„Грех је забаван“: Скорсезе о бруталности, љубави и поновном рађању на Тиктоку
Култни режисер Мартин Скорсезе у 81. години изненада гради “другу каријеру” – као звезда друштвених мрежа. У интервјуу за “Гардијан” славни синеаста говорио је о раду са својом ћерком, филму “Убиства под цветном месецом” који је номинован за Оскара и свом путу који је давно започео на “злим улицама” Њујорка 1940-их.
Скорсезе је за „Убиства“ номинован у 10 категорија, укључујући и рекордну 10. номинацију за најбољу режију. Говорећи о филму, каже искрено да је задовољан, али да се радује да почне нешто ново:
– Ако може одмах. Сад. Данас. Ево овог тренутка! Кажу ми да се одморим, а кад? Није умор проблем, време је. Дакле постојање, односно непостојање!
У годинама када би већина филмских стваралаца била пензионисана, Скорсезе има још много тога у плану, а и енергије да то и уради. Чини се да скоро стари унатраг, примећује новинар „Гардијана“. Као скоро последњи преживели из Златног доба Холивуда 1970-их, поносно носи филмску бакљу.
И поврх свега овога, против свих очекивања, Скорсезе је нашао времена да постане звезда друштвених мрежа.
– Очигледно сам био приморан да ступим у контакт са ТикТоком – каже он задовољно.
Неуморни ветеран признаје да је то све захваљујући 24-годишњој ћерки, Франчески, која га је свему подучила. И тако посетиоци ове друштвене мреже могу видети Скорсезеа који покушава да погоди сврху одређених предмета попут увијача за трепавице, затим тестира сленг генерације З, али и бира потенцијалну нову музу која ће заменити Роберта Де Нира и Леонарда Дикаприја – испоставило се да је то породични пас, Оскар. Динамика оца и ћерке је толико симпатична да су ангажовани да направе „Супер Bowl“ оглас за веб страницу компаније „Squarespace“.
Френсис Форд Копола је недавно описао Скорсезеа као „највећег живог филмског редитеља на свету“, а сада прави скечеве од 30 секунди за друштвене мреже.
– Заправо је некако забавно. Постоји нешто у томе да се изненада пробијемо кроз сву ову измишљотину да будемо правилно интервјуисани или представљени у одређеним догађајима, и одједном смо код куће са псима по поду, у пиџамама и међу људима који се смеју.
Скорсезеа за неколико дана очекује Берлински филмски фестивал на којем ће добити Златног медведа за достигнуће у каријери, а снимање филма „Убиства под цветним месецом“ од три и по сата, каже није било тешко, ипак је то радио много пута раније. Засновано на истинитој причи, остварење говори о припадницима беле расе који су систематски убијали припаднике индијанског племена Осејџ након што су 1920-их пронашли нафту на њиховој земљи. Филм је настајао шест година и требало је скоро 100 дана за снимање.
– Није било лако снимати у врућој Оклахоми, са ограничењима ковида и са периодичним сетовима, аутомобилима, костимима, коњима и мноштвом статиста. Али не жалим се. Када кренете на снимање, склони сте да елиминишете из свог ума све замке, непријатну природу снимања, болове јер старите, колико вам је потребно да дремнете… све то заборавите и мислите на то да ћете наставити и учинити све врло брзо, или барем, ефикасно… а то се неће десити – смеје се Скорсезе и додаје да више воли да снима на хладноћи.
Ипак, убице су, како признаје, представљале ризик, не економски – уосталом, подржао га је „Apple“ – већ политички, због тога што ископава срамну, недвосмислено расистичку епизоду америчке историје (прича се такође односи на масакр у Тулси 1921. године са супрематизмом белаца) у време када се многи десничари боре да таква историја остане закопана.
– Па зато и морају да се снимају овакви филмови – једноставно каже и додаје:
– Нисам то урадио са идејом „сада ћемо разоткрити корупцију капитализма, за који знамо да је ужасан“. Покушао сам то са „Вуком са Волстрита“, али више као љути повик о томе, са хумором. А онда се десило да је Трамп изабран!
Сугерише да се често догоди да филмови „предвиде“ стварност, али ту се обично ради о дубљим стварима о којима је он говорио у својим претходним остварењима – мушкарци, мушка моћ, мушки односи и, посебно, способност мушкараца за насиље.
Многа од њих – “Улице зла”, “Таксиста”, “Разјарени бик”, “Казино”, “Банде Њујорка”, “Вук са Волстрита” и посебно “Добри момци” – сматрају се ремек-делима, али, често ови филмови заузимају тачку гледишта да су мушкарци починиоци насиља. “Убиства под цветним месецом” нису изузетак, мора се рећи. Али, захваљујући Скорсезеовом френетичном, живахном стилу снимања филмова, њихов „стил“ често изгледа некако кул. А како и сам Скорсезе каже: „Грех је забаван”.
– Мислим да је то скоро све што ме је занимало – у смислу починилаца. То је веома компликовано питање јер сеже у моје детињство
– признаје редитељ говорећи о свом послератном одрастању у Малој Италији, области доњег Њујорка где су се населили његови деда и бака са Сицилије, заједно са стотинама других италијанских имиграната.
Оружје и гангстери, како објашњава, тамо нису били филмска фикција: били су део свакодневног живота, као и сиромаштво, насиље, католицизам – појмови морала, греха и кривице. Скорсезе је студирао за свештеника, пре него што је ушао у свет филма, књижевности и музике. Његови строги родитељи су покушавали да балансирају “на линији морала”, каже он, „само да би могли да преживе са неком врстом достојанства у свету који је заиста био корумпиран на много различитих нивоа“. Што се починилаца тиче, истиче да је фасциниран оним што људе чини криминалцима. „Можемо ли постати починиоци?“
Наговештава чињеницу да је направио грешке у сопственом животу:
– Да ли сам ја особа која доноси моралне судове о томе како други људи живе? Не. Тако сам живео
Скорсезе се женио пет пута. Своју прву жену, Лараине Марие Brennan, напустио је 1971. године, недуго након што је родила њихову ћерку Кетрин – по свему судећи, он је изабрао каријеру уместо породице. Постојала су три краткотрајна брака – са Џулијом Камерон, Изабелом Роселини и Барбаром Де Фина – и везе са глумцима укључујући Лајзу Минели и Илеану Даглас. Ожењен је својом садашњом супругом Хелен Морис од 1999. Скорсезе је такође прошао кроз период зависности од кокаина, што је резултирало хоспитализацијом и, могло би се рећи, неуспехом на благајнама његовог мјузикла „Њујорк, Њујорк“ из 1977. године, у којем је глумио Де Ниро и Минели.
О таквим догађајима би радије говорио кроз призму својих филмова:
– Не могу да правим такве ствари ако те ствари не осећам… Увек ће постојати они која ће видети само бруталност мог филма и оно што они мисле да је непромишљено насиље. Са филмовима као што су “Добри момци” поента коју сам покушавао да кажем је била, хајде да разумемо привлачност и уживање у злу. И тако можете рећи: “Сада имате оба начина, па бирајте”.
Истиче да су многа питања које је постављао у својим филмовима и даље врло актуелна. Нарочито се чинило да се “Таксиста” осећа као да има неку врсту “усамљеног, отуђеног, обесправљеног, огорченог мушког идентитета који је од тада само растао”.
– Следио сам само своје инстинкте, а не инстинкте индустрије. Тежили смо одређеним ликовима и њиховим причама. Када сам их правио, осећао сам да треба да будем тамо, уместо да будем ангажован и да се нађеш на месту где не желиш да будеш!
Насиље се прелило са екрана у реалност у случају “Таксиста” – Џон Хинкли Млађи – вођен својом опсесијом према Џоди Фостер, која је глумила у филму, и опонашајући Де Нировог антихероја – покушао је да убије председника САД Роналда Регана 1981. То је епизода са којом се Скорсезе бори од тада.
– Да ли ми се свидело оно што се догодило? Не. Да ли смо осећали да смо у праву када смо снимили тај филм? Да. Да ли је насиље на крају одлучујући фактор у томе шта човека чини мушкарцем? Не мислим тако. Има излаза за мушки бес, а да то није насиље. Рокенрол, на пример.
Скорсезе је снимио многе музичке филмове током своје каријере, од свог класичног концертног филма “Последњи валцер” из 1978. до документарних филмова о Бобу Дилану, Ролингстонсима, Џорџу Харисону, историји блуза, чак и продужени „Бад“ видео Мајкла Џексона.
– Још увек волим да учим! И учим, стално! И о мушкарцима, али и о женама! Имати децу у позним годинама је потпуно друга димензија. То вас много научи. И не само о ТикТоку – каже уз осмех и закључује:
– Још важније, научи вас много о љубави. На крају крајева, нису важне родне разлике. Покушавам да прокљувим ко смо ми као људска бића, као организам, од чега су наша срца направљена. То је оно што мислим да тражим. Дозволите ми да то кажем овако: још увек сам радознао!
Грех је забаван – Мартин Скорсезе napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →