Aпартхејд је био бољи
[Зашто се белци из Јоханесбурга повлаче у оближњи градић Сандтон? Зашто испитивања вашингтонског центра „Људи и медији” указују да је већина у Јужној Африци живела боље у време апартхејда него данас?
У елитном кварту Јоханесбурга, када пружим поглед кроз неки од мноштва прозора палате драгог пријатеља — коју обилазим пратећи његове меке а напете кораке седог салонског лава, још увек способног да одушеви лепотице — видим неки проспект огромног парка коме не могу да сагледам границе од густине вегетације. Видим велики базен, тениске терене, стазе које се рачвају и надасве пребујно зеленило. Ипак, док зарањам погледом у сенке дрвећа осећам у грудима некакву зебњу. Имам утисак да су у том простору неповратно замрли безбрижност и радост дружења.
И унутрашњост палате прожета је тим stimmung-ом опустошености, пред коначни одлазак. Ствари које опажам у пролазу изгледају као да их је поставила суморна потреба за стварањем утиска како неко ту доиста живи: књига о јужноафричким винима која стоји отворена на кухињској полици; вазе са сасушеним цвећем дуж пролаза; прибор за чај, спреман за послужење у салону; месингана лампа за читање, наднета над фотељом; слике по зидовима, међу којима опажам неколико с потписом Лалицког, још памћеног сценографа београдског Атељеа 212…
Један зид је празан: видим на њему, целом дужином, криволику шару, означену рупама, промера метка, у скоро једнаким размацима. Нешто се у мени опире уверењу да су у питању трагови паљбе из аутоматског пиштоља. Рупе су испуњене црним, гуменим чеповима. Сетих се једног салона у Кејптауну и питања Енглескиње удате за Србина:
„Опазила сам код вас, Срба, чудну навику. Разумем зашто се окупљате суботом на ваше мушке пијанке, али не разумем зашто после разбијате чаше о под или зидове. Понекад и пуцате кроз прозоре или чак у стропове… Да ли је то неки ваш национални обичај, ритуал? И шта он значи?”
Показујући главом на изрешетани зид питам пријатеља да ли је то успомена на неки луди провод. Пре одговора гледа у знаке на зиду дуго и ћутке, као да их први пут види:
„Не, то су трагови једне бандитске провале, какве су у овом делу Јоханесбурга већ одавно постале свакодневица. Али, заборавимо то! Заборавио сам да те питам да ли ти се допао српски орао на улазу?”
Несуђена српска елита
Касније ћу сазнати од других да је мој пријатељ био непосредна жртва тог напада. Везали су га и тукли те претећи пуцали по зиду е да би му изнудили признање где држи новац и драгоцености. Кад су схватили да он вредности не држи код себе одлучили су да га отму и траже откупнину од родбине. Срећа у несрећи: хтели су да отворе гаражу и узму аутомобил за потребе преноса таоца али су уместо одговарајућег даљинског управљача узели те употребили други, намењен искључиво дизању узбуне. У Јоханесбургу свака преостала белачка вила снабдевена је електронским системом безбедности и таблама које упозоравају нападаче да приватна полиција стиже те оружано делује у року од највише три минута по оглашавању аларма.
Знам зашто ме је пријатељ довео у палату где више не живи, одсељен, попут многих белаца, у оближњи сателитски градић, заправо белачки гето, Сандтон, створен за потребе првог егзила. Довео ме је ту да би ми показао најлепши видљиви плод не само свог укуса већ и полувековног, поштеног те пожртвованог рада у Јужној Африци. Он је припадник најбољег, елитног дела генерације десетковане на Сремском фронту, која није имала право на пасош и легални одлазак из Брозовог „комунистичког раја”. Најсмелији њени припадници предузимали су бекства између точкова железничких вагона, преко алпских врлети или кајацима преко Јадранског мора.
Расути свуда по свету, и под најтежим условима такмичења, полазећи од нултог ступња, без икаквог иметка или потпоре, припадници те генерације су стицали примате у свим областима. Да су којом срећом они у отаџбини имали слободне путеве ка врхунским местима политике и привреде — данас би Србија била једна од најмоћнијих европских држава, уместо што страшно испашта вековну негативну селекцију елита.
О томе сада ћутим, исказујем само похвале лепоти палате. Ипак, саветујем му да прода имовину док може, те да се врати у Европу како би коначно заслужено уживао плодове свог рада. Говорим а знам да ме не може послушати јер је привлачна моћ Африке толика да и ја сам већ жалим што се морам вратити у Европу. Његови брчићи а ла Клерк Гебл из филма Прохујало с вихором се развлаче се у знак сете:
„Када бих имао луду срећу да ово продам — знаш ли колико бих могао да добијем? Толико да с тим новцем једва купим у Европи неку скромну гарсоњеру.”
Пре три деценије нудио ми је место директора своје фабрике за производњу порцуланског посуђа. Увожен је мајсенски порцулан из Европе а у јужноафричкој фабрици су само утискивали флореалне шаре, какве воле Бури. Фабрика је веома успешно пословала а њему је заправо био потребан „човек од поверења, који га неће поткрадати”, за плату од три хиљаде долара месечно, чија је куповна моћ равна данашњој бар десетоструко већој своти. Имао бих и могућност куповине виле с базеном, у истом, резиденцијалном кварту Јоханесбурга, на тридесетогодишњи кредит.
Потрошачки рај — замена за Европу
Љубазно али одлучно сам одбио ту понуду, и сад, кад се тога сећам, осећам у души срећу као да сам избегао неки велики губитак. Није само у питању губитак Европе услед „mal d’Africa” ( „болности од Африке”), како Италијани зову неизлечиву љубав и приврженост црном континенту, коју сам описао при крају романа Последњи Европљани. Да сам прихватио великодушну понуду, извесно бих се, пар деценија касније, оглушио о позиве сирена рата и тако никад не бих упознао безмерне врлине народа ратара и радника коме поносно припадам.
Сандтон је име илузије јужноафричких белокожаца да до тог егзила, што се уздиже над Јоханесбургом, неће допрети таласи насиља и криминала који све снажније ударају по крхким структурама мултикултурног друштва. Сандтон је пројектован као нека тврђава за splendid isolation, снабдевена повољним одговорима за све, па и најексклузивније потрошачке потребе. Тржни центар Сандтона, ремек-дело италијанске постмодернистичке архитектуре, сав поплочан карарским мермером, заправо је град у граду који у себи сажима све најлуксузније улице Европе, од лондонског Old Bond Street, преко париског Place Vandom, до миланске Via Montenapoleone и римске Via Condotti.
Посећујем Тржни центар у друштву пријатеља и једне београдске лепотице. Пре него што ћемо ступити у главни хол он јој каже да зажмури, потом је води за руку, до средишта. Када каже „Отвори очи”, пред њом се указује ванредни призор лепоте дивље природе: големи водопад који се крај лифта стропоштава у фонтану низ унутрашњу фасаду, дугу десетак спратова.
Не треба имати велику осетљивост па наслутити да је Тржни центар Сандтона заправо архитектонско-потрошачки споменик носталгије за Европом. Или је правилније рећи да је замена за Европу? Ако би се извео статистички просек лајтмотива гомиле белокожаца што се тиска у лавиринтима Тржног центра он би гласио: „Кад већ морамо да живимо далеко од Европе — бар ћемо себи приуштити оно најбоље и најскупље што Европа пружа.”
Ипак, и у Тржном центру осећам зебњу као и у палати пријатеља. Осећам да ће и ово место, кроз неколико година, постати пусто. Уосталом, и у Сандтону виле су окружене високим зидовима с видеокамерама, електронским сензорима те алармима и упадљивим таблама које обавештавају да ће ватрени одговор на нападаче уследити у року од три минута.
Према налазима вашингтонског истраживачког института „Људи и медији”, криминал гуши живот Јужне Африке, половина четрдесетомилионске нације дословно гладује, а сида десеткује радно најспособнији, најмлађи део становништва. Закључак: „Земља Рта добре наде била је срећније место у доба апартхејда.”
У међународној гомили белокожаца, окупљених на опроштајној party коју приређује француски пријатељ мојих пријатеља, пред пресељење за Кејптаун, упознајем немачког економисту, физички налик Аденауеру, који ми пружа најпотпунији увид у разлоге опште носталгије за временом апартхејда:
„Имају ту носталгију и црни а не само бели домороци, премда, наравно, из других разлога. Ако питате нашег баштована, он ће Вам рећи како је у време апартхејда за њега све било бесплатно. Јесте да су обојени морали да иду у одвојене школе, болнице или аутобусе, али нису плаћали ни школовање, ни здравствену заштиту, ни транспорт, ни електричну енергију… Сад све то мора да плаћа и сваким даном све више, јер се нова власт лаковерно и лакомо навукла на дужнички колонијализам, на америчке кредите, које сад треба отплаћивати. Главни терет сваљује се на беле предузетнике и они сада већ масовно одлазе.”
Његова супруга, чистокрвна Енглескиња, замера му како пренебрегава расни моменат, па ми се обраћа тоном презбитеријанске исповести:
„Знате, ја сам либерал по породичној традицији и за разлику од Ернста, који је само гледао свој посао, ја сам се са сличним борила против апартхејда, против неправедне белачке доминације. Али, сада морам да кажем, са жаљењем, како имам утисак да расизам није умро већ је само променио страну…”
На немачком лицу, непрозирном попут гвоздене маске, опажам готски цртеж кроћења гнева и патње:
„Да, има тога… поготову кад су се чак и пред Комисијом за истину и помирење могли чути представници парламентарних партија како тврде да је убијање белаца света ствар… Велика прашина се дигла и око непримерно циничне изјаве бившег гувернера провинције Готенег — коју ми зовемо, узгред речено, Гангстерски рај. Елем, тај чова, Токио Сексвале, изјавио је, мртав-хладан, како су белци сами криви за нападе, пљачке и убиства, јер се затварају у електронски обезбеђене, златне тврђаве — уместо да из њих изађу… Ипак, има у томе неке истине. Оног правог, новог колонијалисту црни човек не може да види јер он седи у њујоршким облакодерима. Зато се одијум окреће ка овдашњим, поштеним белцима, који су на дохват руке, односно бодежа или пиштоља. Можда је доиста потребно изаћи из ових златних тврђава и објаснити свету ко је ко… али бојим се да би нас тада стигла много страшнија казна из Америке. Ми, Немци, то добро знамо.”
https://pulse.rs/donacije/
Aпартхејд је био бољи added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →