Градитељи Београда, као на длану

Дивна Ђурић-Замоло, уз богат избор фотографија, преноси време потпуног градитељског преображаја Београда, почев од дана чувеног градитеља Хаџи Николе Живковића, када су ницали Милошеви конаци, преко Ичкове куће, куће Настаса Ристића (обе срушене између два светска рата), кафане „Знак питања”, Манакове куће и „Докторове куле”, до Народног позоришта и Народне скупштине.

У свом уводу за књигу, Дивна Ђурић-Замоло наводи да је први „правителствени инџинир” био Словак Франц Јанке. После хатишерифа из 1830. године, после којег нешто касније Београд и званично постаје престоница, кнез Милош проценио је да је потребно довести стручније кадрове, који ће градити јавне грађевине. Францу Јанкеу приписује се градња Ђумрукане (Царинарнице) у Карађорђевој улици и представља прву грађевину у Београду саграђену у духу класицизма. Од тог тренутка, Београд, по Ђурићевој, прихватањем европских стилских схватања, стаје у ред европских градова. Поред Јанкеа, којем се приписује и градња Саборне цркве, куће Цветка Рајовића и Лицеј, за многе зграде тешко је утврдити ко су пројектанти. Сам појам архитекте у то време не може се поредити са данашњим коришћењем термина, јер су се „инџинири” бавили целом организацијом посла, укључујући архитектуру, урбанизам и послове грађевинских инжењера.

Међу најзначајнијим грађевинама непознатих аутора јесте зграда првог београдског хотела „Код јелена”. Подигнута је 1841. године и носила је титулу највећег београдског објекта, све до изградње Капетан-Мишиног здања. Стајала је између Грачаничке, Краља Петра и Чубрине улице, а срушена је пред Други светски рат, наводи Дивна Ђурић. У класицистичком духу, пре тога су већ саграђене и Топчидерска црква 1834. године, и стара црква Светог Марка 1835. године. Настава архитектуре почела је, скромно, на Лицеју 1841. године.

Сменом династије у Србији 1842. године, из Београда одлазе неимари Хаџи Никола Живковић, чувени хаџи-неимар, и Франц Јанке. Нова власт ускоро објављује оглас у „Српским новинама”, тражећи нове инџинире који „засведочавају довољно знања, искуство и вештину своју”. У престоницу Србије стижу две личности, можда најзначајније за наставак грађевинарства у Србији. То су Јан Неволе, позван у Србију да управља њеном изградњом, и Емилијан Јосимовић, који је преузео наставу архитектуре. Јосимовић је и аутор првог урбанистичког плана Београда. Београд у архитектури улази у свој романтичарски период, а за то је заслужан управо Јан Неволе, творац Капетан-Мишиног здања.

Средином деветнаестог века изграђен је „Мањеж”, који, додуше преправљен, и данас постоји у Улици краља Милана.

И архитектонска струка, што се школовања стручњака тиче, чекала је да се остваре „вековне тежње српског народа” и Берлински конгрес 1878. године. После 1878. године и стицања пуне независности, наводи Ђурићева, настаје нов покрет у изградњи Београда, који у континуитету траје до Првог светског рата. У тим преломним годинама, у архитектури преовлађује ренесанса и барок. Мањак података из тог периода избрисао је имена архитеката који су градили престоницу, па није сасвим познато ко је подигао Железничку станицу. Београд крајем деветнаестог века све мање „увози” стручњаке, градитељи су тада већином из Србије, који су поред завршеног Техничког факултета у Београду, морали да студирају и архитектуру у Европи. Међу њима су најталентованији, наводи ауторка, Александар Бугарски, Константин Јовановић, Душан Живановић, Светозар Ивачковић, Јован Илкић и други.

У свитање 20. века, Београд добија своје студије архитектуре, а тиме Србија добија своје архитекте у пуном смислу тог израза, међу којима је и прва жена, Јелисавета Начић. Престоница, 11. децембра 1896, добија и „Закон грађевински за варош Београд”. А 20. век доноси нове стилове, бечку сецесију, минхенски „југенд-стил”, француску декоративистичку архитектуру и новотарију која ће обележити све дане који су уследили – армирани бетон. Од 1900. до 1914. године ничу Управа фондова Андре Стевановића и Николе Несторовића, Народна скупштина Јована Илкића, Нови двор Стојана Тителбаха, Друга београдска гимназија Драгутина Ђорђевића, Основна школа код Саборне цркве Јелисавете Начић.

Станко Стаменковић

——————————————

КАПИТАЛНА ИЗДАЊА

Благо града

Дивна Ђурић-Замоло ,,Градитељи Београда 1815–1914” (друго издање, Музеј града Београда 2009)

Скоро тридесет година дели нас од првог појављивања монографије ,,Градитељи Београда 1815–1914” истакнуте српске историчарке архитектуре др Дивне Ђурић-Замоло (1922–1995издатeу Музеју града Београда. Захваљујући низу садржајних студија и прилога, чија актуелност још увек не јењава, др Ђурић-Замоло сврстала се међу утемељиваче историографије новије српске архитектуре, уз Богдана Несторовића, Зорана Маневића и недавно преминулог Жељка Шкаламеру.

Реализовано напорима претходне и садашње управе Музеја града Београда, друго издање монографије о градитељима представља узоран стручни подухват.

За разлику од већине домаћих историографа, чије се поље интересовања, углавном непоткрепљено адекватним научним компетенцијама, простирало на све периоде новије архитектуре Београда, Ђурић-Замоло се специјалистички усредсредила на отомански (од 1521. г.) и деветнаестовековни Београд. Као мало који тумач, у линеарној хронологији свог рада Ђурић-Замоло се доследно придржавала горње границе са завршетком Првог светског рата.

Књига о градитељима је проистекла из свеобухватног истраживања, систематично спроведеног у београдским архивима, музејским збиркама, библиотекама и доступним породичним заоставштинама градитеља. Са становишта данашњих критеријума, могло би се ауторки приговорити што се претежно усредсредила на домаће изворе, не упуштајући се у анализу грађе похрањене у иностраним стручним центрима, у којима су се наши водећи неимари годинама усавршавали (Бечу, Минхену, Цириху, Будимпешти, Берлину, Ахену, Карлсруеу). Та непотпуност, превасходно проистекла из недостатка средстава за истраживање, не умањује високу сазнајну вредност и егземпларан значај ове антологије.

Ауторка се већ у наслову књиге експлицитно определила за реч градитељ уместо архитекта, истичући да у обрађеном раздобљу дуго није била диференцирана инжењерска од пројектантске делатности. У исцрпном излагању представила је делатност тридесет пет најистакнутијих градитеља, чије су биографије сложене по азбучном реду њихових презимена, будући да се њихова делатност тешко могла разврстати хронолошки и стилистички. Свака биографија има два одељка, животни пут и стручна делатност.

Примат су добили објекти и пројекти везани за Београд, док су дела остварена изван српске престонице, као и она настала између два светска рата, само набројана. Досијеи су употпуњени прегледом објављених радова и главних извора о делатности угледних неимара. Остали, мање значајни градитељи, збирно су обрађени у краћем завршном поглављу. Сходно скромном фундусу доступне грађе и већој временској дистанци, осврти на неимаре из раздобља вазалне Кнежевине Србије квантитативно заостају за досијеима градитеља из стручно развијенијег периода Краљевине Србије (1882–1914). Фотографије и разгледнице главних дела (од којих је део сада објављен у колору), уз низ архитектонских цртежа, ефектно поткрепљују историографско излагање.

У типолошком погледу, прегледна студија о београдским градитељима има двојни, монографски и синтезни карактер. Њен преовлађујући монографски значај огледа се у чињеници да свестрано заокружује корпус сазнања о својој теми, како у фактографском, тако и у аналитичком погледу. Синтезни карактер, због којег се често и сматра незаобилазним приручником, огледа се у избору теме, композицији и начину излагања, посвећеном развоју архитектуре у обухватнијем временском раздобљу. По садржају књига се донекле може упоредити и са лексиконско-енциклопедијским публикацијама, које по обиму систематизованих досијеа ипак превазилази.

Као историографска студија, монографија о градитељима је плодно подстакла развој специјалистичких истраживања различитих аспеката новијег београдског неимарства. Bременом је прерасла у култно дело наше уметничке историографије. Ауторкина методолошка доследност и строгост, стриктно задржавање унутар дискурса историје архитектуре, данас умногоме угроженог нарцизмом постисторијске херменеутике, ослоњене на неизворни методолошки еклектицизам, делују отрежњујуће и охрабрујуће пред будућим истраживачким изазовима.

Александар Кадијевић

“preuzeto sa Politika Online www.politika.rs“

Tekstovi o arhitekturi na portalu P.U.L.S.E

  Arhitektura, Beograd