Меч са Милорадом Павићем на Рубикону интиме електронске књиге

Ранијих година, поједини истакнутији и тада млађи писци, налетали су (у текстовима, романима…) на Добрицу Ћосића. Покушавали су да идеолошким хицима склоне са сцене књижевну величину која им је сметала јер верује у другачије вредности живота и књижевности. Млади лавови којима смета вођа чопора, знате ту причу…

Ових година то се догађало Милораду Павићу. Опет су неки текстови и одломци у романима били прожети овог пута негирањем Павићеве књижевне вредности, али сада у име неке нове, «брзочитајуће», «ја-физиолошке», «блоговске» књижевности. Млади лавови који би хтели да постану вође «блог» чопора и да скину онога који је био «блогер» три деценије пре њих.

 Павић је остао камен-међаш односа према књижевности, учитељ како се писаном речју, у озбиљном и вишеслојном књижевном делу, и данас може суверено и креативно играти. Већина његових књига има неколико равноправних «лица», или тачније огледала у којима читалац најпре види свој «лик», коментари читалаца говоре колико о роману толико и о самом читаоцу. Ни маниризам у који је Павић касније улетео не квари ту причу…

Требало је да прођу године па да се схвати да је «Хазарски речник» велики роман у иноваторском, постмодерном и националном смислу. Његово равноправно промовисање «три истине» које упоредо постоје у историји наше цивилизације, било је допунски вредносни шок. Касније се појавио Интернет и тада се испоставило да је «Хазарски речник» сагласан са вишезначношћу и множином истина које шири Мрежа и да представља пример хипертекста пре компјутера и саме Мреже (као и Свето писмо, «Дон Кихот», «Школице», романи Пилњака, Дос Пасоса…). Уједно «Хазарски речник» у преносном смислу говори о српском, а тиме и о другим малим народима, који ће доживети судбину Хазара ако запоставе свој идентитет и културу.

Сећам се како су поједини виђени писци, озлојеђени самом појавом «Хазарског речника» као романа, после неколико година, када су Италијани објавили да су Хазари уствари Срби, питали: – Ма, бога ти, читао си, колико има истине у оној причи да су Хазари Срби? Уплашили су се да ће их, тада већ светски познат писац, истерати и из онога што су сматрали само за свој домен – промовисање националних вредности…

 Павићев и мој «меч» на «Рубикону интиме»

Пре 18 година, 1990. или 1991, присуствовао сам, као представник издавача, промоцији једне књиге. Највиђенији промотер био је Милорад Павић који је говорио о великим могућностима будућих, електронских књига и упитао да ли издавач намерава да неко своје издање објави као е-књигу.

 Устао сам, потврдио све наведене предности електронике али се потрудио и да им нађем ману: Са електронским књигама, рекох тада, па ни са једном е-књигом, не можете да се дружите у парку, на кеју, па ни пред спавање, у кревету. Е-књига не може да буде и «књига за под јастук».

 Сећам се да је неколицина присутних била врло задовољна што сам «тако добро одбрусио» познатом писцу. Сада морам да признам да они, а поготову ја, нисмо били у праву. Е-књига је прешла «Рубикон интиме» и постала – уз све познате предности – и књига за парк, за читање поред реке и у кревету, пред спавање, постала је и «књига за под јастук» – танка као неколико листова а обимна као приручна Александријска библиотека.

 Ево како изгледа е-књига

Експонати „Сонија“ састоје се од екрана величине 15 сантиметара по дијагонали и неколико командних дугмића испод и са стране. У њему је списак књига које су већ убачене, могућности да се купе нове и да се чита. Странице се окрећу притиском на дугме, може да се мења величина и облик слова, да се део обележи… Позадина је сивкаста, а слова су готово црна, веома јасна. У питању је нова технологија „дигиталне штампарске боје“, која имитира штампарски отисак слова на папиру.

 Досад је продато два милиона читача јер је «Амазон» купцима истовремено понудио и велики број дигитализованих наслова, којих има око 350.000. У е-читаче може одједном да стане по неколико стотина књига. Међутим, књигу из читача не можете препродати нити је позајмити на читање – она је само за вас.

 На тржишту, или у најави, је чак 17 модела. «Амазон» је најавио да ће га ускоро учинити доступним у још сто земаља, чиме започиње глобализација е-читања – то постаје вееелииикииии планетарни бизнис..

Али, да се вратимо на почетак приче и «меч» Павић – Анђелковић поводом будућности е-књиге. Ја сам био у праву читавих осамнаест година, Милорад Павић ће бити у праву неколико векова…

Миливој Анђелковић

 Milorad Pavic: Autobiografija

Ja sam pisac vec dve stotine godina. Daleke 1766. jedan Pavic je objavio u Budimu svoju zbirku pesama i otada se smatramo spisateljskom porodicom.

Rodjen sam 1929. na obali jedne od cetiri rajske reke u 8 i 30 casova izjutra u znaku Vage (podznak Skorpija), po asteckom horoskopu Zmija.

Prvi put sam bombardovan kada mi je bilo 12 godina. Drugi put kada mi je bilo 15 godina. Izmedju ta dva bombardovanja zaljubio sam se prvi put i pod nemackom okupacijom prinudno naucio nemacki. Tada sam kradom naucio i engleski od jednog gospodina koji je pusio mirisljavi duvan za lulu. U isto vreme prvi put sam zaboravio francuski (posle sam ga zaboravljao jos dva puta). Najzad, u jednoj stenari, gde sam se nasao bezeci od anglo-americkog bombradovanja, jedan ruski carski oficir emigrant poceo je da mi daje casove ruskog iz knjiga pesama Feta i Tjutceva. Druge ruske knjige nije imao. Danas mislim da je ucenje jezika bilo vrsta pretvaranja u razlicite opcinjujuce zivotinje.

Voleo sam dva Jovana – Jovana Damaskina i Jovana Zlatoustog (Hrizostoma).

Mnogo vise ljubavi sam ostvario u svojim knjigama nego u svom zivotu. Sa jednim izuzetkom koji jos traje. Noc mi se u snu slatko lepila za oba obraza.

Do 1984. bio sam najnecitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje najcitaniji. Napisao sam roman u vidu recnika, drugi u obliku ukrstenih reci, treci u vidu klepsidre i cetvrti u vidu prirucnika za gatanje kartama tarot. Trudio sam se da sto manje smetam tim romanima. Smatram da je roman kao rak; zivi od svojih metastaza i njima se hrani. Kako vreme protice, ja sam sve manje pisac svojih knjiga i sve vise pisac onih buducih, koje po svoj prilici nece nikada biti napisane.

Na moje zaprepascenje knjige su mi do sada prevedene 73 puta na razne jezike. Ukratko, ja nemam biografiju. Imam samo bibliografiju.

Kriticari u Francuskoj i Spaniji zabelezili su da sam prvi pisac 21. veka, a ziveo sam u 20. veku, kada se morala dokazivati nevinost, a ne krivica.

Znao sam da ne treba dodirivati zive rukom kojom sam u snu dotakao mrtvaca.

Najveca razocaranja u zivotu donele su mi pobede. Pobede se ne isplate.

Nisam nikoga ubio. Ali, mene su ubili. Mnogo pre smrti. Za moje knjige bilo bi bolje da im je autor neki Turcin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac najomrazenijeg naroda na svetu – srpskog naroda.

XXI vek za mene je poceo pre vremena, 1999. godine, trecim bombardovanjem, kada su NATO avioni bacili bombe na Beograd i Srbiju. Reka na kojoj zivim, Dunav, otada nije vise plovna.

Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom miloscu podarivsi mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio mozda bas zbog te radosti.

 

Prsten

I

 Moje srce ne vidi i za tvoje lice

Kroz moje oči je slepo

Ali kada me pogledaš, progleda ono

 I vidi da je lepo.

 Moje srce je nemo na moja usta

I moje reči ne čuje ko sebe što ne čuje zvono

 Ali čim se pričuju tebi

 Zazvone i one i ono.

 Moje srce ne ume da te voli kroz mene

 Ko ja što ne volim sebe

Ali ako me takneš

Ono me zavoli kroz tebe.

Duše se kupaju poslednj put, 1982.

 “…Čuvar zabravlja turbe – zapisuje nepoznati – pustivši da u njegov mrak padne teški zvuk iz brave kao da unutra ostavlja ime ključa. Mrzovoljan je kao i ja, seda na kamen do mene i sklapa oči. U času kad već mislim da je zaspao u svom delu senke, čuvar podiže ruku i pokazuje mi moljca koji lebdi negde u tremu turbeta, izašao iz naših haljina ili iz persijskih prostirki zgrade.

 – Vidiš – obraća mi se on nezainteresovano – kukac je duboko gore pod belim zidom trema i primetan je samo zato što se kreće. Moglo bi se odavde pomisliti da je ptica duboko u nebu, kad bi se zid shvatio kao nebo. Moljac taj zid verovatno tako i shvata i jedino mi znamo da nije u pravu. A on ne zna ni to da mi znamo. Ne zna ni da postojimo. Pa pokušaj sada da opštiš s njime, ako možeš. Možeš li da mu kažeš nešto – bilo šta – ali tako da te on shvati i da si ti siguran da te je on shvatio do kraja?

 – Ne znam – odgovorio sam – a možeš li ti? – Mogu – uzvratio je mirno starac, pljesnuvši dlanovima ubio moljca i pokazao mi ga smrvljenog na dlanu. – Misliš li da nije razumeo šta sam mu rekao? – Tako možeš i sveći, gaseći je između dva prsta da pokažeš da postojiš – primetio sam.

