Морамо сачувати свет књижевности

( Своју мајку сада би питао какав је живот на Небу…

– Како ти је, Мајко?

– А како би било? Лоше, сине. Зато и теби лоше иде, и још ће ти горе ићи, видећеш.

– Шта ћу видети?

– Видећеш да те зову Вечност као и мене.

– 192. стр)

Да ли је тачно да су душе несвесне свог бескрајног садржаја? Тачно је, каже Анђео са трубом!

(Види: Енрике Вила – Матас, Монтаново зло, Архипелаг, Београд, 2010., 93. стр. романа)

Валтер Бењамин је записао да једино може имати смисла – и критичког смисла такође – дело које би било колаж цитата, фрагмената, одјека других дела. Енрике Вила – Матас, најпревођенији шпански романсијер, приповедач и есејиста, придодаје и ово:

Потом сам прочитао Паулсову Другу руку и постао још спокојнији када сам сазнао да је Борхес био изузетно креативан и лукав пример књижевног паразитивизма.

За почетак, више него довољно.

Како је Монтаново зло рукопис најпре занимљив из чињенице да је Писац склон да о свему размишља из угла књижевности – чак и када се налази на трему са кога посматра Пацифик – и како је започет у облику дневника приповедне прозе, и сам овај есеј започињем дневничком белешком. Еда…

Ово је прва белешка, у тексту. И једина ове врсте, да се разумемо!

Кажу да је све већ написано! И нека је тако, али то не значи да је све и дописано. А дописано, ако се слажемо, може бити итекако „нешто оригинално“. То онда значи да сви не пишемо једну књигу (Борхес), већ да сви дописујемо једну књигу! Ту је и питање: Да ли прочитано може бити стварније од стварности? Емил Сиоран, на једном месту, у својој збирци „Кратак преглед распадања“, ако ме сећање не вара, записује да ће вечност све поништити! Дакле: Нема стварности! Ни само читање (па ни читање романа Монтаново зло) не припада стварности! Све је јасно. Постоји само Поништење које чека све Ово, које чека све Нас. А о преовлађујућем опредељењу да о књигама и њиховим писцима пишеш афирмативно, а не негативно, кажем: Добар део живота посветио сам књигама. Значи, славим постојање књижевности, и пишем – слава читању. И, читам само „сродне“ књиге, „дружим“ се са сродним писцима (ево, и Енрике Вила – Матас мој је сродник, баш скромно од мене, зар не?), оне друге готово да не примећујем. Моје право, и ја га користим. А да ли је читање књига „старомодно“?, такође је питање које нам се често упућује. Таман посла. Добро старо читање књига неће никада и ништа заменити.

(крај белешке, нема више)

Зашто ова белешка? Јер опседнут сам књижевношћу. И тражим („болестан од књижевности“) начин како се супроставити могућој смрти књижевности? И хоћу, као и Енрике Вила – Матас, да будем памћење књижевности! А и питао сам се, није да нисам, шта ће се догодити оног дана када цркве изгубе смисао (стр.64)? Јер, у роману Монтаново зло налазе се и ови редови:

Прича почиње цитатом Маседонија Фернандеса којим мој син сигурно настоји иронично да прокоментарише крај своје књижевне блокаде: „Све је написано, све је речено, све је учињено, чуо је Бог како му говоре, а он још није био створио свет, још увек није било ничег. Мени су то рекли, узвратио је можда из старог већ напрслог Ништавила. И бацио се на посао.

На крају крајева, ову белешку сам придодао (а написана је пре читања Монтановог зла) јер ме је затекла ситуација у којој Писац каже да је и боље што га Роса – која није филмски редитељ, већ књижевни агент – то сазнајемо тек у другом делу романа Речник стидљиве љубави према животу – дакле, боље што га је Роса приупитала за Светску мапу Монтановог зла него да се присетила и најпростије упитала: Знаш ли откад се нисмо туцали? Још, види врага, у Речнику стидљиве љубави према животу сазнајемо да заправо Монтано, син, и не постоји, да се и Енрике Вила – Матас уистину понаша као да људе не занима ништа друго сем књижевности! Али, тако и треба, браво! И сам све мислим и кажем: или да будемо сви књижевност, или нека нас нема! Па нека је то и „врхунац Божије творевине“! Јер, „Говорити као књига значи читати свет као да је бескрајни текст.“ Ах, да! Наилазимо и на мисао где писац добро зна „да као што сваки лет (посебно када је у питању летење једномоторцем) у себи носи могућност пада, тако и свака књига морала би у себи да садржи у себи могућност неуспеха. Наравно, слажем(о) се. Отуда, на почетку осврта, који у себи такође садржии могућност неуспеха, и она мала дневничка белешка која ће, ко зна, можда постати једног дана много више од белешке, баш захваљујући овом рукопису. Тако мислим и Ја који желим да постанем Памћење књижевности.

Да ли сам прочитао (у овом рукопису), или и сам домислио?: Када књижевно памћење гуши, и глава може да полуди! Свеједно, како рукопис у форми дневника (посебно дневника писца) даје неограничене могућности цитирања, зашто то правило не би важило и за осврте ове врсте? Важно је цитат употребити „дубоко литерарно“. И, ни случајно личити на многе осредње писце „који преопширно попуњавају своје свеске (дневнике) као да пишу за локалне новине! Не, „кићење туђим перјем“ мора имати ваљан разлог. Јер, између доброг писца и оног за кога кажу „удав ниже књижевне форме“ огромна је разлика, али… Наравно, у рукопису Монтаново зло говори се и о суштини књижевности:

Као младић, читајући Борхеса, схватио сам у чему је суштина књижевности. Тада је то било дефинитивно, мада сам касније открио да књижевност нема једну суштину него много историјских и могућих. Стога је било лако побећи из Борхесове орбите, исто тако и вратити се у њу, или као никада ни не побећи из ње. (Сесар Аира, стр.58).

Ево цитата за право и вишесмерно тумачење (на први поглед не изгледа тако?) и нека је тумачење достојно књижевног умећа самих читалаца! Узгред, индекс имена писаца којима Енрике Вила – Матас дозвољава, пре призива у своје памћење је велики, довољно је поменути и ових неколико књижевних великана који му „долазе у менталне посете“, а то су: Борхес, Жид, Гомбрович, Кафка, наш Киш, Роберт Валзер, Музил, Итало Калвино, Чезаре Павезе, Фернандо Песоа, Ернст Јингер… Јунак (писац) зна како да се претвори у неку врсту „поштанског сандучета“ – и да прими поруке, било од духова или писаца – свеједно, потом их тако вешто уклопи у све оно што жели да нам саопшти, и напросто – приморани смо да помислимо: књижевност ове врсте никада неће изгубити смисао (види: Валтер Бењамин, увод текста).

Како писац (мислилац) ствара дело „од велике важности“ за књижевни свет? У Монтановом злу налази се тачан одговор. Ко није кадар да пронађе тај одговор, за њега литеартура ове врсте и није. Нека њега, нека чита ону лаку литературу, литературу којој ваистину прети нестанак и којој неће помоћи никаква „Мапа Монтановог зла“! Разумемо се…

Бог је створио свет, али за стварање света књижевноси није имао времена. Свет књижевности створили су писци. И читаоци, наравно. Ако писци и јесу идејни творци књижевног света, читаоци од поверења су она „здрава радна снага“ без које би од књижевног света остао тек исцртана а неупотребљена мапа, слична мапи Монтановог зла! Како се ствара књижевни свет? Писац лако одговара: то је процес стварања себе самог у књижевном свету. Да, и ја имам свој прозор (види: 140. стр.), и то је један од (прихваћених) начина (о)стварења себе самог! Е, сад, позовимо се и на ово запажање, више него корисно је:

Писати, исто је као и дрогирати се, почиње се из чистог задовољства, а на крају организујеш себи живот као наркоман, све подређујеш свом пороку. Такав је и мој живот. Чак и патњу доживљавам као подвојеност: човек у мени пати, а писац размишља како искориститу ту патњу за свој рад. ( Лобо Антунес, 150. стр)

Поменух и свој прозор, да…Што значи да би било пожељно појаснити како се то објашњава књижевни свет омиљених писаца, а уз помоћ њихових дневника! Или је боље учинито то описом радних дана најостваренијих писаца:

Писао сам до два поподне, што је моје уобичајено време. А онда сваког дана око два силазим до портирнице у нашој згради да покупим пошту и продужавам до киоска на ћошку да купим новине. Ручам на брзину у оближњем ресторану, тамо читам новине и писма и ступам у контакт са стварношћу, посредством вести из новина које ме – можда зато што долазим из своје јутарње стваралачке изолованости – увек изненаде и зачуде. Када се вратим кући, саслушам телефонске позиве забележене на секретарици… ( 103 стр.) Итд.

(Невероватно! Куцајући овај текст, погрешио сам и уместо Ручам на брзину у оближњем ресторану, укуцао сам Ручам на брзину у оближњем роману… Необична грешка ресторану (роману)! Ха, ручам у роману!)

А сада, Витолд Гомбрович.

Устао сам, као и обично, око десет и доручковао чај и бисквите, а потом овсене пахуљице…/…/… У дванаест сам отишао у канцеларију (пешице, није далеко). Разговарао сам… /…/… У три, кафа, хлеб и пршута. У седам сам изашао из канцеларије и кренуо ка авенији Костанера да удахнем мало свежег ваздуха…

Следе: посета, вечера, кафа…

Код куће сам читао Кафкин дневник. Заспао сам око три. Све ово пишем да би сте знали како изгледа мој свакодневни живот.

Толико од Гомбровича.

А сада, Франц Кафка.

Његов дневник је страшан. То нас нимало не чуди. Како? Јер, уистину нам је тешко замислити Франца Кафку у маси радника и службеника. Тачније речено, готово је нам је немогуће замислити Кафку у маси несрећних радника и службеника. Још тачније: никако нам не успева, и дефинитивно, не можемо замислити Кафку у маси несрећних радника и службеника… Њега, који можда јесте и први међу „болеснима од књижевности“? Као што не можемо замислити ни санаторијум у који би збринули све оболеле од књижевности. Колико би спратова бројао санаторијум? Колико би соба на коришћење имао? Колико доктора? Ево ме код мојих драгих болесника! Како се осећате? – нисам доктор, али питам се, јер бринем за вас, за ваше здравље! А овај прозор у санаторијуму, то је ваш прозор? Или грешим! Не чујем вас…

… и као да сам закуцао на врата изгубљеног времена! Изгубљено време? Шта је то изгубљено време? Има ли га? По Сиорану, нема га. Сећате се, све ће то вечност поништити. А можда је сама Вечност изгубљено време, ђаво би га знао! Како бих волео, да сам у могућности, да поразговарамо Енрике Вила-Матас и ја о изгубљеном времену. Волео бих да се сретнемо у Авијатичару, бару у Барцелони, украшеном пропелерима и грбовима, остацима аеродрома и ваздушних катастрофа. Причали би и о птицама селицама, и правцу њиховог лета, зашто да не? Али, то је немогућ сусрет, за сада, „држим“ се свог прозора. Да ли сам болестан од књижевности? Признајем, јесам. Помало…

А сада, аутор ових редова.

За свој дневник, из романа Монтаново зло преузимам:

Хосе Карлос Пирес, човек педесетих година… баш је имао жељу да пуши пред огледалом. Пушити пред огледалом, свако то зна, паметна је вежба, значи знати суочити се са сопственим најсвакодневнијим и најмудријим лицем. И ја сада пушим пред огледалом, дванаест је ноћу и стојим – оставили су ме самог у граду… (100 стр.).

Пушим пред огледалом, дванаест је ноћу… Прекинуо сам читање романа Монтаново зло. Сутра, одмах после доручка (тачније, друге јутарње кафе) наставићу са ишчитавањем рукописа који ме је потпуно обузео, затекао. Стигао сам до трећег поглавља Теорија о Будимпешти (157стр.)

…

Надам се да вам, бар за сада, не личим на писца заувек везаног за свој занат и монотонију своје свакодневне трагедије.

Књижевни свет може се, наравно, појаснити и (одбранити) стварањем себе и уз литературу омиљених писаца а да нису само њихови дневници у питању. Нпр. своје писање „остварујем“ најпре уз избор збирке есеја и ретких романа писаца које читам. Моја Мапа (са којом Енрике Вила-Матас и његов роман немају никакве везе, сем невероватних додирних тачака, којих – видећемо?) а коју исцртавам као путоказ„одбране, чине и фрагменти ових књига:

А сада (ипак), Емил Сиоран.

(Зли демијург)

Чим престанемо да желимо, постајемо грађани сваког и ниједног света; због жеље ми припадамо овом свету; чим њу победимо, нисмо ниоткуд и немамо више на чему да завидимо ни свецу ни авети. Добро, Сиоран је овим речима пожелео је и успео нешто сасвим друго да каже, али мене је привукло ово његово чим престанемо да желимо. Ми, болесни од књижевности, никада нећемо престати да се боримо за опстанак писане речи. И не само за опстанак, већ и за доминацију писане речи.

А сада, Бела Хамваш.

(Unicornis)

…

Једном му рекоше::

– Видим супротности између твог живота и твојих речи. Живиш у осами. Мало збориш и пишеш. Кажеш да ништа не учиш. Што уопште говориш и пишеш?

Он одговори:

– Кад сам већ уловио рибу у води, нећу је ваљда бацити назад.

…

(Упозорење читаоцу: протумачи како треба!)

А сада, Жан Старобински.

(Монтењ у кретању)

– А затим, за кога ви пишете?

За наше потребе, односно мапу, „извлачимо“ само једну реченицу.

…Лицемери знају дивно да говоре против лицемерства. Хоћу да кажем, знате већ…

А сада, Давид Гросман.

(Види под: Љубав, роман)

А Јеврејин одговара: Управо на овом месту доживљавате пораз сваким минутом који прође. И како је то страшно, хер Најгел, што сте учинили да се осећам беспомоћнијим него икада раније. Да, можда знате да је душа један диван апарат, и да у њој има разних путева и пролаза, од којих су сви неповратни, стварно, да.

Неповратни, то је реч која плаши. Осим када би могли да кажемо – болест од књижевности је неповратна!

Наравно, у овом малом избору роман Давида Гросмана „Види под: Љубав“ је из сасвим другог разлога. Јер, то је роман који својом причом покушава да измири „крвника и жртву“. Да ли је такво измирење могуће? Будимо искрени…

А сада, Роберто Каласо.

(К. /роман/)

Каласо, јер је написао један од најбољих романа чији је главни јунак Франц Кафка. Роман о Кафки са Кафком у главној улози. Што се тиче књижевности, пун погодак. Још један доказ колико књижевност може бити силна, колико може да „живи пуним плућима“. Синомин за апсурд – Франц Кафка. А ко би други?

Децембар 1910. време јалово и суморно. Дневник служи сада Кафки поглавито да би забележио опажања која се односе на његову немоћ да пише….

Али, забога, да ли је могуће? Опет, дневник! И, не само то. Јер, враћамо се на почетак романа Монтаново зло. Обратите пажњу,

Крајем ХХ века млади Монтано је објавио свој опасни роман о загонетном случају писаца који одбијају да пишу, и убрзо био ухваћен у мрежу сопствене приче те постао писац који је, упркос опсесивној жељи за писањем, био потпуно блокиран, паралисан, трагично оболео од аграфије.

Енрике Вила – Матас, браво! Твоја победа је апсолутна… Јер тако вешто „крстатиш“ кроз туђу литературу као да и сам јеси јунак њихових дневника. У теби се, јасно је, давно изгубио страх од „човека који пише“, јер Ти јеси човек који добро пише! Онда ти и није тешко да властити немир пренесеш на нас. И ако! Јер, уистину, сада је, после Монтановог зла много јасније када кажемо, односно дефинишемо, да је историја књижевности виђена као низ писаца у које се ненадано настањује сећање на друге писце који су им претходили у времену…

А сада, Данило Киш.

Прочитајте поново његов роман „Гробница за Бориса Давидовича“.

Бомбу величине ораха а велике разорне моћи…

Поменули смо сећање. Сећање које се ненадано настањује. Колико сећањe траје? Дуго, ако је сећање ове врсте:

…када је… ушао у спаваћу собу своје рођаке и угледао ју је, раширених ногу и с дупетом на јастуку, у тренутку када њен муж само што није продро у њу… то ружичасто дупе на јастуку са извезаним цветним венчићима… (из дневника Едмунда де Гонгура).

Питање и за вас. Да ли би, у сличној ситуацији, запазили извезене цветне венчиће на јастуку?

(опажања за наук)

Прво опажање: због чега ти пријатељи шаљу своје књиге? … понекад шаљу своје књиге како би ти се, чини се, спласнуло одужевљење према књижевности. (позив на размишљање Биоја Касареса, стр.104.). И заиста, можете ли говорити „све најбоље“ о лошој књизи пријатеља на промоцији? Ако можете, ви сте књижевни уљез, војник оних који желе смрт књижевности…

Друго опажање: о написаном што „остављају за собом“. (Рита Гомбрович, стр. 119., о кратком писму анонимног самоубице): У писму је једноставно писало. `Колико закопчавања и откопчавања…`. И, поново (у првом плану није самоубица):

…Али, тог летњег дана, био сам дубоко очајан. Закључао сам канцеларију и погледао свет, погледао море и потом планину. Море и планина, планина и море, заспати се и пробудити се, учити и радити, пробудити се и заспати, колико закопчавања и откопчавања… (122).

Али, велимо, то и јесте јебени живот: пробудити се и заспати. И, нема оно „колико“, као код закопчаваља. Само то – ПРОБУДИТИ се и ЗАСПАТИ.

Треће опажање: да ли је могуће? (Таксиста, стр.63.):

Аха, ви питате за књижевнике, људе с књигама, има један такав на острву, додуше он више није књижевник, али је био.

Да ли је могуће? Молим! Па то, да он више није књижевник, али је био!

Четврто опажање:

… још једном сам се уверио у чему је највећа тајна: осећати се средиштем света. Управо то чини свако ко је личност. (221.)

Пето опажање: (Ђосепе Пла, 223.) Сматра истински непријатним то што не осећа никакву радост, ни радост због жена, ни новца, нити га радује да постане неко у животу, једино та скривена и ђаволска манија за писањем којој жртвује све, којој ће вероватно жртвовати све у животу.

Ђосепе Пла је ваистински чувар књижевности. Где је његова мапа, волео бих да је видим, „да бацим око на њу“!

Шесто опажање: Андре Жид о писању:

Разлози који ме подстичу да пишем су многоструки а најважнији су, чини ми се, најдубље скривени. Један од њих је сигурно овај: спасити нешто од смрти. (Дневник, 27.јули 1922; Монтаново зло, 225. стр)

Андре Жид.

Горко!

Седмо опажање: у овом осврту можда је и превише вампиризма и паразитивизма! Ко зна због чега је то добро?

Мапа одбране књижевности: стрелицама обележити правце нашег деловања! Стрелице на мапи „лете на све стране“ да би се све заједно „стопиле“ у једну велику стрелицу која се заправо протеже преко целе мапе! То је наш пут у Вавилон. Биће да је тако, сви се слажемо са Валтером Бењамином и заједно радимо на делу које јесте колаж цитата, фрагмената, одјек других дела. Али, гледано у целини и на дуге стазе, и таквој, савршеној књижевности ради књижевности прети умирање! Не, та велика стрелица временом мора значити и нешто друго: нпр. куда води наш циљ а он јесте исписивање оних неисписаних књига наших претходника. Њихових неисписаних књига! Књига које они нису стигли да напишу! Не морамо претходнике надмашити, довољно је да их будемо достојни. То би била дугорочнија прогноза и спас књижевности на дуже стазе. Дуг је пут до Вавилона!

10.

Па, и када Свет нестане, имаћемо где да постојимо. У свету кжижевности, наравно. Морамо сачувати Свет књижевност! Градити свет књижевности, значи, постојати! Постојати, значи и писати и читати. А како се осећам као чувар књижевности? Као заточеник у луксузном хотелу (види: 176. стр; сан) који никада није платио рачун. Неплаћени рачун нарастао је до правог богаства. Како побећи из хотела? Немогуће је побећи из хотела са неплаћеним рачуном који је право мало богаство. Немогуће је побећи и из књижевности! Такође, чека вас неплаћен рачун, велики је, као … и време што је далеко изнад бројева што је велико!

11.

Пишући, морамо стално да мислимо на велике писце, на још веће чуваре књижевности него што смо ми сами. Ако пишем(о) роман, морам(о) имати на уму:

Читалац који тражи окончане романе не заслужује да буде мој читалац, јер је он лично већ окончан пре него што ме је прочитао – казао је Унамуно (213).

Монтаново зло није окончан роман, то хоћу да кажем.

12.

Ликови романа, измишљени и стварни, подједнако су успешни. Можда је најупечатљивији лик Фелипеа Тонгоја! Његов вампирски изглед пристаје уз његову филозофију живота. Тонгој је глумац, играо је у Фелинијевом филму. Тонгој, човек–вилин коњиц. Да, помиње се и чувени Педро Парано, коме ја овде својом вољом (но, добро, хајде да се мало играмо!) позајмљујем Бизмаркове речи које би он, Педро Парано, када би само хтео, комотно могао да употреби у чувеном роману Хуана Рулфа, који се, наравно не би успротивио: Овде почиње неко ново време, коју ја не могу схватити! Више него успели лик романа је и Роса, коју ја не могу да схватит.

13.

Између букових и јелових шума, у санаторијуму за оболеле од књижевности. У собама је по три кревета, собе имају по један прозор, прозори су трокрилни. Списак корисника првих десет соба. Соба број један: Борхес, Сабато, Кортасар. Соба број два: Томас Ман, Херман Хесе, Гете. Соба број три: Франц Кафка, Исак Башевис Сингер, Данило Киш. Соба број четири: Бела Хамваш, Миклош Хубаи, Шандор Мараи. Соба број пет: Џојс, Бекет, Флен О` Брајен. Соба број шест: Луиђи Пирандело, Дино Буцати, (и, нисам сигуран, не разазнајем му лик!) Побогу, па то је Чезаре Павезе! Соба број седам: Иво Андрић, Меша Селимовић, Милош Црњански. Соба број осам: Чехов, Достојевски, Толстој. Соба број девет: Јонеско, Сиоран, и највећи румунски песник (?). Соба број десет: Роберт Валзер, Милорад Павић, и трећи, нисам сигуран, али… све мислим да је то Драгиша Васић?. Да, поменућу, ипак, списак корисника још једне собе. Соба број једанаест: Витолд Гомбрович, Јан Кот, Бруно Шулц. Они су успели да да сачувају књижевност. Они који су прво лице уметности сталне присутности. Они за које је Велика сеоба завршена. А да ли су Они усамљени и у Рају, то сами Бог зна! И један, некоме можда неважан, детаљ. У санаторијуму нема ни једног јединог чивилука? Ако је то разумљиво, чињеница да нема библиотеке, чак да нема ни једне једине књиге у санаторијуму, то је већ несхватљиво. Дакле, немамо разлога да не посумњамо да је до тога већ дошло. До смрти књижевности, е да, већ је дошло! Ако је за утеху, то се догодило на оном свету. Не на овом свету!

Замислимо, све њих, после вечере на трему. Разговарају. Разговарају о својим ненаписаним књигама, о њиховим садржајима. Не, они не жале за ненаписаним својим књигама. Жалимо ми!

А један инцидент, да га и тако назовемо, догађа се и тамо, изван санаторијума. Догађа се непрестано:

Напољу је опет падао снег и кроз снежну завесу су се с муком пробијала вечерња звона. Једна пахуља му је пала на уста и зачас се истопила у пољубац. Шешир и мантил су све више постајали снежно бели док се губио у безмерју пејзажа. У даљини су се још беласала светла када је господин Валзер први пут у свом животу изговорио речи: Душо моја. Потом је читав предео неко покрио белим чаршавом и у његове широм отворене очи почеле су полагано да силазе звезде. ( види: Миодраг Трипковић, Хелиогабал, стр.144).

Да. Снег непрестано пада, Роберт Валзер никако да се врати из шетње, тако је и иза граница нашег света, али… Да у ондашњем санаторијуму нема ниједног чивилука, то никако не могу да разумем!

14.

Енрике Вила-Матас, један од оснивача Реда „Финегановаца“, међународног удружења посвећеног Џемсу Џојсу, аутор је више романа и збирки есеја. Нисам их читао, али сами њихови наслови дају на знање да су све ове књиге у служби романа Монтаново зло. Ако нисам у праву, да ми се не замери. Ево изабраних наслова романа: Лаж; Дом за све; Чудан начин живота; Истраживачи дубина; Успон дневника. Пазите, успон дневника! Збирке есеја: Необичне лабораторијске белешке и Иако не разумемо ништа. Вила – Матас се припремао дуго за Монтаново зло, али… Још чудније, припреме није занемарио иако је роман објављен, преведен на више језика, ишчитан од многиг војника и чувара књижевности! Шта то значи? Сетите се, читалац који тражи окончане романе…

15.

Не можемо ни да помислимо крај приповедања о тајнама света. А ви? Хоћете рећи да можете и да највеће тајне света нису у књижевности, на филмском платну, сликама, у позоришту, у музици… Ако тако мислите, ви сте у великој заблуди! А то што су кроз уметност пласиране највеће тајне света доступне свима, у томе и јесте „квака“! Апсурдно јесте, али тајне се тако најбоље чувају. Дакако, о највећим тајнама света говоримо. Колико тајни чувају корисници санаторијума између букових и јелових шума?

16.

На крају, најважније питање. Шта ће значити књижевност у времену када нас не буде било? Не знате! Или вас не интересује судбина књижевности! Ако је тако, молим вас, сада нестаните из овог текста. Хоћу да будем сам. Морам да останем сам! Јер, нимало случајно (уводни цитат), Морис Бланшо се пита: