Baruh Spinoza i umetnost mišljenja

Baruh Spinoza i umetnost mišljenja u opasnim vremenima

U martu 1668. Adrijan Kerbag (Adriaan Koerbagh), holandski lekar u svojim srednjim tridesetim, angažovao je Johanesa Van Eda (Johannes Van Eede), štampara iz Utrehta, da mu objavi novu knjigu Svetlost koja sija na tamnim mestima, osvetljavati pitanja teologije i religije. Ali Van Ed, nakon što je sredio prvu polovinu rukopisa, osetio je nelagodu zbog njegovog krajnje netipičnog sadržaja. Kerbag je tvrdio da Bog nije Trojstvo, što je bilo učenje holandske reformističke crkve, već beskonačna i večna supstanca koja podrazumeva sve što postoji. Po njegovom mišljenju, Isus je bio samo ljudsko biće, Biblija nije Sveti spis, a dobro i zlo su samo izrazi koje koristimo za ono od čega imamo koristi ili nemamo. Jedini razlog zašto ljudi veruju u doktrinu hrišćanstva, napisao je Kerbag, jeste taj što verske vlasti „brane ljudima da istražuju i naređuju im da veruju u sve što oni kažu bez ispitivanja, i (ako ovi ne pobegnu) pokušavaju da ubiju one koji dovode neke stvari u pitanje, čime dosežu do saznanja i istina, kao što se dešavalo hiljadu puta.”

Sada je to trebalo da se desi i samom Kerbagu. Van Ede, ili ogorčen zbog svojih verskih uverenja ili zabrinut za snošenje pravne odgovornosti, prekinuo je sa radom i predao rukopis šerifu Utrehta, koji je zauzvrat obavestio o ovome šerifa Amsterdama. Kerbag je tamošnjim vlastima već bio dobro poznat; u februaru su zaplenili sve primerke njegove prethodne knjige Cvetni vrt svakojakih užitaka u kojoj je poricao postojanje čuda i božanskog otkrivenja. Shvativši da je u opasnosti, Kerbag je krenuo u bekstvo i završio je u Lajdenu, gde se maskirao noseći crnu periku. Ali ponuđena je nagrada za njegovo hvatanje i u julu ga je neko predao vlastima. Kerbag je ispitivan, suđeno mu je i dobio je deset godina zatvora zbog bogohuljenja, nakon čega je usledilo deset godina izgnanstva. Ispostavilo se da je ova duga kazna bila nepotrebna: u zatvoru je izdržao samo godinu dana pre nego što je umro, u oktobru 1669. godine.

Nekoliko meseci kasnije, u Amsterdamu je objavljena još subverzivnija knjiga: Teološko-politički traktat (Tractatus Theologico-Politicus), anonimni latinski traktat u kome se tvrdilo da je najbolje pravilo u verskim pitanjima „dozvoliti svakom čoveku da misli šta mu se sviđa i da govori šta misli.” U predgovoru je autor zahvalio na „retkoj sreći što živi u republici, gde je svačiji sud slobodan i nesputan, gde se svako može klanjati Bogu kako mu savest nalaže, i gde je sloboda cenjena iznad svega što je drago i dragoceno“. Ali činjenica da je autor sakrio svoje ime i da je amsterdamski izdavač knjige na naslovnoj strani tvrdio da je štampana u Hamburgu govori nešto drugo. Autor i izdavač su bili i te kako svesni da bi njihov nesputan sud mogao da ih sputa okovima.

Ovi marifetluci nisu uspeli da spreče čitaoce, niti vlasti, da ubrzo shvate da je Teološko-politički traktat delo Baruha Spinoze. Iako je Spinoza, tada u kasnim tridesetim, pre toga objavio samo jednu knjigu, vodič kroz mondensku filozofiju Renea Dekarta, on je bio jedan od najozloglašenijih slobodomislećih ljudi u Amsterdamu. Kao mladić bio je izbačen iz gradske Jevrejske zajednice zbog svojih jeretičkih pogleda na Boga i Bibliju. (Objavljivao je pod imenom Benediktus de Spinoza, Benediktus je latinski ekvivalent za Baruh, što na hebrejskom znači „blagosloven.) Živeći tihim, usamljeničkim životom, izdržavajući se brušenjem sočiva za mikroskope i teleskope, Spinoza je svoje ideje razvio u sveobuhvatan filozofski sistem, koji je delio sa krugom prijatelja u pismima i razgovorima. Kada je Kerbag saslušavan, upitan je da li je pao pod zloćudni uticaj Spinoze. Priznao je da su bili prijatelji, ali je insistirao da nikada nisu pričali o idejama – iako je ono što je napisao o Bogu veoma ličilo na ono što je Spinoza pričao godinama.

Sveštenici u nekoliko gradova odmah su zabranili prodavcima knjiga da drže Teološko-politički traktat, a 1674. godine on je zvanično zabranjen u Holandiji, zajedno sa Levijatanom Tomasa Hobsa. U ovim okolnostima, Spinozino hvaljenje holandske slobode moglo bi da zvuči sarkastično. Ali istina je da je, u poređenju sa većinom Evrope u XVII veku, Holandija zaista bila oaza tolerancije. U Španiji ili Italiji, knjiga poput Spinozine mogla bi dovesti do toga da inkvizicija spali autora; kako su stvari stajale, napadi su bili usmereni na njegove ideje, a ne njegov život. Njegove pohvale svojoj zemlji bolje je posmatrati kao neku vrstu apela: možda nijedna zemlja u Evropi nije bila zaista slobodna, ali Holandija bi mogla to biti ako bi to pokušala.

Za Ijana Burumu, pisca i istoričara i bivšeg urednika časopisa The New York Review of Books, Spinozina posvećenost slobodi misli – ono što je nazvao libertas philosophandi – čini ga misliocem kao stvorenim za ovaj trenutak. U svojoj novoj knjizi Spinoza: Mesija slobode (Spinoza: Freedom’s Messiah), kratkoj biografiji objavljenoj u ediciji “Jevrejski životi” izdavačke kuće Yale University Press, Buruma primećuje da je „intelektualna sloboda ponovo postala važno pitanje, čak i u zemljama kao što su Sjedinjene Države, koje se ponose time da su jedine slobodne“.

Nijedan Amerikanac ne mora da se plaši da će doživeti sudbinu Adrijana Kerbaga, bez obzira koliko je njegovo ili njeno mišljenje nepopularno. Ipak, tvrdi Buruma, „liberalno razmišljanje je osporavano sa više strana dok ideologije bivaju sve više i više ukanaljene, podjednako od strane zadrtih reakcionara, kao i od strane progresivaca koji veruju da ne može biti skretanja sa puta pravde koji su oni odabrali“. I svakako je tačno da, u doba društvenih medija, neformalni pritisak da se prati određena linija može biti jednako efikasan kao i pravne pretnje. Vređati pogrešne ljude, čak i na trenutak, može da raznese karijeru bilo koga od pisca književnosti za mlade do predsednika Lige bršljana.

Nazivajući Spinozu „mesijom“, Buruma sledi Hajnriha Hajnea, nemačkog jevrejskog pesnika iz XIX veka, koji je uporedio filozofa sa „njegovim božanskim rođakom, Isusom Hristom. Poput njega, i on je propatio zbog svojih učenja. Poput njega, i on je nosio krunu od trnja.” Prema Džonatanu Izraelu, istoričaru čija je enciklopedijska biografija Spinoza, život i legenda (Spinoza, Life and Legend) objavljena prošle godine,

„nijedna druga ličnost njegovog doba nije bila ni blizu da bude toliko kuđena, osuđivana i odbacivana u teškim tekstovima iscrpne dužine, u jednom tako dugom vremenskom periodu, na latinskom, holandskom, francuskom, engleskom, nemačkom, španskom, portugalskom, hebrejskom i drugim jezicima.”

Poput dekonstrukcije ili kritičke teorije rase, „spinozizam“ je postao popularna meta za mnoge moraliste koji nisu mogli tačno da kažu šta ona znači. Ipak, iako je Spinoza svakako bio pobornik političke i intelektualne slobode, nije ga zanimalo da postane mučenik za njih, i, ako nas njegov život nešto uči o mišljenju u opasnim vremenima, to je kako razboritost i smelost mogu ići ruku pod ruku. Nije uzalud nosio prsten na kome je bila ispisana latinska reč Caute – „budite oprezni“.

Najhrabriji čin prkosa u Spinozinom životu desio se na početku njegove karijere filozofa, a tu je karijeru i učinio mogućom. U julu 1656, kada je imao dvadeset tri godine, Spinoza je na jednoj javnoj ceremoniji izbačen iz amsterdamske jevrejske zajednice. Postoji nekoliko savremenih izvora o Spinozinom ranom životu i nije poznato šta je tačno dovelo do ovog raskola.

Ali je tekst anateme, ili herem, pročitan naglas u sinagogi na amsterdamskom kanalu Hautgraht, sačuvan i jasno pokazuje da ono čemu se zajednica protivila nije bilo nekakvo lično nedelo, već Spinozino „zlo mišljenje“ i „grozne jeresi” koje je odbio da se odrekne pod pritiskom. Iz tog razloga, izjavile su vođe tog verskog skupa, Spinozu „treba ekskomunicirati i proterati iz naroda Izraela“. Pozivali su se na strašnu kaznu za neposlušnost koju je Mojsije ostavio u knjizi Ponovljenih zakona:

„Proklet bio danju i proklet bio noću; proklet bio kad legne i proklet bio kad ustane. Neka je proklet kad izađe i proklet kad uđe.”

Spinoza nije bio tu da čuje ovu kletvu kako se čita naglas, ali nije mogao da izbegne njene posledice. Jevrejska zajednica u kojoj je rođen 1632. godine bila je bliska na jedinstven način, potekla ne samo od holandskih hrišćana iz okruženja već i od drugih jevrejskih zajednica u zapadnoj Evropi. Amsterdamski Jevreji su poticali od portugalskih conversosa, Jevreja koji su nasilno preobraćeni u katoličanstvo krajem XV veka, a koji su nastavili da generacijama u tajnosti praktikuju svoju veru. Spinozini roditelji i baba i deda bili su među mnogim portugalskim Jevrejima koji su se preselili u Holandiju početkom XVII veka, privučeni obećanjem verske tolerancije, kao i trgovačkim mogućnostima. Buruma, rođen u Holandiji i Jevrejin po majčinoj liniji, napominje da su Spinoza i njegov brat bili prvi članovi te porodice „tokom mnogih generacija koji su rođeni kao Jevrejin, a ne kao kripto-Jevrejin“.

Buruma piše da je Spinozina ekskomunikacija bila kao da je “’kanselovan’, kako bi ljudi danas mogli reći“, ali ovo je bila odmazda o kojoj rulja na Tviteru može samo da sanja. Prema odredbama herema, svim Jevrejima, uključujući Spinozine rođake, bilo je zabranjeno da razgovaraju sa njim ili da mu se čak približe. Nije više mogao da se nada da će živeti među ljudima koje je poznavao čitavog života, da će moći da posluje s njima, ili da će se oženiti i zasnovati porodicu. Činjenica da je Spinoza bio spreman da žrtvuje sve za svoje pravo da slobodno misli i govori pokazuje koliko je ozbiljno shvatao libertas philosophandi, pre nego što je objavio i jednu reč filozofije.

Spinozino otpadništvo ga takođe čini ključnom figurom u modernoj jevrejskoj istoriji. Teško da je bio prvi Jevrej koji je napustio judaizam, ali je možda bio prvi koji je to učinio javno, a da nije postao hrišćanin ili musliman. Umesto toga, vodio je sekularni život, nešto što je bilo teško zamislivo pre XVII veka. U Teološko-političkom traktatu je tvrdio da, u trgovačkoj državi kao što je Holandija, tradicionalni verski identiteti ionako više nemaju nikakvo konkretno značenje:

„Stvari su odavno takve da se čovek može proglasiti hrišćaninom, Turčinom, Jevrejinom ili neznabošcem jedino po njegovom generalnom izgledu i odeći, po tome da li posećuje ovu ili onu bogomolju, ili koristi frazeologiju određene sekte – što se tiče načina života, on je u svim slučajevima isti.”

Za pripadnike potonjih generacija evropskih Jevreja koji su se nadali da će se emancipovati od religije, kao što su Hajne i Sigmund Frojd, ova Spinozina nezavisnost ga je učinila njihovim uzorom. Kao što Buruma piše: „Odabrao je da misli slobodno i to je njegovo pripadanje plemenu učinilo nemogućim. Umesto toga, Spinoza je okupio svoje pleme istomišljenika, većinom slobodoumnih liberalnih protestanata.” Izrael i još jedan eminentni Spinozin biograf, Stiven Nadler, bacili su svetlo na ove ključne odnose. Franciscus van den Enden, Spinozin učitelj latinskog jezika i nekadašnji stanodavac, bio je bivši jezuita koji je napravio plan za utopijsko društvo Nove Holandije, holandske kolonije koja je postala Njujork; Francuzi su ga obesili jer je pomagao u kovanju zavere protiv Luja XIV. Veruje se da je Lodevejk Mejer (Lodewijk Meyer), vodeća ličnost u holandskom književnom životu, autor jedne knjige objavljene anonimno 1666. godine koja je izazvala ogroman skandal tvrdnjama da Bibliju treba kritički i naučno analizirati. Johanes Baumaster (Johannes Bouwmeester) je suosnivač kluba za slobodnomisleće pod prkosnim imenom Nil Volentibus Arduum („Voljnima ništa nije teško“).

Takve ličnosti su pomogle da se stvori ono što Izrael naziva radikalnim prosvetiteljstvom, tradicijom političke i verske misli koja će transformisati savremeni svet. Demokratske ideje koje su bile kažnjive zatvorom šezdesetih godina prošlog veka postale su parole američke i francuske revolucije vek kasnije. Danas sekularni ljudi širom sveta uzimaju zdravo za gotovo tvrdnje o Bogu i Bibliji koje su poslale Adrijana Kerbaga u zatvor, posebno u Holandiji, gde 57% petnaestogodišnjaka i starijih kaže da nemaju religiju.

Mnogi mislioci su delili ideje radikalnog prosvetiteljstva, ali je Spinoza bio taj koji je primorao Evropu da ih uzme u obzir, ukorenivši ih u novi obimni i striktni filozofski sistem. Kada Spinoza piše da je demokratija „od svih oblika vladavine najprirodnija i u najvećoj saglasnosti sa individualnom slobodom“, kao i da je najbolji lek protiv sujeverja izučavanje nauke, „pošto što manje ljudi poznaje prirodu, to im je lakše da smišljaju fiktivne ideje“, nije da on samo iznosi mišljenje. Naslovna stranica njegovog magnum opusa Etika obećava da će njegove ideje biti “ordine geometrico demonstrata“, „demonstrirane na geometrijski način“, i, poput Euklida, on svoje argumente iznosi u obliku numerisanih aksioma i postavki. Jednom kada prihvatite Spinozine osnovne pretpostavke o Bogu i univerzumu, njegove političke i društvene ideje bi trebalo da budu očigledne kao Pitagorina teorema.

U središtu Spinozine misli je novi način razumevanja Boga. Zaista, njegov Bog je bio toliko drugačiji od onog koji se slavi u crkvama i sinagogama da su skoro svi koji su ga čitali verovali da je ateista. Ali Spinoza je ogorčeno odbacivao optužbe za ateizam i nigde u Etici ne poriče postojanje Boga. Ono što on poriče jeste da Bog postoji kao biće ili inteligencija odvojena od ostatka univerzuma, kako ga zamišljaju u judaizmu i hrišćanstvu. Spinozin argument je zbunjujuće jednostavan. Bog je „apsolutno beskonačno biće“, a ideja beskonačnosti „ne podrazumeva negaciju“: bilo bi kontradiktorno reći da postoji neki kvalitet koji beskonačno biće ne poseduje ili neki prostor koji ne zauzima. Stoga je nemoguće da Bog bude negde – možda gore na nebu – ali ne ovde, gde smo mi. Ako Bog postoji, onda mora biti apsolutno svuda; ni naša vlastita tela i umovi ne mogu biti odvojeni od njega. Kao što Postavka XV u Etici slavno tvrdi: „Šta god postoji, postoji u Bogu, i bez Boga ništa ne može ni da postoji, ni da se shvati”.

Ova ideja je poznata kao panteizam, od grčkih reči za „sve“ i „bog“. Jedan način gledanja na panteizam je da nas više približava Bogu nego što bi konvencionalno religiozno verovanje ikada moglo; u XIX veku, romantičarski pisci su Spinozu smatrali „čovekom opijenim Bogom“. Ali, ako ne postoji razlika ili udaljenost između Boga i ostatka univerzuma, onda on ne može učiniti ništa od onoga što mi obično smatramo da Bog čini: da čuje molitve, čini čuda, stvara svet sa „Neka bude svetlost.” Zaista, ne postoji ubedljiv razlog da se Spinozina beskonačna supstanca uopšte naziva Bogom. Mogli bismo to nazvati Biće, ili Sve, ili Priroda. U četvrtom delu Etike, Spinoza govori o „večnom i beskonačnom Biću, koje nazivamo Bogom ili Prirodom“ – na latinskom Deus sive natura.

Premošćujući jaz između čovečanstva, Boga i prirode, Spinoza takođe ukida svaki prostor za slobodnu volju. Čini se da se beskonačna supstanca, što Bog jeste, neprestano menja, ali uvek u skladu sa onim što Spinoza naziva „neophodnost njegove prirode“, ili ono što bi naučnik nazvao prirodnim zakonima. Drevni grčki naučnik Arhimed je rekao da sa polugom i uporištem može da pomeri Zemlju, ali u Spinozinom univerzumu ne postoji mesto van prirode gde možemo stati da bismo primenili silu na nju, pošto smo i sami deo prirode.

Ovo može zvučati kao fatalistički pogled na svet, a za kasnije mislioce ideja da univerzum nije ništa drugo do mehanizam u pokretu, koji se stalno menja, ali nikada nikuda ne ide, bila je recept za nihilizam i očaj. Ali jedna od stvari koja vuče ljude ka Spinozi i čini ga možda najomiljenijim filozofom još od Sokrata, jeste njegova samouverena smirenost. On tvrdi da je najveća sreća za koju su ljudska bića sposobna gledanje na univerzum „u aspektu večnosti“, što znači shvatati da je sve onako kako mora da bude. Kada piše da „blaženstvo nije ništa drugo do zadovoljstvo duha, koje proizilazi iz intuitivnog poznavanja Boga“, možda zvuči kao mistik, ali za njega poznavanje Boga nije natprirodno iskustvo već racionalno. To jednostavno znači poznavanje „dejstva koja proizilaze iz neophodnosti njegove prirode“, na isti način na koji nam poznavanje zakona gravitacije omogućava da razumemo zašto će predmet bačen određenom silom slediti određenu putanju.

Upravo zato što Spinoza istinsko razumevanje shvata kao ključ sreće, on insistira na slobodi misli. Kada verski autoriteti govore ljudima u šta da veruju, oni otežavaju postizanje ispravne ideje o Bogu i tako blokiraju put ka blaženstvu. Spinoza se zalagao za demokratsku vlast, jer je smatrao da će ona pre nego monarhija ili aristokratija sačuvati libertas philosophandi i tako omogućiti ljudima da postanu srećni. Kako on piše u Teološko-političkom traktatu, „Osnova i cilj demokratije je da se izbegnu želje kao iracionalne i da se ljudi što je više moguće stave pod kontrolu razuma, kako bi mogli da žive u miru i harmoniji“.

Jasno je da ovo nije opis društva u kojem danas živimo. Liberalna demokratija kakvu poznajemo počiva na određenom opažaju u vezi sa jednakošću: ako su svi ljudi stvoreni jednaki, onda niko nema monopol na istinu ili mudrost, tako da niko nema pravo da zapoveda drugima bez njihovog pristanka. To od demokratije pravi recept za stalna neslaganja, dok pojedinci i grupe pokušavaju da dođu do neke vrste prihvatljivog konsenzusa.

To nije bio način na koji je Spinoza razmišljao o slobodi. Verovao je da postoji jedna istina, koju je on razumeo, a većina ljudi nije, a njegova iskustva sa religijom i politikom ostavila su ga bez iluzija o mudrosti mase. Buruma, koji je odličan u smeštanju veoma naivnog čoveka u javni život svog vremena, opisuje kako je 1672. rulja u Hagu linčovala Johana i Kornelisa de Vita (de Witt), braću koja su vodila holandski liberalni režim tokom onoga što se sada pamti kao holandsko zlatno doba. „Jedan čovek je pokušao da odgrize Kornelisove testise“, piše Buruma. „Žene su mahnito plesale nakon što su se obmotale ljigavim iznutricama.” Spinoza, koji je živeo „tek jednu kratku šetnju daleko“, zaplakao je zbog ovih vesti i morali su fizički da ga obuzdaju da ne ode na mesto masakra kako bi postavio plakat sa natpisom “Ultimi barbarorum“, „Najniži od varvara“.

Kao slobodouman čovek koji se sukobio i sa judaizmom i sa hrišćanstvom, Spinoza je znao da netrpeljivost i fanatizam nisu samo nametnuti narodu, i narod je njih nametao. Jedan od razloga zašto nikada nije doživeo sudbinu poput Kerbagove je taj što je vodio računa da ne provocira gomilu. Kerbag je pisao svoje knjige na holandskom, tako da je svako mogao da ih pročita, ali Spinoza se držao latinskog, jezika učene elite. U predgovoru za Teološko-politički traktat on kaže da piše samo za filozofe i obeshrabruje „svetinu, i one sa strastima poput svetine” od čitanja knjige: „Radije bih da je potpuno zanemare, nego da je pogrešno protumače po svom običaju.” Kada je Teološko-politički traktat ipak izazvao neprijateljsku reakciju, Spinoza je odlučio da ništa više ne objavljuje. Takođe je odbio ponudu da postane profesor na Univerzitetu u Hajdelbergu, uz obrazloženje da bi ga obavljanje službene funkcije izložilo još većim napadima. Celokupan njegov rad, uključujući Etiku, ostavljen je u obliku rukopisa da ga njegovi prijatelji štampaju nakon njegove smrti. Umro je relativno mlad, 1677. godine, u četrdeset četvrtoj godini, od oboljenja pluća koje je možda bilo povezano sa staklenim česticama koje je udisao tokom poliranja sočiva.

Za Lea Štrausa (Leo Strauss), jednog od najuticajnijih Spinozinih tumača u XX veku, ovaj napomena ga stavlja u dugu filozofsku tradiciju. Godine 1941, Štraus, koji je pobegao iz nacističke Nemačke i predavao sa drugim jevrejskim izbeglicama u “Novoj školi” u Njujorku, objavio je esej pod naslovom „Progon i umetnost pisanja“ (“Persecution and the Art of Writing”), u kojem je tvrdio da su represija i cenzura koje su tada vladale u totalitarnoj Evropi predstavljale povratak istorijskoj normi. Od kada je atinska skupština ubila Sokrata, filozofi su znali da je opasno govoriti punu istinu u javnosti. Kada je reč o politici i religiji, Štraus je zapisao „Čovek nezavisne misli može javno da iznese svoje stavove i ostane nepovređen, pod uslovom da to čini oprezno. Može čak i da ih saopšti u štampanoj formi bez opasnosti, pod uslovom da zna kako se piše između redova.”

Štraus je Spinozu smatrao klasičnim primerom ovog „ezoteričnog“ stila pisanja, napominjući da se Caute na njegovom prstenu odnosi na „oprez koji je filozofu potreban u njegovom odnosu sa nefilozofima“. Ako, kako Buruma upozorava, ulazimo u eru u kojoj je „slobodu misli ugrožavaju sekularne teologije“, Spinoza bi mogao biti uzor koji nam je potreban: mislilac koji je govorio najnečuvenije istine za koje je znao, a ipak je uspeo da umre u svom krevetu.

Tekst: Adam Kirsch
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

Baruh Spinoza, Filozofija, Glif