– Naravno, ako je sveća u stanju da umre… Zamisli sada – nastavio je – da postoji neko ko zna, dok mi ovo znamo o moljcu, to isto o nama. Neko kome je poznato na koji način, čime i zašto je omeđen ovaj naš prostor, ovo što mi smatramo nebom i uzimamo kao da je neomeđeno – neko ko nije u stanju da nam se približi i da nam da do znanja da postoji sem na jedan jedini način – ubijajući nas. Neko čijim se ruhom hranimo, neko ko našu smrt nosi u svojoj ruci kao jezik, kao sredstvo opštenja s nama. Ubijajući nas, taj nepoznati nas obaveštava o sebi. I mi kroz naše smrti, koje su možda samo pouka nekoj skitnici koja sedi kraj ubice, mi kažem, kroz naše smrti kao kroz odškrinuta vrata sagledavamo u poslednjem trenutku neka nova polja i neke druge međe…

 Hazarski rečnik, 1984.

Unutrasnja strana vetra…

Mir se dobija, a rat jos nijedan niko nije dobio.

 Pismen gleda u knjigu, naucen gleda u mudrog, a mudar u nebo ili u suknju, sto moze i nepismen…

 Unutrasnja strana vetra je ona strana koja uvek ostane suva kada pada kisa

 Violina

“…- Šta će vam violina ili violončelo? – pita me on osvrćući se na ulazu u svoju sobicu iza radnje. Imate ploče, radio, televiziju. A violina, znate li šta je violina? Odavde do Subotice da uzorete, da posejete i požanjete, svake godine. Toliko treba orati jednu malu violinu, evo ovim, gospodine! I on mi pokazuje gudalo, koje nosi za pojasom kao sablju…”

 iz Priče o jajetu i gudalu, Hazarski Rečnik, 1984.

Treba uzimati u obzir i poreklo brojeva koji chine matematiku.Ako tako posmatrash stvar, onda cesh morati da uzmesh u obzir i poreklo elemenata koji chine muziku.Uzmi, na primer, ovaj instrument na kojem ja sviram. Violinu. Znash li od chega se sastoji?

Pre svega, tu je drvo.Telo violine se gradi od smrekovine koja je odlezala duze no shto zivi onaj ko je smreku posekao. Dno i obod tela su od javora. Puz se vaja u mekom i slatkom drvetu vishnje, a hvataljka od ebanovine lepi
se na vrat violine. U svakoj violini se nalazi “dusha” – shtapic koji podupire njen trbuh i delje se od jelove grane. Raspon od najnizih do najvishih zvukova zavisi od toga shtapica. Dakle, violina ima zensku dushu. Gudalo je od ruzinog pruta raslog na vetru, a njegovo mazivo od smole chetinara. Ima, potom, na violini, sem ovih delova biljnog, i drugih, zivotinjskog porekla. Strune na gudalu su od konjskog repa, a nekad (pre no shto je rodjena violina) najbolje je bilo upotrebiti strune iz repa inoroga. Dve deblje zice su od upredenih zivotinjskih creva, a prigushivach se izradjuje od kosti u vidu malog jahacha za kobilicu. Od kosti je i umetak stavljen u vrh gudala da drzi strunu i on je ponekad (kazu kod Paganinija) bio izdeljan od ljudske kosti. Od jelenske kosti je dugme na koje se kachi kao pracka nosach zica, a zivotinjskog porekla je i tutkalo, kojim se lepe delovi glazbala. Amati je kazu upotrebljavao tutkalo nachinjeno od skuvanog mesa jehidne, jer ona se poradja u vazduhu, te je njen lepak najlakshi. Na drzalji gudala utisnuto je sa svake strane malo sedefa morske shkoljke. Sedef je uvek neshto hladniji od drveta, pa tako prsti lakshe chuvaju pravo mesto, jer domali uvek dolazi na to sedefno dugme.

Najzad, ima delova koji pripadaju rudnom blagu zemlje. Dve tanje zice su od metala, njihovo sedlo je ponekad od kamena, a napinjach struna kojim se zabica gudala zavrshava, nachinjen je od srebra. Uza sve to, tu je jak i mek oganj na kojem se savija drvo i spravlja lepak i lak. Lak je posebna pricha. On je uvek drugachiji i svaki violinar ga spravlja chuvajuci svoje spore i brze tajne nasledjene od duhovnog oca. Te brze i spore tajne u violinarskom laku, obezbedjuju instrumentu uspeh, ako su tajne o buducnosti. Ako su tajne o proshlosti, lak nije dobar..

Sushtina je u tome, da chovek slushajuci moze da razlikuje koje drvo shushti u noci – smreka ili javor. Instrument kada svira, ne prekida vezu sa svojim poreklom, sa materijalom od kojeg je i sa postupkom kojim je sachinjen i muzika u stvari tek u vezi s time dobiva svoje pokrice. Prsti i ne sviraju na violini, nego preko nje uspostavljaju dodir sa osnovnim elementima u vodi, vazduhu, ognju ili pod zemljom i sa njihovim tajnama, koje su u svakom glazbalu udruzene na drugi nachin.

 Iz “Unutrašnje strane vetra”

za P.U.L.S.E/ Milivoj Andjelković

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Amika, Hazarski rečnik, Milorad Pavić, Unutrašnja strana vetra