću ići. A pošto su u horu svi počeli da me napadaju, ja sam srećan, znači uradio sam kako treba.

Zameraju Vam da ste postali politički ideolog, da podržavate „nedemokratsku“ Putinovu vlast, da Vam je draže da budete „savest nacije“ nego umetnik.

Besmislica. Ja nisam u životu snimio nijedan film kojeg bih se danas morao stideti. Nijedan zbog kojeg bih morao da obaram pogled  objašnjavam: „Šta sam mogao, bila su takva vremena“. Nisam. Nikada nisam bio član nijedne partije. Mene nije voleo ni ministar kinematografije, ni ministar kulture. Ili da su me, recimo, nagrađivali za vreme sovjetske vlasti. Ali, nisu. I ne zato što nisu imali za šta da me nagrade. Prosto, nisu i gotovo! Za vreme sovjetske vlasti, jedva su mi dozvolili da snimim „Oči čornije“ sa Mastojanijem, zato što je u to vreme moj brat bio otišao u inostranstvo. Moj film „Rodbina“ je četiri godine čekao u bunkeru, ali ja o tome ne govorim. Nije mi interesantno da se žalim na vlast. A oni od takvih stvari prave biznis.

A druženje sa vlašću?

Sa kakvom vlašću? Ja nisam bio drug sa Jeljcinom jer sam se družio sa Ruckim. Kada se pojavio Putin ja sam njega „osetio“. Zašto treba to da krijem? To su moji lični odnosi. Ja se prema njemu odnosim kao prema čoveku. Nikada od njega nisam tražio ništa za sebe. Nikad! Tu je moja savest apsolutno čista. A koga ja volim ili ne volim, to je moja stvar. Samo moja! A kada osetim da je on kao političar prestao da bude onaj koga ja razumem i osećam, ja ću mu to reći. Kad bih se ja družio sa svakom vlašću, razumeo bih to o čemu govore. I zato me uopšte to ne uzbuđuje – blizak, ne blizak, ideolog…Uostalom, zar je loše ako država ima neku ideologiju? Pogotovo velika država? A kako uopšte, velika država može da živi bez ideologije? Kako? Rezultati bezvlašća su mnogo krvaviji nego rezultati bilo koje, pa i najsurovije ideologije. Zato što kada postoji diktator, ti ga vidiš, znaš ko je on. A kada je bezvlešće, ti ne znaš ko vlada. To je prosto krv. Ja snimam ono što mi je interesantno, ne snimam filmove po narudžbini. Ako se to u nekom stepenu negde poklapa sa, takozvanim, držaavnim interesima, zašto bi to trebalo meni da smeta?

U ovom trenutku se poklapa, na primer, sa borbom predsednika i premijera protiv falsifikovanja istorije. Da li vam je, ipak, bila namera da se u tu borbu uključite?

Da, to je istina. To sam postavio sebi kao zadatak. Ali to nije moje učešće u politici. Ja ne ekranizujem politiku, niti sam umetnost i politiku ikada povezivao. Ja odgovaram za sebe kao umetnik, za moju ličnu tačku gledišta. Oni koji tvrde da je moja ljubav prema onome gde ja živim konjuktura, govore gluposti.

Kažu da je „Suočavanje“ vaš odgovor Spilbergu?

Ni govora! To je Hruščov hteo da stigne i prestigne Ameriku. Meni ne pada na pamet. Spilbergu je teško odgovoriti, a ja i nemam nameru. Ali on jeste bio povod. Svojevremeno sam u Parizu gledao njegovog „Rajana“, i video da mladi ljudi izlaze iz bioskopa uvereni da su rat dobili saveznici To nije tačno. Zato sam poželeo da napravim svoj film o ratu. I zahvalan sam Spilbergu što me je isprovocirao da napravim taj film.

„Suočavanje“ govori o prvim godinama rata koji je vašu zemlju zatekao prilično nespremnu. Deo tragedije koju je narod doživeo prouzrokovan je upravo tom nespremnošću. Film će biti prikazan na Kanskom festivalu, a potom kreće na svoju svetsku turneju. Da li vam je palo na pamet da može biti pogrešno shvaćen, a samim tim da ni cilj koji ste sebi postavili neće biti postignut?

Zato postoji i treći deo. Neka sada gledaoci shvate jedno, pa će posle shvatiti drugo. Ja ne mogu i ne mogu zbog njih da dešifrujem film. To je tada bilo tako. Mi ne treba to da krijemo. Stvarati dobru sliku o sebi, ne znači lagati. To znači govoriti tačno, evo, ovo je bilo loše, a ovo volimo. Čak i to što je bilo loše, i to volimo. Ako bih ja istoriju falsifikovao da bi Evropljani shvatili koliko je veličanstven ruski narod, onda to ne bih bio ja. Ja nikada ne snimam jednu verziju za nas a drugu za inostranstvo.

O slici Rusije govorio je ovih dana predsednik Medvedev koji je istakao da Rusija ide u svet sa osmehom, ali isto tako očekuje da se njoj osmehuju. Šta treba uraditi da tako i bude?

Ne znam. Svaki odgovor bi bio netačan. Da bi nas voleli, moramo sami sebe da volimo. To je veoma važno. Ljudi koji imaju novac moraju da shvate da ne treba suditi o svome životu upoređujući ga sa onima koji žive bolje, već sa onima koji žive gore. U tome je samilost, u tome je potresna hrišćanska pravoslavna istina. Ali samilost nije samo pravoslavni princip, ona je sveobuhvatna, ona se sastoji u pojmu ljubavi. I, znate zašto su još ovi filmovi napravljeni? Da pokažu da se sada mi bavimo problemima koji ne znače ništa ako pogledamo očima onih ljudi koji su ostali zauvek tamo na prvom snegu. I ja bih veoma voleo da Gospod učini da se makar u jednom trenu kod gledaoca javi misao: zašto su svi ti ljudi tamo izginuli? Zašto? Jer kada bi im tada neko mogao pokazati naš današnji, trivijalni život, sigurno se ne bi onako hrabro borili. Pogledajte kako se danas živi. To je već karikatura. Vidite kako grade kuće, kakav nameštaj nabavljaju, pogledajte italijenske pločice, venecijansko staklo, zlatni đakuzi….Prestali smo da osećamo lepotu. Lepota nije u skupom butiku.

Što bi rekli na Zapadu: „ruski stil“.

Nije to ruski stil. To je postsovjetski stil, ostatak boljševizma. Zato ja mislim da je najpravilnije imati opštu objedinjavajuću ideju, čak ne ideju nego delo. Zašto su boljševici izmislili zaoravanje ledina? Milioni ljudi su morali nešto da rade…Ali za početak se mora prvo naučiti da se ne nosi skupoceno odelo na prljavo rublje. Kad-tad će se to rublje videti. Treba se umivati, a ne parfimisati, a to su različite stvari.

Moramo naučiti da vodimo računa o čistoći. I nije stvar u naivnom altruizmu. Jer kada počistiš sobu bar ćeš tri dana voditi računa da bude čisto. To treba uraditi na nivou države. I to mora da bude državni program, a ne da o tome brinu volonteri i entuzijasti koji su svratili da očiste plaže. Već državni program u koji će biti uloženo mnogo milijardi koje će se vratiti još većim mogućnostima – ne samo ljudskim resursom i objedinjenjem nacije već i velikim novcem koji će se se zaraditi kada se izgrade ogromne fabrike za preradu otpada, kada se počisti ogromna količina otpada za koji se i nije znalo da postoji, uključujući i atomski.

Kako naći novac za to, kada su prioriteti stanovi, bolnice, penzije, putevi…da ne nabrajamo.

Mi imamo mnogo bogatih ljudi koje treba uključiti u to, ne znam kako, ali siguran sam da će se, ako se lepo plasira, naći ljudi. Ako se nalazi novac za Olimpijske igre, za balove, za renoviranje Boljšog teatra (što, sve, naravno treba uraditi), i to ogroman novac, to pokazuje da u zemlji ima mnogo novca. A to je ulog u budućnost. To je postepeno menjanje izgleda zemlje. Jasno je da to ne može da se uradi preko noći, ali izvinite, zar je osvajanje Sibira, što je radio Jermakov, bilo kratkoročni plan? Ili je možda Stolipin mislio da se preko noći može izmeniti Rusija? Ne, to je bilo sračunato za buduće decenije. Nije uzalud francuski ekonomista Teri, koga su poslali da vidi šta radi Stolipin, rekao da će, ako se u prvoj polovini 20 veka bude radilo kao u njegovo vreme, sredinom veka Rusija dominirati Evropom.

Postoje li u Rusiji danas ljudi takvog formata kakav je bio Stolipin?

Sigurno postoje, sigurno. Ali i političari na žalost sada igraju na kratke staze. Zato sebe smatram monarhistom. Ne zalažem se ja za baćušku-cara. Ja govorim o sistemu kada vladar odgovara za svoju zemlju pred svojom decom, a ne pred političkom vlašću, partijom ili Dumom. Pred svojom decom! I vaspitava ih da ga oni jednog dana pitaju šta im ostavlja, kakvu zemlju. Ne novac u banci, već zemlju! To je principijelno pitanje. Ili, ne mora da bude monarhija, neka bude predsednička republika, ali se ne može ništa ozbiljno uraditi za četiri ili osam godina. Mora se planirati na duže staze.

Povodom priprema proslave 65 godina pobede nad fašizmom, vode se polemike o tome treba li naglašavati ulogu Staljina u ratu ili ne.

Ispričaću vam jedan događaj sa snimanja filma. Čekali smo da se završi šminkanje glumca koji je u filmu igrao Staljina i pošto se to odužilo, ljudi su se opustili, ćaskali i u jednom trenutku, vidim – svi ustaju. U prostoriju je ulazio Staljin. I danas mi nije jasno šta se dogodilo. To su mladi ljudi, nisu zapamtili strah od vožda. Poštovanje? – sumnjam. Pitam se da li je to ipak genetika? Poznato je da Sloveni vole jake vladare. Boljševici su iskoristili sve genetičke kodove ruskog naroda. Sabornost – umesto slobode dali su ljudima kolhoze. Monarhistički mentalitet zadovoljen je stvaranjem kulta ličnosti, a vera u Boga zamenjena je verom u uzgradnju komunizma. Kodeks izgradnje komunizma, to je pravo Jevanđelje, samo bez Boga. Sve su iskoristili. Ali zato se sve i raspalo tako brzo – što Boga u njemu nije bilo.

I na kraju, da li ste vi zadovoljni filmom?

Mi smo, praveći ovaj film, potrošili toliko snage, i energije i novca (koji sav može da se vidi na ekranu, nije ukraden), ljudi sa kojima sam radio žive za taj film. Oni znaju koliko su pošteno radili. Njihovo poštenje je garancija kvaliteta. Mi smo uradili sve što smo mogli, a sad – kome se sviđa – sviđa, kome ne…

Ljubinka Miličić

NIN

Varljivo sunce 2

Apendix

utisak sa projekcije filma na festivalu u Kanu:

Епски је, али баш у дословном смислу ове речи и нови филм Никите Михалкова, наставак његовог Оскаром награђеног ремек-дела „Варљиво сунце”, у којем сада под насловом „Егзодус:Варљиво сунце 2”, поново на сцену изводи генерала Котова и његову ћерку Нађу. Опет визуелно раскошан, маестрално режиран и поетичан филм који удара и у срце и у стомак. Важан филм – и у контексту западњачког покушаја ревизије историје Другог светског рата и значаја учешћа и жртава Совјетског Савеза и Русије у њему, и у контексту „унутрашњих руских питања”, односа нових генерација руске омладине према сопственој историји и суштинским моралним вредностима. Ово је и својеврсно поновно рашчишћавање са Стаљином, стаљинизмом и заблудама, кроз снажне драматичне сцене Стаљиновог жртвовања прво својих политичких противника – „становника” сибирских гулага, а потом и совјетске младости – деветнаестогодишњих припадника елитне кремаљске гарде, још у првим месецима рата на совјетском тлу.

Ово је опет и дирљива прича о односу између оца и ћерке и њихове бескрајне љубави. Једина озбиљна мана „Варљивог сунца 2” јесте што делује недовршено, јер се његов дефинитиван крај очекује у следећем наставку „Варљивом сунцу 3” који ће највероватније бити приказан на предстојећем Венецијанском фестивалу. У филму осим Михалкова у улози Котова, Олега Мењшикова (КГБ мајор Арсентијев) и плејаде сјајних руских глумаца, улогу ћерке Нађе –коју памтимо као ону преслатку девојчицу из првог дела, а сада видимо као пионирку из Стаљинових пионирских логора– незаборавно поново тумачи Никитина ћерка Надежда Нађа Михалкова. Свој видљиви допринос филму дао је и наш монтажер Светолик Мића Зајц, који тренутно монтира нови наставак.

Нови филм Никите Михалкова неки су већ назвали „пропутиновским филмом”, у Русији где је већ приказан изазива полемике, али оно што је најважније филм никога не може да остави равнодушним. У Кану је приказан као предпоследњи филм у такмичарском програму, а у Театру Лимијер је доживео овације публике која је дуго стајала на ногама…

  Film, Istorija, Mihalkov, Religija, Varljivo sunce 2